Da li su uniforme rešenje za "brisanje" socijalnih razlika?

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
361.875
Clip1.jpg


Početak nove školske godine doneo je staru glavobolju roditeljima, posebno onim srednjeg i slabijeg materijalnog statusa. Školska dvorišta danas izgledaju kao modne piste poznatih brendova, a podsmehu su izložena deca čije porodice ne mogu da priušte tako skupu garderobu. To je danas i jedan od povoda za vršnjačko, verbalno i psihičko nasilje.

Trend među jutjuberima "koliko košta autfit", preselio se i u škole. Đaci masovno koriste aplikacije za skeniranje QR kodova na garederobi, zagledaju etikete kod vršnjaka kako bi se uverili da li je nešto "orginal ili fejk".

Porodice srednjeg i nižeg socijalnog statusa našle su se pod ogromnom pritiskom - kako deci da obezbede da se "ne razlikuju od svojih vršnjaka". Koliko je to teško najbolje znaju mame i tate koji imaju dva ili tri đaka u kući. Početak septembra obično za njih znači i podizanje novog kredita kako bi decu pripremili za polazak u školu.

Da u odevanju učenika nešto ozbiljno "škripi" svesni su svi - roditelji, nastavnici, direktori škola. Skoro sve osnovne i srednje škole pred početak školske godine dale su jasne instrukcije šta je dozvoljeno, a šta ne nositi na časovima. U kodeksu oblačenja stoji da su zabranjene helanke, kratke majice, bermude, ali i trenerke, dukserice sa kapuljačama.

U jednoj prestoničkoj školi u centru grada grupa roditelja pokrenula je peticiju da se uvedu uniforme, kako bi se smanjile socijalne razlike među decom. Zagovornici uniformi kao jednog od rešenja svesni su da to neće ići tako lako. Pozivaju se na razvijene zemlje poput Francuske, Norveške, Kanade, gde su uniforme obavezne u svim školama. Đaci obično imaju letnju i zimsku uniformu, uglavnom majice i dukserice sa amblemima škole.

Socijalne razlike među decom i ko nosi kakvu garderobu, da li je brendirana ili ne u toj školi su prepoznali kao mogućnost za vršnjačko nasilje. Zato su krenuli sa tom idejom o uniformama. U toj niškoj osovnoj školi među prvima su ukinuli mobilne telefone na časovima. Prezadovoljni su efektom te mere. Kako kažu sada se deca više druže, smanjeno je digitalno nasilje.
link
 
Nije tacno.
Oni su u skoli svi isti a sta se posle kuci desava to je nebitno.
Uostaslom ne treba zabraniti telefone na casovim nego uopste u skoli.
Sta ce detetu telefon?
Da igra igrice?
Do srednje skole im ne treba definitivno.
Uniforma je prekopotrebna zbog tih razlika a izmedju ostalog to je kao u vojsci gde su svi isti i nema bogat i siromasan.
Treba da se oseti ljudskost a ne da se ocenjuje po tome ko sta ima.
Oni koji imaju uvek ce imati svoje ja dok ovi sto nemaju ce cutati i tako biti nauceni da citav zivot cute. Sa unoiformom svako ima da bude isti.
 
ne, to je samo privid i laz

socijalne razlike se smanjuju tako sto svi imaju solidna primanja

ne tako sto sve obuces isto a onda jednog vozi kuci mecka a drugog punto - tu maske padaju
kolijko ko ima primanja i da li neko vozi punto ili mercedes su za kuci i van skole
u skoli svi moraju da budu isti..u mnogim zemljama pa i u privatnim skolama gde idu deca bogatasa nose se obavezne uniforme sa amblemom skole
u tekstu imas iskustvo jedne majke koja je iz Srbije otisla u Francusku

"Sa uniformama je mnogo lakše, možda tako ne izgleda na prvi pogled. Kupim na početku školske godine pantalone, po tri majice i dukserice od škole i rešila sam celu školsku godinu. Ne razmišljam šta će ujutru da obuče. U Srbiji sam se mučila prvo tokom kupovine koju će majicu, koju duksericu da kupe. Izluđivalo me ono njihovo 'to nije u trendu, to niko ne nosi, smejaće mi se u školi'. Ovako je mnogo lakše", priča Tanja.
 
