Da li su Dubrovčani bili posebna nacija?

[Q. in perpetuum hibernum]

Zato sto je tada vidjela svjetlo dana Knjizica o Gotima!!

Ovo ponavljaš stalno, kao papagaj. Knjižica o Gotima svetlo nije nikada videla; nisi je u životu nikada video ni ti ni iko sem jednog jedinog čoveka, pod uslovom da taj nije izmislio njeno postojanje.

Ti možeš reći još 1000 puta i opet to ne možeš promeniti.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ne svirajte. Dobro znate da je i prije 1185. godine Kotor u carskoj banovini u Kraljevini Dalmaciji, da su postojali i Bodin i Mihalja i ini drugi prije Nemanjica, i da Nemanjici ne pocinju 1185. godine.

Tako da lazete namjerno, jer znate a volite da lazete i lupetate i muljate.

Ta tzv. 'carska banovina' je isključivo plod tvoje mašte. Ona nastaje na Forumu Krstarice u 21. veku. Izmišljaš, bukvalno, nešto što Dukljanin uopšte nigde ni ne piše.

I strašno si bezobrazan zato što bukvalno izmišljaš nešto što nigde ne piše, a onda optužuješ druge da lupaju i lažu. Sopstvene poteze pokušavaš pripisati drugima.

 

[Slavan]

Joj, nemoj, molim te. Samo ćeš mu dati izgovor da opet krene priču o Ser Bojima koji se pretvaraju u Srbe i osnivaju Carstvo i srpsku patrijaršiju posle 375. godine i o Knjižici o Gotima, itd...

Можда га ја нисам до краја схватио, мада то и није тема, али није свештеник ништа погрешно рекао и указујем зашто је њему битна та година, поготово у контексту да је био парох которски и архијерски намесник бококоторски, а и самим тим што је свештеник.

Ne svirajte. Dobro znate da je i prije 1185. godine Kotor u carskoj banovini u Kraljevini Dalmaciji, da su postojali i Bodin i Mihalja i ini drugi prije Nemanjica, i da Nemanjici ne pocinju 1185. godine.

Tako da lazete namjerno, jer znate a volite da lazete i lupetate i muljate.

Наравно да су постојали и други пре Немањића и Котор јесте био и под Војислављевићима, имао је аутономију, али је онда опет пао под византијски утицај, пре него што је дошао под власт Немањића, где ће бити делом српске државе један дужи период. Конкретно, ради се о специфичном граду, који је чак био и самосталан, као нека државица (попут Дубровника), али свега тридесетак година.

 

[Scott Isle]

I strašno si bezobrazan zato što bukvalno izmišljaš nešto što nigde ne piše,

Izvori su vazniji od tebe i od tvojih lazi i muljanja.

1. Kraljevo prebivaliste je u Dalmi!
2. Kraljeva nadbiskupija je u gradu Duklji, tamo se obavljaju krunidbe.
3. Od Dalme do Draca je Kraljeva banovina gdje mu je prebivaliste i nadbiskupija, takozvana Crvena Hrvatska ili Gornja Dalmacija.
4. Cak i u DAI, srpski Kralj je u Paganiji, 300 godina nakon Dalme u KoG.

 

[Scott Isle]

KVIZ

Gdje srpski Kralj obitava?
A. Zagreb
B. Beograd
C. Makarska rivjera sa ostrvima
D. Skoplje
E. Sarajvo

Gdje je Sjediste srpske Carske Crkve?
A. Pec
B. Carigrad
C. Split
D. Duklja
E. Dubrovnik

 

[guslar1389]

KVIZ

Gdje srpski Kralj obitava?
A. Zagreb
B. Beograd
C. Makarska rivjera sa ostrvima
D. Skoplje
E. Sarajvo

Gdje je Sjediste srpske Carske Crkve?
A. Pec
B. Carigrad
C. Split
D. Duklja
E. Dubrovnik

Definitivno Makarska rivijera i Dubrovnik

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Definitivno Makarska rivijera i Dubrovnik

Nešto razmišljam, da nije naš Skot reinkarnacija Sv. Petra Cetinjskog u njegovoj najmegalomanskijoj formi?

 

[Scott Isle]

Definitivno Makarska rivijera i Dubrovnik

1. Kralj je grad Dubrovnik stavio pod Splitsku Nadbiskupiju i nikada grad Dubrovnik nije bio pod nadbiskupijom carske crkve u Duklji.
2. Dubrovnik nema NADbiskupiju nego biskupa pod Splitom.
3. Kralj je to dozvolio i tako naredio!
4. Splitska Nadbiskupija je "IZRICITO" Papska, nije od carske crkve, tamo se Kraljevi ne sahranjuju i ne krunisu. Data joj je nadleznost samo nad sjevernim primorjem iznad Splita i jedino nad gradom Dubrovnikom juzno od Cetine.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

1. Kralj je grad Dubrovnik stavio pod Splitsku Nadbiskupiju i nikada grad Dubrovnik nije bio pod nadbiskupijom carske crkve u Duklji.
2. Dubrovnik nema NADbiskupiju nego biskupa pod Splitom.
3. Kralj je to dozvolio i tako naredio!
4. Splitska Nadbiskupija je "IZRICITO" Papska, nije od carske crkve, tamo se Kraljevi ne sahranjuju i ne krunisu. Data joj je nadleznost samo nad sjevernim primorjem iznad Splita i jedino nad gradom Dubrovnikom juzno od Cetine.

