s_O_k_O
Domaćin
- Poruka
- 4.979
link
B92 uradila je sjajnu stvar s ovim serijalom „Insajdera". Pomogla je ljudima da se sete DSS kao jedne važne, a u moru laži zamalo zaboravljene priče
Ima jedan stari vic, pa kaže: „Šta je bilo, Ilja Iljiču, ne sviđa vam se Prvi program?". Radi se o nekom tamo pravremenu kada je u SSSR uveden neverovatni Drugi program, taj simbol mogućnosti izbora gledaoca, pa je građanin Ilja Iljič pokušao da „pusti" taj Drugi program, a onda mu se sa ekrana obratio spiker i skrenuo mu pažnju na pitanje s početka priče. E, tako i Srbija.
Sada bi trebalo da pišem o Kolubari i emisiji „Insajder" Jugoslava Ćosića i da kažem da se sve slažem s Andrejom Mladenovićem, što nije teško, jer on pripada jedinoj stranci koja je trenutno nepoželjna u Srbiji, pa ću kao svaki ordinaran gledalac filma gde je jedan sam protiv svih navijati za tog što je, je li, sam protiv svih. Dokle će DSS ostati usamljen u svojoj „protiv svih" poziciji, to ne zna ni Svevišnji, kao što niko ne zna ni zašto su od DSS trenutno poželjniji i SRS i NS i svaki božji pokret u ovoj maloj i unesrećenoj državi.
Da li će se DSS-u pridružiti SNS kada DS u svojoj totalitarnoj fazi prestigne LDP-ovski radikalizam glede omraze na glupi srpski narod i njegovo antievropsko retrogradno stanje svesti - ne znamo. Znamo samo da je DSS „the last citadel" ne znam ni ja čega. Srpstva valjda. Ili ozbiljnije politike koja je prosrpska politika - kako jedino ozbiljna politika jedne države može i biti. Ili nije tako?
ŠTA SU TO „MALI NOVCI" Kako ne znam ništa o Kolubari, pokušaću da se prisetim šta su sve DSS-u zamerali rezignirani odlazeći članovi, preletači, da ne kažem poltroni ili neku baš ružnu reč, kakva je recimo medioktriteti, koji su, žaleći se na „pasivnog" Koštunicu pohrlili kod „aktivnih" Nikolića, Tadića i Dinkića, sve računajući kako je bolje prebeći s tonućeg broda na onaj što deluje stabilno. Ali nema stabilnog broda u političkome moru nesrećne Srbije, i u tom smislu žao mi je jadnih preletača. Žao mi ih je, iskrena da budem, najviše zbog njihovih argumenata koji su, kako to već biva, vazda više govorili o njima nego o onome na koga se žale. Žalili su se, naime, na njegovu nekooperativnost sa ovim ili onim - a i ovaj i onaj na njegovu nespremnost na ovu ili onu prodaju, na njegovu nezainteresovanost za ovu ili onu sumu para - a ja nikako neću zaboraviti Koštuničinu rečenicu o kidnapovanju i isporučivanju bivšeg predsednika Miloševića, gde konstatuje da su to „mali novci". Naravno da su mali. I koliko su Koštunici svi novci neretko „mali novci" , toliko su njegovim ogorčenim bivšim partijskim drugovima novci veliki, a Koštunica manje simpatičan.
Kako smo navikli na jedan „hleba i igara" politički i kulturni model, DSS nam je, žale se mnogi, dosadna. I kako smo navikli na „hleba i igara" politički i kulturni model - gledajući kako TVB92 radi jednu zabavnu (igra mečka) kampanju protiv DSS kao jedine nekompatibilne stranke ovom jednopartijskom sistemu u kojem je i takozvana opozicija deo te iste partije, razmišljam da je ona možda i kontraproduktivna u smislu onoga šta se hoće da postigne. Ako treba da nam prikaže DSS-ovce kao lopove, stvar je deplasirana, u Srbiji su svi odavno bili krivi ili nevini proglašeni lopovima ili makar plaćenicima, tako da eventualni lopovluk DSS ne može nikog da fascinira. Ono što, međutim, može da fascinira - jeste reakcija DSS.