Pogledajte prilog 1411486

Početak nove školske godine doneo je staru glavobolju roditeljima, posebno onim srednjeg i slabijeg materijalnog statusa. Školska dvorišta danas izgledaju kao modne piste poznatih brendova, a podsmehu su izložena deca čije porodice ne mogu da priušte tako skupu garderobu. To je danas i jedan od povoda za vršnjačko, verbalno i psihičko nasilje.

Trend među jutjuberima "koliko košta autfit", preselio se i u škole. Đaci masovno koriste aplikacije za skeniranje QR kodova na garederobi, zagledaju etikete kod vršnjaka kako bi se uverili da li je nešto "orginal ili fejk".

Porodice srednjeg i nižeg socijalnog statusa našle su se pod ogromnom pritiskom - kako deci da obezbede da se "ne razlikuju od svojih vršnjaka". Koliko je to teško najbolje znaju mame i tate koji imaju dva ili tri đaka u kući. Početak septembra obično za njih znači i podizanje novog kredita kako bi decu pripremili za polazak u školu.

Da u odevanju učenika nešto ozbiljno "škripi" svesni su svi - roditelji, nastavnici, direktori škola. Skoro sve osnovne i srednje škole pred početak školske godine dale su jasne instrukcije šta je dozvoljeno, a šta ne nositi na časovima. U kodeksu oblačenja stoji da su zabranjene helanke, kratke majice, bermude, ali i trenerke, dukserice sa kapuljačama.

U jednoj prestoničkoj školi u centru grada grupa roditelja pokrenula je peticiju da se uvedu uniforme, kako bi se smanjile socijalne razlike među decom. Zagovornici uniformi kao jednog od rešenja svesni su da to neće ići tako lako. Pozivaju se na razvijene zemlje poput Francuske, Norveške, Kanade, gde su uniforme obavezne u svim školama. Đaci obično imaju letnju i zimsku uniformu, uglavnom majice i dukserice sa amblemima škole.

Socijalne razlike među decom i ko nosi kakvu garderobu, da li je brendirana ili ne u toj školi su prepoznali kao mogućnost za vršnjačko nasilje. Zato su krenuli sa tom idejom o uniformama. U toj niškoj osovnoj školi među prvima su ukinuli mobilne telefone na časovima. Prezadovoljni su efektom te mere. Kako kažu sada se deca više druže, smanjeno je digitalno nasilje.
link
Moze da pomogne ali nije resenje. Zar nismo to vec imali?
 
Verovatno postoje argumenti i za i protiv, treba pogledati iskustva zemalja koja su to uvela. Zašto izmišljati toplu vodu ako je već neko sve to prošao. Inače meni ideja deluje ok.
majka svakog zajeba. pogotovo u prosveti.
kada cujem "svedski model" povraca mi se

jeste. lepo to radi kod drugih, a kod nas nece. ima nesto sto se zove mentalitet
 
Pa dobro
majka svakog zajeba. pogotovo u prosveti.
kada cujem "svedski model" povraca mi se

jeste. lepo to radi kod drugih, a kod nas nece. ima nesto sto se zove mentalitet

Pa dobro, ne treba ni mi da budemo večno zatucani balkanci. Možemo malo da se potrudimo da nešto iz razvijenog sveta profunkcioniše i kod nas. Ne verujem da je tako teško. Svi naši koji emigriraju tamo se očas posla prilagode na bolje.
 
Promenila bi se samo forma koja ne sme da se izjednači i sa sadržajem, a koji je mnogo bitniji.

Kad god sam se svojim očima uverila kao već odrasla osoba da neki đaci u stranim državama imaju obavezu da nose uniforme u školi, to mi je bilo krajnje simpatično, i pomalo sam im zavidela na lepo osmišljenim amblemima na košuljama i puloverima, pa i na tome sa kojom pažnjom čuvaju te svoje komade odeće, kako se odnose prema njima kao da su, što i jesu-jako važni. Koliko shvatam, država plaća jedan set, a svako oštećenje i potrebu za novim komadima uniforme-plaćaju roditelji.

