avgust 1993.
nepodnošljiva vrućina, on dolazi sa svojim društvom po mene i odlazimo na neku vikendcu pored Dunava.
bila sam ubedljivo najmlađa od svih prisutnih i užasno zaljubljena u njega.
dan je protekao uz spremanje paprikaša, kupanje u reci, pesmu uz gitaru... uživancija.
sve vreme sam izigravila da sam cool, plašeći se da će svi iz njegovog društva provaliti koliko mi prija njegovo prisustvo. zbijam šale na njegov račun, svi se smeju, on samo gleda...
oko 23h on mi kaže da bismo mogli da krenemo... samo nas dvoje. i ja pristajem. idemo kolima nekim poljskim putem, mrkli mrak, oko nas polja kukuruza (od 10 metara, što deluje malo sablasno), put osvetljavaju samo farovi njegovih kola. odjednom počinje da grmi i seva na radiju puštaju "dok dobuje kiša u ritmu tam tama kroz noć, ja ljubavi našoj ne vidim kraj da će doć...", on u momentu gasi kola, okreće se prema meni i počinje da me ljubi. lupa mi srce, gubim se totalno, osećam isto to i kod njega...
nastavljamo vožnju bez i jedne jedine reči. momenat u kome bi bilo koja bila suvišna.
ops: 
rasplakacu se ako nastavim, pa me sad izvinite
)
jos 21 dan i picim nazad za bggggeee :wink: :wink: :wink:
