@Black_star @Casual Observer Ja vas molim da stanete sa politikom. Ovo je potforum "Psihologija" nije potforum " Politika".
Potpuno podržavam i izvinjavam se za divergencije.
Istini za volju, u odbranu toka diskusije koji je usledio, nije da se one ne nameću iz konkretnih istorijskih primera...
Vidimo da si nažalost i ti indirektno, odnosno, familijarno, imala susret sa ovime, žao mi je upravo zato što znam koliko je to psihički poražavajuće... Ne samo da se ponižava akter takvih zbivanja, već i njegova žrtva, što me navodi na pomisao o jednom drugom fenomenu: otuđenju, tj. alijenaciji koja je često politički indukovana, ali je, uopšte uzev - sociološke prirode...
Odatle gledano, po mom mišljenju, pravi je izazov opisati njoj suprotnu silu ljudske konekcije i poverenja, koja ruši ili naprosto dezavuiše "čvorovićevski" uspostavljene mreže životarenja... Dakle imamo Život vs Životarenje.
To je svetla tačka u ovoj šahovskoj igri koja se nameće. Sa jedne strane je empatičan, odgovoran život u odnosu na ljude, a sa druge imamo nešto što se može opisati kao nemar (!) prema posledicama nastupanja u ime nekakvog paradoksalnog "višeg reda", a koje se manifestuje kroz nekontrolisano, čitaj: beslovesno - delovanje iz opsesivno-kompulzivne želje za kontrolom... Mi tad zapravo shvatamo da je takva individua zaključana u petlji, u "začaranom krugu" koji zaista aludira na disbalans životnih svojstava i sastojaka, što zbilja ukazuje na određeni psihički poremećaj koji naginje ka grupi od onih manično-paranoičnih....
Mi, nažalost, ali i za živo čudo, često imamo prilike da čak i ovde, danas, na forumu, uočimo neke pojedince i njihova razmatranja koja sasvim ozbiljno gravitiraju baš u tome smeru i nemalo puta se zaprepastimo njihovom logikom gledišta. Da li je papir, tj. pisana podloga univerzalno olakšanje za namučenu psihu i savest...?
Stari izum.....
Period onog mitskog ‘
zrelog komunizma’:
- 1984 je donesen Zakon o zaštiti lika i dela Josipa Broza Tita.
- Verbalni delikt, krivično delo predviđeno u članu 133. Krivičnog zakona SFRJ - svaka kritika režima je vodila pravo na robiju.
Hvala za primere Đilasa, Đoga i Kovačevića, neke stvari si rasvetlio time, međutim nisi baš pogodio suštinu fenomena o kome je ovde reč, upravo zato što pokušavaš da ga omeđiš kroz njemu najdalje tebi uočene ekstreme, reći ću i koje...
ne shvatajući da je reč o poremećaju, odnosno, dispertnoj, neodrživoj supstanci koja je po prirodi stvari - bezobalna...pa, otprilike kao ljudska glupost, kako je opisuje A.Ajnštajn.
Što će reći, neverovatno ali istinito - čini se da se takmičenje za oba pola ekstremnosti ove pojave svodi na mrtvu trku u pitanju i doprinosu za sam život. Ti si ovde, zapravo, opisao sve što "upada u oko", da ne kažem sado-mazohistički - "bode oko",
... ali ne i ono što oko, um i duša zaista - i vide...
U detekciji ekstrema, zapostavio si - srednji tok. Ekstremi koje si detektovao mogu se opisati u dve reči, od kojih je jedna već poznata: 1."Čvorovići" i 2. "Disidenti"... Čvorovići se stavljaju u poziciju "korisnih idiota", lišavaju sebe sopstvenog dostojanstva i kršenjem svih granica gube i međe sopstvenih ličnosti, iz njih isijava čudesno nepoverenje prema celokupnom ljudskom rodu u misiji potrage za mitskim "Balansom" koga pod kontrolom može držati samo jedna, kako kažeš, "hijararhijski" Najviša Instanca i kojoj pomenuta individua jedino, slepo - veruje... U nekom antropološkom smislu, ovo se može opisati čak i drevnim "magijskim" načinom razmišljanja.
Tome u prilog ide bezrezervno uverenje svih Čvorovića da je ova Viša Instanca jedini davalac i održavatelj (njihovog!) Života!...
Bezmalo - Bog!