Volela bih da su moje generacije imale tako nešto, iako nije bilo izraženo takmičenje odećom, obućom, mobilnim telefonima i sl.;
Možda je moj hendikep to što kao školarci, moje generacije nisu bile još uvek okrenute i opterećene "novim" vrednostima-vanjštine. Manjina je mogla da nosi zvučne brendove, i nismo se mnogo osvrtali na to, ali se cenilo kad si čist, pedantan, pristojno odeven, lepo očešljan... i, drugarstvo je značilo da iako nismo sličnog materijalnog stanja, npr. ekskurziiji gledamo da kupimo stvarčice koje možemo da nosimo kao sestre bliznakinje-sve isto, a ne da drugarica kupi nešto što prosto može, a da druga drugarica to samo sanja da može da priušti. Bili smo bliski i imali osećaja jedni za druge.
Zaista smo drugarstvo doživljavali mnogo ozbiljnije, rekla bih.

Solidarnost je bila na višem nivou, pretpostavljam. Tako smo vaspitavani, a i vremena su možda zahtevala da budemo takvi. Mnogo smo češće čuli da se za nešto nema, da se ne može... da treba razumeti, pričekati... a to je na različite ljude-roditelje današnjice imalo različit efekat, pa su na svoju decu prenosili svoje jake utiske i često potrebu da isprave neke stvari koje im se nisu dopadale kao deci.
 
kolijko ko ima primanja i da li neko vozi punto ili mercedes su za kuci i van skole
u skoli svi moraju da budu isti..u mnogim zemljama pa i u privatnim skolama gde idu deca bogatasa nose se obavezne uniforme sa amblemom skole
u tekstu imas iskustvo jedne majke koja je iz Srbije otisla u Francusku

"Sa uniformama je mnogo lakše, možda tako ne izgleda na prvi pogled. Kupim na početku školske godine pantalone, po tri majice i dukserice od škole i rešila sam celu školsku godinu. Ne razmišljam šta će ujutru da obuče. U Srbiji sam se mučila prvo tokom kupovine koju će majicu, koju duksericu da kupe. Izluđivalo me ono njihovo 'to nije u trendu, to niko ne nosi, smejaće mi se u školi'. Ovako je mnogo lakše", priča Tanja.
to su uniforme koje su tu da naglase stalez

govore * ja sam bogat, ja sam krem drustva, ja idem u eksluzivnu skolu*

nema veze sa uniformama koje bi trebale da izjednace bogatije i siromasnije

nosio sam uniformu ali je to bilo vreme kad smo svi bili pribliznog nivoa

ali vec u vojnoj uniformi , neku god kasnije, uniforma nije mogla da sakrije bogatstvo

jer je bogatiji vojnik mogao da izadje kad je hteo , da ode kod kapetana na pice ...

skolska uniforma bi imala smisla kao uopsteni dres kod

tipa - ucenici osnovnih skola trebaju biti obuceni u bele majice i bele dukseve sa farmerkama

ne bi predstavljalo opterecenje za budzet a doprinelo bi nekom prividu
 
Uniforme su dobra ideja, ali intencija da deca ostvaruju bolje odnose među sobom nije samo na tome šta će da obuku u školu. Nije samo na prosvetnom sistemu, to je jasno. Opet je glavno sa kakvim se idejama dete šalje među ostale. Učitelji, nastavnici i profesori koje pamtim nisu skoro nijedno svoje predavanje posvetili samo suštoj lekciji-postojao je deo časa kad nam se obraćaju pedagoški/psihološki, kao prijatelji, obični ljudi, ljudi kojima je stalo, koji nas kroz nekakvu anegdotu iz svog života ili tuđeg, potaknu da razmišljamo o nekom društvenom fenomenu, o odnosu dva ljudska bića, ljudskog bića prema okolini, životinjama, prirodi, stvarima koje posedujemo ili želimo, starijima, mlađima.
To sve ostane u sećanju, iako nije za ocenu.
 
Да, исто као и сваки други народ.

Људи који не вреднују човека по оделу које носи су ретка појава.
Slušala sam mnoge profesore i asistente na fakultetu koji nisu mogli mariti manje za svoju pojavu. Moglo se reći da su bili i zavrljano odeveni, ne prljavi, ne zapušteni, ali ono-kao da najmanje razmišljaju o tome šta se sa čim slaže, ali kad progovore... to je bilo TO, za to je bilo vredno biti njihov učenik!
 

Back
Top