Cinjenica je da eksperimentalna psihologija, baš zbog svoje neke 'suštine', tj. zbog svog opisa, jeste "naučni" pravac koji polazi ne od hipoteze nego od predrasude (zato sam i stavio znake navoda, pa ne može nauka kretati od predrasuda) da čovekov duševni život nije jedna nerazdvojiva celina medjuzavisnih komponenti.
Eksperimentalna psihologija je (stoga) skup vernika u to da se pojedinačni fenomeni (recimo, kapacitet trenutne memorije za smisaone jedinice) i njihove "zakonitosti i medjuzavisnosti sa drugim pojedinačnim fenomenima" mogu saznati i bez primene nekog od izumljenih i još-ne-izumljenih individualno-kliničkih pristupa, putem čistog sakupljanja "navodno dovoljnog" broja ispitanika i (neke statističke) analize na njima snimljenih rezultata koje su dali u eksperimentu.
Šire gledano, takav "naučni" način je posledica toga što je to skup vernika u to da ne postoji sloboda volje, dakle, determinista, koji pri tom i ne vide da su to samo njihova verovanja, nezasnovana na naučnim dokazima - mešanje vere i logike, apsurdno do bola.
Fiziologija se sigurno može (donekle!) proučavati na takav način, a možda može i morfologija (nauka o obliku organa, organizma), histologija (nauka o tkivima) apsolutno (mada i nema potrebe) ali ... to da se u tim naukama može "ići tako" je dokazano, što ih i čini naukama... Za eksperimentalnu psihologiju to nije dokazano, te stoga ona i ne može da se zove naukom, bez ako neko želi da laže ili ako veruje u to da ako se na TV to kaže onda to i jeste tako.
Svaki poznavalac te "ekeperimentalne metodologije" zna da nema pouzdane tvrdnje da je putem ma kog pojedinačnog eksperimenta tu mereno tačno ono što ekeperimentator i misli da jeste. Tu imamo skopiju (snimanje nalaza)... ali nemamo pouzdano znanje "čega" je to skopija. Međutim, veruje se da (iako je pojedinačni ekeperiment donosilac "nerelevantnih nalaza") veći broj i kombinacija ekeperimenata može do kraja neutralisati te tzv. "neprepoznate uticaje koji su takođe snimljeni ali ih ne prepoznajemo kao nešto različito od onoga što smo u stvari hteli da snimimo", i dati nekakvu čistu skopiju nečega.
Međutim, ako želimo da "promenimo" nešto u ponašanju ili funkcionisanju ličnosti, i to tako da ta promena bude na bolje i da ne izazove supstituciju, tj. premeštanje gluposti na drugo mesto - jednom rečju, ako želimo pouzdanu, sigurnu i nadasve naučnu psihoterapiju, onda nam "nalazi" eksperimentalnih psihologa znače možda i manje nego nalazi ljudi koji su proizvodili droge i sedative, ali sigurno ne više, jer nam nalazi ekeperimentalnih psihologa u stvari i ne znače ništa u psihoterapiji - jer je ona (za razliku od eksperimentalne) uvek usmerena na pojedinca, pa makar to bila i grupna psihoterapija.
Eksperimentalna psihologija, stoga, može biti od koristi samo tako što bi dala skup nekih "najverovatnije dobrih" pravila u ophođenju osoblja javnih ustanova sa "posetiocima", ili u dizajniranju ekrana automobila ili aviona na kojima se očituju podaci koje treba brzo ili "istovremeno uz posmatranje nečega drugog" saznati, a to su zaista nimalo "goruće" teme...
Ipak, danas ti ljudi koji se zalažu za to pokušavaju opravdati to svoje zalaganje "verom u moguće budućim izumevanje neke farmakologije za dušu, ako se mozak dobro prouči, a veruje se da je tu duša, onda će neki lekovi lečiti neuroze, a možda i psihoze". To je jedno krajnje nenaučno opravdavanje, jer se naučna oslanjaju na argumente a ne puku veru.
A kad se naučne nade i oslone baš i upravo na veru, onda je to vera u smisao, slobodu i razvoj, promene, napredniji i puniji život, a ne (kao u slučaju Eksperimentalne psihologije) vera u to da je čovek mašina koja nije ni kriva ni zaslužna, niti sposobna za bilo kakav "polet", ili čak imanje ličnosti i morala.
Naučne nade određuju "naučni put", tj. smer "traganja"... recimo, altruista ide u smeru istraživanja "mogućnosti promene" čovekovih osobina... pa oće da nađe psihoterapiju, ali ne da bi neku mašinu malo unapredio, već da bi čoveku pomogao da on sam postane kreativniji i da stane na stranu nekih vrednosti... takav će koristiti studiju slučaja kao naučni metod, a ne eksperiment. (za koji sam pokazao da i nije dokazano to da li je on "naučan" i onda kada se primeni na skopiju duše, pa ma šta ona bila) Dakle, pored toga što Eksperimentalni psiholozi i nemaju naučne nade (to je moj termin koji sam i definisao i to prvi put sada u ovom tekstu, ko je čitao sve shvatiće šta pod tim mislim), već neke druge, ekonomske, vojne i konformističke nade (i delom one altruistične, što se tiče javnih ustanova) - ali nemaju ni metode čija je "naučnost ako se primene na polje psihe dokazana" - jer nema dokaza da je eksperiment (za neke druge nauke dokazan i argumentovan kao naučan, recimo, za nauku fiziku) naučan metod kada se primenjuje u nauci psihologiji.
Dakle, on vredi tačno 5 para.
