11.
Gledajuci teshke vetrove kroz prozore,
I umorne grane vetru povinovane,
Oci mi plove kroz plavog neba ponore,
I na ramenu osecam stare ruke olovne.
Osvrcem se na srce puno zebnje,
Zeleci da pobegnem od vremena pretnji,
Noge mi gaze puteve nove
Utabane vremenima, secanjima setnim.
I sve je vec prozivljeno i zatureno negde u nekom od mnogih tockova nasheg mraka.I ljudi su sve stariji, a nimalo drugaciji od svojih prethodnika. Nove price pricane na stare nacine. Moj zivot zivi za neke duhove proshlosti. Ja ih ne znam, niti znam gde su sada, ali oni se pojavljuju kroz maglu u naletima noseci sa sobom tugu. Uvek videci sudbinu drugih, jer su mi misli obmotane tamom. Dokle? Dokle ce prizor koji gnusha moje bice biti osvetljen svetloshcu sunca? Taj prizor obesnih ljudi shto zudeci u groznici svoje ruke pruzaju ka kontroli drugih, ka moci. Svi ljudi su sebicni i u tom sebicluku gaze preko drugih, ali svi ljudi imaju i strahove. Strahuju od mocnijih. Mi, kada poshtujemo prijatelja, poshtujemo ga iz tog razloga shto je on slican ili jaci od nas. I zato je sve usamljeno. Jer ljudi jednostavno nemaju dovoljno srca za druge.
Pa cak I medju onome shto vecina ljudi zove ljubav.Covek je nesavrsheno bice, stalno mu trebaju drugi da bi sluzio svrsi.
A kada nema niceg da izvlaci iz drugih I pripaja sebi, on ih odbacuje. Sistem je poprilicno surov, iako je sakriven pod maskom isprepletenih I nejasnih emocija. A cak I kad nam se cini da su jasne, to je samo opsena od poprilicnog iskustva stecenog ponavljajuci istu stvar na razne nacine.
Tog dana kada bejah u parku gledajuci decu kako se igraju pred fontanom ,pokriven setom osecao sam se kao polomljen rukama vremena. Dushe pojedene kao nekakav starac gledao sam u list koji se isprecio ispred sunca I mene I osecao sam kako ovo moje tadasnje lutanje nema kraja iliti cilja. Pitao sam se gde je sva ona mladalacka volja I bezbriznost sakrivena. Da li je u meni? Ako jeste onda ovo I nije bitno, jer ovo ne pise mladost u meni.Gledao sam u plavo nebo I gubio se u ponorima njegovim.Sutra je neminovno budilo strah od prolaznosti u onom starcu u meni.Kao da moj vrat nemoze da podnese tezinu I boju sveta koji se prebrzo menja I umire oko mene.U tisini stvari koje dizu iz mrtvih secanja blede slike, se cuje tihi vapaj deteta u ovom starcu.Neznam gde se dade to dete ,ali gledajuci decu ispred mene kako postoje na bezbrizan I neobziran nacin, nadoknadjujem sve potroshene godine koje se vise nemogu nadoknaditi. Makar za ovaj trenutak. A znam da ce se I ovaj trenutak izgubiti u nekom cosku mraka kojeg sutrasnje sunce sa svojom najavom donosi. I bezim od svih, hodajuci putem kojim su verovatno moje noge krocile. Zakljucan u svojoj samoci pustam iz sebe svu tezinu moga neba koje mi stoji na glavi. I naravno kisa pocinje da pada. Kao I uvek, ona je olicenje I obavezni pratioc tuge.
Kao da nebo ume da oseti, I da place moje suze. Jer ja sam svoje,cini mi se, davno isplakao.
Ne razumem ovaj poredak stvari koji se meni deshava.Izgleda mi kao da se sve vrti u zacaranom krugu.
