Аутор: Жељко Цвијановић
Четри слике отпора
1.
Памти ли неко за последњих деценију и по недељу у Србији у којој се толико јасно могло видети да за њу постоји и други пут? Памти ли неко недељу са толико добрих народних емоција, која је показала да са Србијом не само да није готово већ да дубоко у бићу колектива постоји једна здрава енергија, нетакнута дугим разарењима свега што би овде могло да буде добро? Памти ли неко четири везана догађаја, од којих ниједан неће променити Србију, али је сваки за себе дубоко забринуо браниоце актуелних трендова, од западних амбасадора, преко оног дела опозиције који је на критици војне параде и доласка Владимира Путина коначно пронашао оно обележје разлике у односу на власт, којима ће се поново препоручити истим тим амбасадама, па све до представника олош-елите, који су руског председника испратили коментарима на ивици мржње што се усудио да поремети нашу западну идилу, и до олош-медија, који су са параде известили о свакој капи кише која је пала, али нису знали колико је Београђана тог дана изашло на улицу нити су на телевизијама пустили иједан широки план којим би се то дало наслутити.
2.
Први од тих догађаја напуњених другачијим значењима била је у Републици Српској победа Милорада Додика и његове странке. Победа је била тесна, али за некога ко тако дуго влада на једној нестабилној територији то је велики успех. Утолико је већи и јединственији што је прошао кроз веома прљаву кампању својих противника; што Сарајево успех избора није мерило победом својих љубимаца, већ Додиковим поразом; што су најгледанији медији у РС радили против њега; што су његови противници имали, иако доста дискретну, помоћ Београда; што је до изборне победе дошао пошто су га у Вашингтону и Берлину отписали и, коначно, што је на својој страни имао само подршку Путина и Русије.
Да је са таквим односом снага на изборе изашао пре две године, па макар они били и у Републици Српској, Додик не би био поражен, био би отрешен. Уместо тога, он, као владар једног официјелног полупротектората, проскрибованог и омраженог у западној и добром делу инертне и корумпиране домаће јавности, улази у уџбенике отпора.
Ако се такви уџбеници једног дана буду писали, можда ће формула Додиковог успеха бити приписана његовим одбијањем да се креће у задатим границама наметнутог система и што се у таквом систему дигиталне глобализације држао застарелих аналогних принципа, који су се показали нерањивим пред спољним налетима технолошки супериорнијег противника.
Како било, Додик је показао да је отпор могућ, безнадежно раскринкавајући сва официјелна кукања, која излаз за Србе траже на премисама да смо најнемоћнији, најразбијенији, најбеднији и најсјебанији народ који је свет запамтио. Коме Додик личи на нешто од тога, може да настави, али талас је кренуо.
3.
Други важан догађај била је смена власти у ДСС, важној странци и онда када је остала испод цензуса по томе што је деловала на политичком пољу отпора. Та смена отворила је врата историје Војиславу Коштуници, политичком лидеру који је дубоко обележио једну од најтежих декада српске историје.
Од чувеног Петог октобра – на коме је бирао између позиције иконе једне плишане револуције и даљег војног разарања Србије – Коштуничину каријеру обележили су у највећем избори између зла и горег. Његови политички сличномишљеници свако зло књижили су му као избор којим је заобилазио добро; док су му непријатељи исто то књижили као недовољно избегавање горег. Тек, његов коначни биланс, можда чак и већи од Устава који је донео и отпора на Косову, невидљив је онима који у политици не познају више рачунских радњи од сабирања и одузимања. Тај биланс је у стварима које је заустављао, које се нису догодиле и које су постале видљиве тек кад су почеле да се догађају пошто је отишао са власти и кад су уместо њега дошли други.
Коштуничин отпор се јесте кретао у координатама у којима су се избегавале бруталне акције западних агентура посејаних у Београду, а то ће рећи у координатама које није цртао он, него они. Тај отпор није веровао да може да промени Србију, али је знао како да је не увуче у трагедију већу од оне која се дешава. Тај пламичак није могао да запали ватру, али тај пламичак ни Србију није оставио у потпуном мраку.
