Prof. Dragoljub Zivkovic, predsednik Anketnog odbora za utvrdivanje istine o
stradanju stanovnika Vojvodine
Masina koja je ubijala ljude bila je planska
Ljudi se jos uvek boje: Prof. Dragoljub Zivkovic
Nadezda Radovic Skupstina AP Vojvodine je 2001. godine formirala Anketni odbor za istrazivanje stradanja stanovnika Vojvodine od 1941. do 1945. godine. Tokom istrazivanja,ispostavilo se da je stanovnistvo Vojvodine, u gotovo istom broju, stradalo i u periodu od 1945. do 1948. godine, kaze za Danas profesor dr Dragoljub Zivkovic,predsednik ovog Anketnog odbora.
U Anketnom odboru je radilo trinaest ljudi, ali je saradivalo jos tridesetak strucnjaka iz muzeja i arhiva. Bilo je kontakata sa Muzejom Podunavskih Svaba u Ulmu, sa Madarima u Segedinu i Budimpesti, a i sa strucnjacima iz Zagreba. Dobra saradnja ostvarena je i sa Institutom za savremenu istoriju. Najvecu podrsku Odboru su pruzili Muzej Vojvodine i Arhiv Vojvodine. Nakon cetiri godine,zavrseno je oko 80 odsto terenskog istrazivanja. Nisu sasvim obradeni podaci za logore Backi Jarak i Molin. Takode, potrebno je zavrsiti terensko istrazivanje na prostoru Bele Crkve i Panceva.
Nezainteresovanost Beograda
Da li Skupstina Republike Srbije pokazuje interesovanje za rad Anketnog odbora i eventualno prosirivanje njegovog rada na teritoriju citave Srbije?
- Danasnje granice Vojvodine se ne poklapaju sa granicama Vojvodine u
istrazivanim periodima. Neki delovi nekadasnje Vojvodine pripadaju danas Srbiji, a Republika Srbija ne pokazuje nikakvo interesovanje za utvrdivanje broja zrtava. Za ovih pet godina rada nikada mi nije pruzena prilika da progovorim na TV Beograd, Radio Beogradu, niti je list >Politika< napisao ijedan redak o tome sto radimo.
Kada je prestao mandat Skupstine AP Vojvodine, koja je imenovala Anketni odbor,istrazivanje je nastavljeno u okviru Vojvodanske akademije nauka i umetnosti, uz podrsku Sekretarijata za nauku i tehnologiju Izvrsnog veca AP Vojvodine. Ukoliko Izvrsno vece Vojvodine odobri neophodna sredstva, istrazivanje bi bilo zavrseno do kraja avgusta 2006. godine. Nakon toga moguce je objaviti sve rezultate
istrazivanja.
- Osnovni princip rada Anketnog odbora bio je da se istrazi celina stradanja.Nikako nismo zeleli da se bavimo samo stradanjem pripadnika jedne nacije ili vere. Prvi put u nasoj zemlji istrazivanje je radeno na taj nacin. Mnogi istrazivaci i pisci su pisali o stradanju Jevreja, Srba ili Nemaca... Posli smood toga da je istina sadrzana samo u celini - kaze prof. Zivkovic.
Koje nalaze istrazivanja biste posebno apostrofirali?
- Do sada su bile prilicno pausalne ocene o broju stradalih. Mi smo poimence utvrdivali imena stradalih, pa stoga nema dilema o tome da li se jedno ime vodi na vise mesta. U anketnom listu se pored imena stradalog/stradale utvrduju I godina rodenja, gde je stradao, ko je egzekutor... Do sada smo dosli do broja od 110 hiljada stradalih Vojvodana i Vojvodanki. Sva dosadasnja istrazivanja su isla do brojke od 70 hiljada stradalih. Utvrdili smo i veoma velike razlike u
pogledu tvrdenja koliko je ljudi stradalo iz koje nacionalne skupine. Vazno je da kazem da ovo istrazivanje pod stradalnicima (zrtvama) podrazumeva ljude koji nisu nosili pusku, dakle nisu pripadali vojnim formacijama. Rec je pre svega o deci, zenama, starcima, mladim ljudima koji nisu hteli da nose pusku. Nazalost, najveci broj stradalnika su sasvim nevini ljudi.
Sa nekih strana cuju se i reci nerazumevanja za rad vaseg Anketnog odbora ?
- Nase istrazivanje nailazi na nerazumevanje upravo zbog toga sto 'ljude pod puskom', one koji su po bilo kom osnovu bili u vojnim jedinicama, nismo prihvatili da uvrstimo medu stradalnike. Zapravo, nismo prihvatili da budemo popisna komisija bilo koje armije. Nevinim zrtvama nikada nije pridavana posebna briga, niti su brizljivo popisivane, a upravo to smo hteli da uradimo. Oni koji su ubijali i likvidirali su cesto velicani, proglasavani za heroje, odlikovani i
nagradivani, a nevine zrtve su ostajale bez poste, zaboravljene, tretirane kao kolateralna steta. Preko 110 hiljada zrtava se preslo kao da nisu ni postojale.
Kako ste istrazivali stradanja ljudi u periodu od 1945. do 1948. godine?
- Dobili smo knjige svih logora.
Dakle, te knjige postoje. Gde su bile do sada?
Bile su sakrivene u muzejima, arhivama, sudovima, u privatnim zbirkama. Niko se nije usudio da ih da istrazivacima na uvid. Ali, kad je Skupstina AP Vojvodine odobrila ovo istrazivanje, ljudi su nam donosili. Prosto je neverovatno koliko podataka se nalazi u privatnim arhivama. Mnogi su nas molili da iskoristimo dokumente koje su doneli, ali da ne pominjemo njihova imena. Ljudi se jos uvek boje.