Ponavljajuci jednu misao za drugom, jedan osecaj za drugim. Ziveci zivot koji sam vec proziveo shvatam iz dana u dan svoje greshke, I cinim ih ponovo. Ali gledam i druge ljude, i njihovu tugu, i tuzan sam zbog njih. Placem njihovim bolom, a svoj skrivam negde duboko u coshku svoje dushe, svoje napacene dushe. I umirem svakim novim danom. Umirem jer imam sklonost prema melanholiji, i svaka stvar,osoba, sve me tudje povlaci u tamni veo. Ali nisu svi dani takvi,da jesu, mislim da ne bih imao onaj strah pred smrcu koji sam imao 16 septembra 2001,pa cak i ranije, a i kasnije one noci kad je plakala. Josh uvek joj se secam suza u ocima.Ne razumem, bilo mi je drago, cak i vishe nego kad se smejala te noci kad me je videla zivog.Sad se smejem kad se setim tog dana,a place mi se.Kakva sam budala ispao.Nekim danima,kao npr.ovaj,da bih sebe izvukao iz melanholije,okrecem se da nadjem neshto shto me raduje,i ne nalazim nishta osim nje.I onda, danima kao shto su ovaj sam zaljubljen,verovatno cisto iz sebicnih namera kao i svako drugi.Takvim danima se probudim misleci na nju, jer sam je najverovatnije sanjao te noci.I secam se njenih ociju i setim se da sam ode spevao njima.I pokushavam da smislim jedan deo njenog tela u koji nisam upleo moju pesmu ljubavi,tj. moju ljubav.I nema ga.Ona je cela u mom srcu,pocevshi od njenih ociju sa tako nevinim i blagim pogledom, pa do njenih stopala kojim kroci po ovoj zemlji i kojim gazi moje srce.Sa tako malecnim stopalima zeli da pogazi moje ogromno srce, ali ne uspeva.Tu i tamo se umori,popusti;ali i nastavlja posle nekog vremena.Ali mom srcu je to cast,da ga gaze stope andjela.I placem suze radosnice.Ona je u celom mom bicu.Prozima mi telo sa svakim udisajem vazduha, svakim korakom koji ja pravim,svaki osmeh me podseca na njenzino blazeno lice,ona je olicenje nevinosti novorodjenog deteta,tako cista i velika.Ja sam samo puzic koji je pokushao da se popne na planinu,i skotrljao se i slomio svoju kucicu,svoj shtit.I sad taj malecni puzic gleda planinu ceznjivo sa svojim ocima na pipcima koje je ispruzio kao da zeli da je dotakne njima. Od nje ne postoji lepshe ljudsko bice sa takvom dubinom i dobrotom.Setim se kad na nebu zasvetle munje da smo stojeci u oluji zaljubljeni u nebo gledali u ogromne crne oblake kako se pojavljuju i nestaju u plashtu noci;setim je se kad mi neko otvara vrata i otvori ih do pola kao shto je i ona radila;setim se kad god drzim zensku ruku u shaci njenih malih krhkih prstiju i njenog mekog dlana i to kako mi je pokazala i govorila da joj je linija zivota prekinuta na oba dlana i kako ona misli da ce ziveti zivotom kratkog veka;setim je se kad god se osetim zashtitnicki;setim se kad god pokisnem do gole koze kako smo igrali na kishi;setim se kad god odem na plazu kako smo se kupali opet po kishi; setim je se kad god neko kaze: ne volim cokoladu.Setim je se kad god shetam ulicama njenog kvarta;setim je se sa prvim snegom i one proklete klizave precice do njenog stana; setim je se kad god vidim neku zensku osobu obucenu u teksas jaknicu i farmerke; secam je se po njenoj kosi kestenjastoj uvek pushtenoj skoro do donjeg dela ledja.Secam je se kad god cujem zmija;setim je se na svojoj slavi; secam je se po njenom malom prcastom nosicu i njenom temperamentu; setim je se kad god se neko smeje i pri tom izdize blago glavu pokazujuci bradu.
Setim je se svakim letom i sa svakom zimom.Secam je se pretezno po njenom svojstvenom smislu za humor koji je mogao da prati moje raspolozenje.Secam je se po strasti koju delimo za svet fantazije.Secam je se po osecaju izgnanishtva koji smo zajedno osecali. Secam je se samu,a takva ce i ostati,jer niko ne ume toliko uci u njenu dushu da se ona ne bi osetila samom. Secam je se po lazima koje sam joj pricao, ali je se secam i po tome kako mi nije verovala kad je nisam lagao.Secam je se po njenoj perverznosti i tome kako to porice. Setim je se kad god me neko vuce za rukav. Secam se i toga kako je onda kad je zaspala na krilu spavala tako mirnim snom; secam se i njenih snova u kojim sam bio; secam se i toga kako sam je lagao da sam i ja nju sanjao. Secam se njenog jastuka sa mesecima koji je kupila u Turskoj, i njenog razglavljenog troseda,secam se i kad je priznala da je nevina.Ali je se najvishe secam po lishcu koji opada.I kad god je se setim, setim se shta sam izgubio. Njen visoki glasic, i njene obraze. Nije ni cudo sto se osecam tuznim, dopustio sam da deo svoje dushe otrci od mene u tudje zagrljaje. Jer sam je voleo.A ona je mislila da cu je zaboraviti vremenom.
Nece ni ona mene.
