Колико ја знам, Бог брине за сваког појединца, у оквиру једног глобалног живота. То није судбина и не може се назвати судбином у смислу предодређености. Судбина у овом облику скида са људи сваку одговорност, за сва почињена дела, добра или лоша.
Зашто мислим да Бог брине о сваком појединцу? Па мислим да је Бог поставио одређене законе и универзална правила, који омогућавају човеку да живи добро, при томе не и безболно у егзистенцијалном смислу, и да живећи верно, достигне чак, живот вечни. Дарујући му слободну вољу Бог је, човеку, дао слободу да све то и не поштује, али тада се мора суочити са консеквенцама. То је, отприлике, као када бих ја, рецимо, рекао да више не желим да поштујем закон гравитације и скочим са високе зграде. Слобода избора, да не поштујем тај закон, је моја слобода, али последице су већ одређене унапред и са њима сам био упознат и пре скока.
Зашто још мислим да је сваки појединац његова брига. Па из разлога што је на крсту Голготе платио смрћу сваки грех, сваког човека, не изоставивши ни једног.
Нигде нисам наишао ни на једну слутњу, да је некоме ускраћена могућност спасења кроз Исуову смрт. Но и ту постоји наша слобода избора, можемо то прихватити или не. Међутим, и ту се огледа Његова брига за нас, јер како каже Ап. Петар, жели да свако дође у покајање (2.Пет.3,9).
Што се глобалног тиче, и ту је некако слично. Бог нам је, по већ постављеним принципима, представио, у својим библијским пророчанствима, како изгледа слика данашњице, како ће изгледати крај времена, али ко ће бити у свему томе, опет зависи од слободне воље појединаца. На крају, појединци и чине глобално.
Све речено, односи се на Бога који је описан у Библији. Он је једини Бог, који се сагао и својим рукама, од земље, направио човека, појединца, коме је подарио жену, да са њом створи људси род. Он је једини Бог коjи је узео људско обличје, да би у том обличју сишао до човека и с њим живео и за њега умро. И на крају, Он је једини Бог који ће опет доћи, опет сићи до човека и избавити га од греха и живети с њим кроз сву вечност. Mноге религије представљају Бога који тражи жртве од човека, ове или оне, док се библијски Бог сам жртвује за човека. Док се у тим религијама од човека очекује да својим трудом некако досегне небеске висине или постигне Божанско у себи, дотле Господ Бог силази до човека доносећи небеско царство у њега самога. Када знамо да је у позадини свега апсолутна љубав према својим створењима, тада сам потпуно уверен да је Он и једини Бог и да се само Њему треба клањати и само Њега славити.