Poseban problem su lokalni kriteriji. Na primer, dugo smo imali problem da dobijemo podatke o logoru Backi Jarak. Jedna jedina osoba, u cijem ormaru u Skupstini opstine su knjige nije htela da ih da na uvid. Pre deset dana smo ih posle velikih muka dobili. Veliki problem su i podaci o logoru Molin. To mesto je izbrisano sa mape Vojvodine, ne postoji, ali znamo da dokumenti postoje.
Sta je za vas bilo najvece iznenadenje u ovom poslu?
- Meni ce ostati enigma strast likvidatora da ostavljaju tragove, da zabeleze koga su likvidirali. Ponekad je to tako brizljivo vodeno da ta cinjenica budi znatizelju. Jedno vreme je vazilo pravilo da ko god likvidira vise 'protivnika' tome sledi unapredenje, nagrada. U tom grmu lezi zec. Izvrsioci su bili nagradivani, a statistika je bila potvrda njihove agilnosti. Nasli smo, na primer, pisma jednog Nemca njegovim pretpostavljenima u kojima ih sa strascu svakodnevno obavestava o likvidacijama pedeset do sto ljudi dnevno na putu kod Bavanista. To znaci da je masina koja je ubijala ljude bila planska. Nista se
nije dogadalo ad hoc, slucajno. Sve je bilo planirano ukljucujuci i nagrade, unapredenja i priznanja egzekutorima. Brojna su svedocanstva o tome da su zlocini pocinjeni kao obavljanje redovnih aktivnosti, hladno, racionalno, bez ikakve grize savesti. Mnogi ljudi su na bazi podataka o pocinjenim zlocinima postajali ministri, dobijali unapredenja u sluzbi.
Na cije zlocine se ove tvrdnje odnose?
- To prati sve pocinjene zlocine. Nema vecih razlika. Od 1941. do 1944.
postojale su tri vlasti u Vojvodini: vlast madarske drzave u Backoj, NDH je vladala Sremom, a Banat je bio nemacki. Najvece zlocine je pocinila NDH. Cak su Nemci oterali jedan broj egzekutora iz Srema i tako spasili jedan broj Srba od masine za unistavanje NDH. Nemci su sve podvodili pod svoj interes, jer im je Vojvodina bila potrebna kao velika zitnica za istocni front. U Banatu je stvorena SS jedinica >Princ Eugen< od nasih Nemaca. Ta jedinica je ratovala sve
vreme rata. 1941. to je bila jedinica sastavljena iskljucivo od dobrovoljaca. Tek 1943. godine, kada Treci rajh pocinje da dozivljava poraze na istocnom frontu, ova jedinica se popunjava Nemcima koje mobilise. Tada je veliki broj Nemaca u rat isao pod pritiskom.
Da bismo sa sigurnoscu mogli govoriti o brojkama, analizirali smo statisticke podatke o stanovnistvu i to po mestima. Imali smo popis stanovnistva iz 1921,1931, 1948. i 1953. godine. Vojvodina je podrucje na kojem su se odigravale velike migracije u istrazivanom periodu. U toku rata izmedu cetrdeset i pedeset hiljada Madara je dovedeno iz Madarske i naseljeno. Zato je toliki broj Srba bio proteran. Onda je u Vojvodinu 1945-46. dovedeno tacno onoliko kolonista koliko je Nemaca proterano. Rec je o 220 do 250 hiljada ljudi, prema onome sto smo do
sada utvrdili. Nemacke kuce su podeljene po kvoti koju je jos 1943. odredio AVNOJ - iz koje republike, koje nacije, odakle, gde ko treba da dode.
Ko je autor tih planova?
- Prema dokumentima koji postoje, Tito je rukovodio AVNOJ-em. Vrh Komunisticke partije je stajao iza tih planova. Znamo tacno i imena jedinica koje su imale zadatak da na odredenom terenu logorisu ljude. To se tacno zna. Za utvrdivanje stradanja Nemaca, za nas Anketni odbor problem je predstavljala cinjenica da su mnogi logorisani Nemci rodeni u jednom mestu, pa logorisani u drugom, a tokom logorisanja promenili vise puta logor. Tako se ime jednog coveka pojavljivalo vise puta. Iz tog razloga postoji stanovito neslaganje u brojkama koje na svim
tribinama koristi predsednik Nemackog udruzenja Donau iz Novog Sada Anreas Burgemeier i nasih nalaza. Na primer, ne slazu nam se brojke o broju logorasa u Backom Jarku. Tu je neslaganje najdrasticnije, jer gospodin Burgemeier barata
brojkom od 27000, a mi smo dosli do brojke od 5500 stradalnika. To jeste bio veliki i istovremeno tranzitni logor.
Problem Nemaca nakon Drugog svetskog rata bio je sto nisu imali niciju zastitu.Dirljivo je kako su sve nasi Nemci stradali. Oni koji su bili logorisani u svojim selima cesto su bili predmet eksploatacije i maltretiranja svojih bivsih slugu. Jedan Nemac u Mramorku, lekar Andreas Sisler nije likvidiran 1945. jer je bio jedini lekar u selu. Kad je 1948. u selo dosao drugi lekar Srbin, likvidirali su ga, iako i danas ima ljudi koji govore koliko je on bio covek posvecen svom poslu lekara i koliko ljudi je spasao.
Pa samo sam naglasila odrebu za vreme velikim slovima (kako drugačije) 