Ti si predivna,tvoja figura bogom izvajana,olicava sav ideal lepote i savrsenstva u simetriji.Tvoja gracioznost tvojih malih gipkih stopala dok su koracale kroz onaj pesak su naglasavale narastajucu lepotu tvojih dveju,savrseno oblikovanih nogu i njihovu predivno muskulaturnu izvajanost.Ali cak ni ta dva pilara Bozijom rukom napravljena,cak ni sva njihova neopisiva lepota koja oduzima dah ne moze da se uporedi sa onime sto one nose,iliti cime se zavrsavaju.kako nam se "pogled" dize sa onoga cime andjeo dodiruje zemlju,na remek dela ljudske anatomije,sve vise i vise ostajemo zapanjeni i zakucani za zemlju neopisivom lepotom koja narasta i kulminira u tvom sedalnom predelu.Dok gledamo ovo blazenstvo u obliku dve polu-lopte,savrseno oblikovane,cvrste i zategnute,dok gledamo ovo ne vidjeno cudo jednostavno gubimo svaku rec i slepimo od reflekcije sunca sa tvoje koze mokre od kisnice.Ali koliko god to nemoguce zvucilo i bilo,postoji i jos lepsi prizor od dosad opisanog. Nesto tako neverovatno mora se videti ocima da bi se poverovalo.Cak ne postoje ni reci pa cak ni adekvatno poredjenje na ovoj realnosti sto moze biti cak i jedan delic tvoje svetlosti kojom ti zasenjujes i poslednju kap ijedne senke koja tece u srcima smrtnika.Ali tvoj struk na tvome kraljevskom trupu biserno bele koze dekorisano sa dva polu-loptasta bisera ne veci od velicine sake koje takodje odisu svezinom mirisa tvoje nebesko bele koze.A to blago van svake vrednosti gubi svoj smisao,svoje znacenje, bez krune koja sve to ovencava vrhuncom svega do sadasnjeg opisanog.Iz tog vrhunskog dragog kamenja isijavaju prividnom dubinom blazenstva.A na povrsini njega je osmeh koji greje.
I sve ovo samo da bih ubio samocu koju podsticem sam u sebi, iduci sam protiv sebe; do drugog dana kad necu ni znati da se ona ikada i rodila. Neprestano okretajuci tocak vremena.
Gledajuci teshke vetrove kroz prozore,
I umorne grane vetru povinovane,
Oci mi plove kroz plavog neba ponore,
I na ramenu osecam stare ruke olovne.
Osvrcem se na srce puno zebnje,
Zeleci da pobegnem od vremena pretnji,
Noge mi gaze puteve nove
Utabane vremenima, secanjima setnim.
I sve je vec prozivljeno i zatureno negde u nekom od mnogih tockova nasheg mraka.I ljudi su sve stariji, a nimalo drugaciji od svojih prethodnika. Nove price pricane na stare nacine. Moj zivot zivi za neke duhove proshlosti. Ja ih ne znam, niti znam gde su sada, ali oni se pojavljuju kroz maglu u naletima noseci sa sobom tugu. Uvek videci sudbinu drugih, jer su mi misli obmotane tamom. Dokle? Dokle ce prizor koji gnusha moje bice biti osvetljen svetloshcu sunca? Taj prizor obesnih ljudi shto zudeci u groznici svoje ruke pruzaju ka kontroli drugih, ka moci. Svi ljudi su sebicni i u tom sebicluku gaze preko drugih, ali svi ljudi imaju i strahove. Strahuju od mocnijih. Mi, kada poshtujemo prijatelja, poshtujemo ga iz tog razloga shto je on slican ili jaci od nas. I zato je sve usamljeno. Jer ljudi jednostavno nemaju dovoljno srca za druge.
Pa cak I medju onome shto vecina ljudi zove ljubav.Covek je nesavrsheno bice, stalno mu trebaju drugi da bi sluzio svrsi.
A kada nema niceg da izvlaci iz drugih I pripaja sebi, on ih odbacuje. Sistem je poprilicno surov, iako je sakriven pod maskom isprepletenih I nejasnih emocija. A cak I kad nam se cini da su jasne, to je samo opsena od poprilicnog iskustva stecenog ponavljajuci istu stvar na razne nacine.