Када се повукао са чела странке, Коштница је подстакао побуну њених чланова, који су желели активнију политику, подразумевајући раскид са зацртаним координатама и обавезама вученим од Петог октобра. Пошто је на изборима победила Санда Рашковић Ивић, као заговорник такве политике, Коштуница је јавно напустио странку, лишавајући је последњих обавеза те врсте. На личном плану био је то један ружан политички растанак са понеком тешком речи и целом понорницом значења која су оне вукле, али у српској политици лепи растанци одавно се догађају само на гробљима. Политички, међутим, Коштуница је једном потезом лишио ДСС наслеђених обавеза и пред Сандом Рашковић Ивић јесте да, препознајући трендове, подигне ДСС из простора странке отпора у монополарном свету у простор отпора, какав приличи вишеполарном свету. Или, наравно, да је коначно убије, што је ризик сваког активизма.
4.
Излазак вишеполарног света Србија је могла да опипа у четвртак, одушевљено гледајући пред собом Владимира Путина као човека са своје стране историје, који за собом не носи устајали мирис прогутаних пораза, већ свежину отпора и ореол победе. Свет који се тог дана окупио на новобеоградској обали Дунава није организовано довожен аутобусима, није теран с посла на параду, тако да је његова емоција била потпуно аутентична.
Та емоција била је зачуђујуће здрава: није то била емоција пребијеног човека коме је у посету дошао старији брат, са којим ће он сад да обиђе комшилук и наплати се за сва понижења и батине; била је то емоција једнако пребијеног човека коме је једнако дошао старији брат и који се осећа довољно сигурно да би већ следећег пролећа могао да засеје њиву, верујући како ће најесен он убрати њен плод, а не неко други. Речју, Путин није пробудио бес Србије, већ њене наду и достојанство.
Био је то, на крају, много више однос између Путина и Србије него између Путина и њеног вођства. Николић и Вучић, упркос свему, изгледали су као људи који су бар тог дана разумели поруку. Пред њима је био свет који би могао да их брани када их ови са Запада буду рушили, али и свет који ће им, ако их презре, са гађењем окренути леђа када их ови свеједно буду рушили.
Нико од Николића и Вучића после тога не очекује да у понедељак Србија постане руска губернија нити да се захвале ЕУ, али очекује да потенцијале које им је тај састанак отворио остваре и да никад, али никад више, понижења која ће још морати да гутају на Западу не прослеђују даље у народ. Стојећи поред Путина и гледајући сав онај покисли народ, напуњен надом и добрим вибрацијама, више неће моћи да се крију иза тога како не постоји довољно јасна граница између тога кад си „наш“ и кад си „њихов“.
- - - - - - - - - -
5.
Четврти догађај који је будио наду о бољој Србији била је обавештајна акција спуштања заставе „Велике Албаније“ на стадион ЈНА. Наравно, смисао те акције био је да се покаже колико је српска безбедност шупља и да се разјари народ на стадиону да утрчи, изгази албанске фудбалере и да сутрадан дочека Путина и војну параду са мрачном сенком крви на својим рукама.
Што се тиче безбедности, није ни требало да се труде, знали смо и без њих колико је бушна. Што се пак тиче народа, он се на провокацију није примио, тако да је ствар завршена на најбољи начин. Геније који је све то смислио показао се као будала: успео је Србе до хомогенизује, али не и да их натера да такви направе будале од себе. Уосталом, тако се понаша свет који зна да га одсудна битка тек чека, тај се не прима на јефтине симулације пре него што време дође.
6.
Онај ко уме да чита знакове и трендове могао је да се начита много тога прошле недеље. Могао је да прочита да је у свим западним обавештајним операцијама против српске власти нападач сваки пут прошао, поручујући Вучићу да много не лута јер могу да га поједу са које год стране хоће. У обавештајним и пропагандним акцијама против грађана, међутим, нису прошли. Неким својим чулом тај свет је умео да прочита трендове које политичка класа у својим истраживањима још не види. Речју, тај свет спреман је за отпор. Умеју ли Вучић и Николић да из тога прочитају где су најмање бушни? А где највише?
Извор: Нови Стандард