Otud i kultovi ličnosti, kao još jedan od priloga u opisu ličnosti u kojoj se sukobljavaju porivi za i protiv duhovne egzistencije čoveka, koja ga, u tako indukovanoj svojoj nestabilnosti, povratno kači na najmonstruozniji način - u dejstvu "bumeranga" kroz iracionalno, "magijsko" razmišljanje, čija postaje lutka i talac.
Za takve stoji atributi "mnoštva", "kalupa", "anonimnosti", "bezličnosti" i tome slično.... Sa druge strane, imamo Disidente, ličnosti čiji vidokruk u potpunosti obuzima arteficijalna pojava nametnutih autoritarističkih vrednosti da kao u stokholmskom sindromu često bivaju paradoskalno najviše vezani za njih u cilju njihovog obezvređivanja, ali nemajući krajnju predstavu o pravom načinu slobodnog ljudskog ispoljavanja. Često bivaju pod zanosom sartrovskog "demona slobode"...Oni nisu klasični društveni paraziti, često sami žrtvuju bilo koju društvenu privilegiju u želji za oblikom jezgrovitog ljudskog dostojanstva, ali se često ukaže da sve što rade čine na podlozi percepcije "rđavosti" društvenih odnosa, čime nevoljno i postaju njegovi paraziti, jednim delom i zbog toga što u toj "rđavoj" konstelaciji odnosa ne mogu da konkurišu beslovesnoj "hiper-aktivnosti" sve mase Čvorovića jednoga društva, pa i njihova aktivnost podseća na mitski Uroborus, zmiju koja samoj sebi jede rep, držeći da je ovaj amblem i znak simbolički dovoljna učinska rabota... Odlaze u ekstrem negacije čak i nekih dokazanih formi autoritarnosti od kojih zavisi životni kompas. Ako kao ćorava kokoš napipaju neko zrno istine i vrednosti koja transcedira porazno stanje društva, vremenom će biti adekvatno nagrađeni za doprinos Životu,
jer im je u suprotnom promašena životna odrednica i okosnica, pošto, vrlo slično Čvorovićima, svoje utemeljenje grade jedino na mreži poroznih društvenih odnosa, razlika je samo u tome kako se koji odnosi prema tome, no parazitski model je taj koji zapravo zajednički upada u oči... Za razliku od Čvorovića, opisuju ih atributi "individualizma", "izdvojenosti", "zvučnosti ličnoga imena", "karakternosti", "intelektualizma" itd... Ukoliko je Čvorović davljenik u psihološkom haosu večnog amorfnog uzburkanog mora, kolosalnih, nesagledivih talasa koji u stravi odgovaraju šoku koji Lofkraft dočarava svojim užasnim, nemerljivim kosmičkim Bogovima, dotle je Disident neko ko stoji na centru klackalice koje jedino Dostojevski može duhovno i intelektualno opredeliti u pravom smeru, ili Edgar Alan Po razrešiti užasa sindroma žrtve pod strašnim klatnom-sečivom što ga može, svezanoga, preseći na pola, "odvojiti ga od jedinstvene ličnosti"... Između ova dva ektrema leži Biće ili Čovek Života sa svim ovim osobinama u malom, neko ko hoće ili neće pokloniti poverenje "Užasnom Bogu s Vrha Planine" ko Čvorović (Lovfkraft) ili neko ko će prodreti ili neće kroz zavoje ili smernice ljudskog života, puta i staze, intelektom ili živim osećajem, čineći ili ne čineći razliku, ali svakako živeći autentični život u Životu kao odblesak (ne) prepoznatog Disidenta (Dostojevski, Po)... Dakle, onaj ko je istinski slobodan van bilo kakvih radara "olovnih" ili "vunenih" vremena, čak i kroz ironičnu i veštu autocenzuru, ko je kao takav prepoznat i "pretekao", što se može pokazati i potvrditi na mnoštvu primera, recimo poslednji od njih mi na pamet pada jadni Bora Čorba i njegov suptilan životni boks.
A to je samo jedan od primera kod nas...
Miljama daleko od svih Čvorovića i Disidenata, a opet - i uvek - tako blizu srži i svemu...
Budistička srednja staza.
Amen...
Pa, imaš li sam dovoljno godina da razglabaš na tu temu? Vidim samo i dalje samo nagađaš o nečemu,