Tog dana kada bejah u parku gledajuci decu kako se igraju pred fontanom ,pokriven setom osecao sam se kao polomljen rukama vremena. Dushe pojedene kao nekakav starac gledao sam u list koji se isprecio ispred sunca I mene I osecao sam kako ovo moje tadasnje lutanje nema kraja iliti cilja. Pitao sam se gde je sva ona mladalacka volja I bezbriznost sakrivena. Da li je u meni? Ako jeste onda ovo I nije bitno, jer ovo ne pise mladost u meni.Gledao sam u plavo nebo I gubio se u ponorima njegovim.Sutra je neminovno budilo strah od prolaznosti u onom starcu u meni.Kao da moj vrat nemoze da podnese tezinu I boju sveta koji se prebrzo menja I umire oko mene.U tisini stvari koje dizu iz mrtvih secanja blede slike, se cuje tihi vapaj deteta u ovom starcu.Neznam gde se dade to dete ,ali gledajuci decu ispred mene kako postoje na bezbrizan I neobziran nacin, nadoknadjujem sve potroshene godine koje se vise nemogu nadoknaditi. Makar za ovaj trenutak. A znam da ce se I ovaj trenutak izgubiti u nekom cosku mraka kojeg sutrasnje sunce sa svojom najavom donosi. I bezim od svih, hodajuci putem kojim su verovatno moje noge krocile. Zakljucan u svojoj samoci pustam iz sebe svu tezinu moga neba koje mi stoji na glavi. I naravno kisa pocinje da pada. Kao I uvek, ona je olicenje I obavezni pratioc tuge.
Kao da nebo ume da oseti, I da place moje suze. Jer ja sam svoje,cini mi se, davno isplakao.
Ne razumem ovaj poredak stvari koji se meni deshava.Izgleda mi kao da se sve vrti u zacaranom krugu.
Ponavljajuci jednu misao za drugom, jedan osecaj za drugim. Ziveci zivot koji sam vec proziveo shvatam iz dana u dan svoje greshke, I cinim ih ponovo. Ali gledam i druge ljude, i njihovu tugu, i tuzan sam zbog njih. Placem njihovim bolom, a svoj skrivam negde duboko u coshku svoje dushe, svoje napacene dushe. I umirem svakim novim danom. Umirem jer imam sklonost prema melanholiji, i svaka stvar,osoba, sve me tudje povlaci u tamni veo. Ali nisu svi dani takvi,da jesu, mislim da ne bih imao onaj strah pred smrcu koji sam imao 16 septembra 2001,pa cak i ranije, a i kasnije one noci kad je plakala. Josh uvek joj se secam suza u ocima.Ne razumem, bilo mi je drago, cak i vishe nego kad se smejala te noci kad me je videla zivog.Sad se smejem kad se setim tog dana,a place mi se.Kakva sam budala ispao.Nekim danima,kao npr.ovaj,da bih sebe izvukao iz melanholije,okrecem se da nadjem neshto shto me raduje,i ne nalazim nishta osim nje.I onda, danima kao shto su ovaj sam zaljubljen,verovatno cisto iz sebicnih namera kao i svako drugi.Takvim danima se probudim misleci na nju, jer sam je najverovatnije sanjao te noci.I secam se njenih ociju i setim se da sam ode spevao njima.I pokushavam da smislim jedan deo njenog tela u koji nisam upleo moju pesmu ljubavi,tj. moju ljubav.I nema ga.Ona je cela u mom srcu,pocevshi od njenih ociju sa tako nevinim i blagim pogledom, pa do njenih stopala kojim kroci po ovoj zemlji i kojim gazi moje srce.Sa tako malecnim stopalima zeli da pogazi moje ogromno srce, ali ne uspeva.Tu i tamo se umori,popusti;ali i nastavlja posle nekog vremena.Ali mom srcu je to cast,da ga gaze stope andjela.I placem suze radosnice.Ona je u celom mom bicu.Prozima mi telo sa svakim udisajem vazduha, svakim korakom koji ja pravim,svaki osmeh me podseca na njenzino blazeno lice,ona je olicenje nevinosti novorodjenog deteta,tako cista i velika.Ja sam samo puzic koji je pokushao da se popne na planinu,i skotrljao se i slomio svoju kucicu,svoj shtit.I sad taj malecni puzic gleda planinu ceznjivo sa svojim ocima na pipcima koje je ispruzio kao da zeli da je dotakne njima. Od nje ne postoji lepshe ljudsko bice sa takvom dubinom i dobrotom.Setim se kad na nebu zasvetle munje da smo stojeci u oluji zaljubljeni u nebo gledali u ogromne crne oblake kako se pojavljuju i nestaju u plashtu noci;setim je se kad mi neko otvara vrata i otvori ih do pola kao shto je i ona radila;setim se kad god drzim zensku ruku u shaci njenih malih krhkih prstiju i njenog mekog dlana i to kako mi je pokazala i govorila da joj je linija zivota prekinuta na oba dlana i kako ona misli da ce ziveti zivotom kratkog veka;setim je se kad god se osetim zashtitnicki;setim se kad god pokisnem do gole koze kako smo igrali na kishi;setim se kad god odem na plazu kako smo se kupali opet po kishi; setim je se kad god neko kaze: ne volim cokoladu.Setim je se kad god shetam ulicama njenog kvarta;setim je se sa prvim snegom i one proklete klizave precice do njenog stana; setim je se kad god vidim neku zensku osobu obucenu u teksas jaknicu i farmerke; secam je se po njenoj kosi kestenjastoj uvek pushtenoj skoro do donjeg dela ledja.Secam je se kad god cujem zmija;setim je se na svojoj slavi; secam je se po njenom malom prcastom nosicu i njenom temperamentu; setim je se kad god se neko smeje i pri tom izdize blago glavu pokazujuci bradu.