Ako su se proslavili za Srbiju lošom slavom trpeljivog (uprkos našim navodnim pravoslavnim načelima, nas trpeljivi nervira više od onog koji nas ugrožava), sada imaju priliku da nam prikažu novo lice. Da li je to lice Koštunice, koji je - ne treba nabrajati čime sve (a koliko toga tek ne znamo i ne pišemo) - isprovociran, počeo da javno govori o pripremi za nekakav kvazidvopartijski sistem, gde bi na vlasti u Srbiji bile dve stranke istih načela, samo jedna s malo gorim stajlingom (SNS). Ili je to nepristajanje na cirkus od emisije „Insajder", gde Andreja Mladenović pravi skandal izlazeći iz studija - tek, ako su bivši zaljubljenici u Koštuničine lik i delo (a, mada ne bih da budem maliciozna, nije to bilo tako teško dok je DSS imao vrlo korisna mesta na raspolaganju za svoje članove, i u ono vreme kada je pola SPS Slobe Miloševića jutro nakon 5 oktobra dočekalo hvaleći Koštunicu); ako su, dakle, ti bivši obožavaoci DSS, koji su sada rezginirani prema DSS, ali su opet obožavaoci, sada SNS, zamerali stranci da u njoj nema nikoga ko bi lupio šakom o sto (a što nisu lupali o sto ti rezignirani, pitao bi neko paskosno, ali ja neću), evo sada mogu da gledaju ispunjenje svojih davnih snova - drugo lice DSS koji (s pozicije jednog protiv svih, koja je uvek dobra pozicija, ma kako nezahvalno delovala) ne da lupa šakom o sto nego s punim pravom doslednog postavlja neprijatna pitanja i dopušta sebi da, takođe, na neprijatna pitanja daje neprijatne odgovore. To je uradio Andreja Mladenović u „Insajderu" i to je uradio Vojislav Koštunica u svom intervjuu „Novostima".
KOME JE ISTINA DOSADNA Neko mudar mi je rekao da je DSS dosadan jer je dosledan i da, ako pogledam među svojim prijateljima koliko imam doslednih i da li mi je ta doslednost dosadna, mogu lako da imam odgovor na to najčešće, a suštinski najmanje bitno, pitanje vezano za DSS. Doslednost, naravno, nije dosadna. Laž je dosadna, i naporna i, ako pogledate koliko je mučno gledati i pratiti ljude koji svaki čas menjaju mišljenje i stavove - složićete se sa mnom i sa mojim mudrim sagovornikom. Doslednost nikako nije dosadna.
Za šta se zalaže DSS? Za Srbiju, koliko god to bilo „dosadno" njihovim bivšim poltronima. Srbija nikada nije smela da isporuči Miloševića, Srbija nikad ne sme da prizna Kosovo, Srbija ni u ludilu ne treba da pregovara s Kosovom dok je premijer Hašim Tači. To je jako dosadno, i nije nikakav problem od Koštunice i onih koji su ostali uz njega napraviti najdosadnije tipove na svetu. I što više mediji prave od njih dosadne ljude, to ja više mislim da su najzabavniji. Istina je zabavna, ako bolje razmislite, za razliku od laži, koja je, kad sve saberete, beskrajno dosadna jer traži od vas pozornost na koju niti ste uvek spremni niti ste uvek za nju raspoloženi, a na kraju dana, ne treba vam. U politici i kulturi laži neko ko je dosledan i ko priča istu priču i ko naziva stvari pravim imenom - za izdaju kaže izdaja a za prevaru da je prevara, taj koji to radi - nije dosadan. Ta doslednost koja nije dosadna najbolje je oružje protiv laži i prazne priče koje su dosadne, i imam neki utisak da je ovde već mnogo ljudi kojima je ta šarena laž odavno dosadila.
I zato je TV B92 uradila sjajnu stvar s ovim serijalom „Insajdera". Pomogla je ljudima da se sete DSS kao jedne važne, a u moru laži zamalo zaboravljene priče.
)