Setim je se svakim letom i sa svakom zimom.Secam je se pretezno po njenom svojstvenom smislu za humor koji je mogao da prati moje raspolozenje.Secam je se po strasti koju delimo za svet fantazije.Secam je se po osecaju izgnanishtva koji smo zajedno osecali. Secam je se samu,a takva ce i ostati,jer niko ne ume toliko uci u njenu dushu da se ona ne bi osetila samom. Secam je se po lazima koje sam joj pricao, ali je se secam i po tome kako mi nije verovala kad je nisam lagao.Secam je se po njenoj perverznosti i tome kako to porice. Setim je se kad god me neko vuce za rukav. Secam se i toga kako je onda kad je zaspala na krilu spavala tako mirnim snom; secam se i njenih snova u kojim sam bio; secam se i toga kako sam je lagao da sam i ja nju sanjao. Secam se njenog jastuka sa mesecima koji je kupila u Turskoj, i njenog razglavljenog troseda,secam se i kad je priznala da je nevina.Ali je se najvishe secam po lishcu koji opada.I kad god je se setim, setim se shta sam izgubio. Njen visoki glasic, i njene obraze. Nije ni cudo sto se osecam tuznim, dopustio sam da deo svoje dushe otrci od mene u tudje zagrljaje. Jer sam je voleo.A ona je mislila da cu je zaboraviti vremenom.
Nece ni ona mene.
Ti si predivna,tvoja figura bogom izvajana,olicava sav ideal lepote i savrsenstva u simetriji.Tvoja gracioznost tvojih malih gipkih stopala dok su koracale kroz onaj pesak su naglasavale narastajucu lepotu tvojih dveju,savrseno oblikovanih nogu i njihovu predivno muskulaturnu izvajanost.Ali cak ni ta dva pilara Bozijom rukom napravljena,cak ni sva njihova neopisiva lepota koja oduzima dah ne moze da se uporedi sa onime sto one nose,iliti cime se zavrsavaju.kako nam se "pogled" dize sa onoga cime andjeo dodiruje zemlju,na remek dela ljudske anatomije,sve vise i vise ostajemo zapanjeni i zakucani za zemlju neopisivom lepotom koja narasta i kulminira u tvom sedalnom predelu.Dok gledamo ovo blazenstvo u obliku dve polu-lopte,savrseno oblikovane,cvrste i zategnute,dok gledamo ovo ne vidjeno cudo jednostavno gubimo svaku rec i slepimo od reflekcije sunca sa tvoje koze mokre od kisnice.Ali koliko god to nemoguce zvucilo i bilo,postoji i jos lepsi prizor od dosad opisanog. Nesto tako neverovatno mora se videti ocima da bi se poverovalo.Cak ne postoje ni reci pa cak ni adekvatno poredjenje na ovoj realnosti sto moze biti cak i jedan delic tvoje svetlosti kojom ti zasenjujes i poslednju kap ijedne senke koja tece u srcima smrtnika.Ali tvoj struk na tvome kraljevskom trupu biserno bele koze dekorisano sa dva polu-loptasta bisera ne veci od velicine sake koje takodje odisu svezinom mirisa tvoje nebesko bele koze.A to blago van svake vrednosti gubi svoj smisao,svoje znacenje, bez krune koja sve to ovencava vrhuncom svega do sadasnjeg opisanog.Iz tog vrhunskog dragog kamenja isijavaju prividnom dubinom blazenstva.A na povrsini njega je osmeh koji greje.
I sve ovo samo da bih ubio samocu koju podsticem sam u sebi, iduci sam protiv sebe; do drugog dana kad necu ni znati da se ona ikada i rodila. Neprestano okretajuci tocak vremena.