Pogledajte prilog 1307691

Pogledajte prilog 1307692

Sigurno carske Crkve

nije sultanske ili kaganske

 

[Scott Isle]

Sigurno carske Crkve

nije sultanske ili kaganske

Tacno.
1. Papskih biskupa nema u Duklji, dakle nema ih u citavoj carevini osim u sjevernom primorju i Dubrovniku.
2. Kraljevi se ne sahranjuju i ne krunisu u papskoj splitskoj crkvi nego u svojoj carskoj Duklji.
3. Carska Duklja ima nadleznost na svim ostalim dijelovima Carevine, dakle nad Bosnom, Raskom, i gradovima u primorju juzno od Cetine.
4. DAI se slaze sa ovim. Za razliku od sjevernog primorja koje je papsko sa rimskim nadbiskupom, juzno primorje je carsko i nema rimskih biskupa.

 

[kremen_kamen]

Прије него што се вратимо у прошлост, најприје да дефинишемо шта је Дубровник данас.

Дубровник је хрватски град у коме се Срби изнајмљују као помоћна радна снага и само као такви су добродошли. Тако је то већ деценијама.

Дубровачка Република јесте дефинисала посебан осјећај припадности њенох грађана. Житељи Републике су били слободни људи и чувени натпис на Ловрјенцу свједочи да су били спремни све да жртвују како би сачували своју независност и слободу. Није им било тешко плаћати порезе Турцима и Венецији како би остали слободни и своји.

Дубровник је од свог настанка био под великим утицајем Венеције и Ватикана. Чињеница је да православно чељаде није могло да спава у Старом граду, довело је до тога да многи православци из дубровачког зачеђа одлучи да се превјери.

И заиста, кад су прилике у Србији биле добре, било је добро и дубровачким трговцима.

Дубровник је први пут у састав Хрватске ушао 1939. године након споразума Цветковић - Мачек.

Намеће се кључно питање зашто су се Дубровчани, а поебно припадници ентелектузалне елите у 19. вијеку изјашњавали као Срби.
Разлог је врло јасан - слобода.

Наиме, у вријеме када Србија подиже први, а недуго затим и други српски устанак, Дубровник предаје кључеве града Наполеону губи своју самосталност и постаје дио Аустро-Угарске.

Дубровачки интелектуалци у Србији и Београду препознају луч слободе и све више бораве у њему. Сигурно да има доста истине у тврдњи Николе Тоље да се они изјашњавају као Срби једним дијелом и из потребе да покажу отпор Бечу и Пешти.

Отуда се велики број дубровачких интелектуалаца обрео у Београду од Матије Бана (први Србин који је предложио градњу Храма Светог Саве на Врачару, по њему је Баново брдо добило име), Меда Пуцића, Влаха Буковца, Спира Калика, Марка Мурата (аутора слике Цар Душан улази у Дубровник)

 

[leki1]

Nema šanse da Dubrovnik nije bio Vatikanska ispostava na Jadranu

 

[Cro_čvarak]

Tek u 14-15 v. Prije bi bilo da su se stopili sa Bugarima.



Vidimo da je albanski projekat imao dobre rezultate, sto ne bi čakavski. Na kraju krajeva zašto mora da bude ,,projekat” valjda je sasvim prirodno da ljudi koji žele da budu poseban narod pričaju posebnim jezikom.

Pa ne nužno, zapravo ni približno. Primjer nacije koja nije nastala iz jednog jezika su npr Talijani ili Francuzi koji su govorili nizovima međusobno slabo razumljivih romanskih dijalekata.. Hrvatski standardni jezik je u biti nastao u želji da se stvori posebna sveobuhvatna južnoslavenska nacija što su vodeći srpski intelektualci tog doba odbili. Ukrajinski jezik i Ukrajinci je još najčudnije priča, velik dio onih koji se izjašnjavaju kao Ukrajincima govore ruskim jezikom i slabo ili uopće ne razumiju ukrajinski jezik( koliko god to glupo zvučalo).

 

[FDDD]

Pa ne nužno, zapravo ni približno. Primjer nacije koja nije nastala iz jednog jezika su npr Talijani ili Francuzi koji su govorili nizovima međusobno slabo razumljivih romanskih dijalekata.. Hrvatski standardni jezik je u biti nastao u želji da se stvori posebna sveobuhvatna južnoslavenska nacija što su vodeći srpski intelektualci tog doba odbili. Ukrajinski jezik i Ukrajinci je još najčudnije priča, velik dio onih koji se izjašnjavaju kao Ukrajincima govore ruskim jezikom i slabo ili uopće ne razumiju ukrajinski jezik( koliko god to glupo zvučalo).

Italijani sa severa ove sa juga ispod Rima uopšte ne smatraju Italijanima. To su incomunicati, kažu.

 

[guslar1389]

Pa ne nužno, zapravo ni približno. Primjer nacije koja nije nastala iz jednog jezika su npr Talijani ili Francuzi koji su govorili nizovima međusobno slabo razumljivih romanskih dijalekata..

Ali Francuzi i Talijani nijesu uzeli isti jezicki standard. Nego su Hrvati su uzeli isti standard kao i Srbi, zato ja i ti se danas tecno razumijemo.

Hrvatski standardni jezik je u biti nastao u želji da se stvori posebna sveobuhvatna južnoslavenska nacija što su vodeći srpski intelektualci tog doba odbili. Ukrajinski jezik i Ukrajinci je još najčudnije priča, velik dio onih koji se izjašnjavaju kao Ukrajincima govore ruskim jezikom i slabo ili uopće ne razumiju ukrajinski jezik( koliko god to glupo zvučalo).

Hrvatski standardni jezik je nastao na Vukovu reformu, a Vukovi ucenici poput Danicica, su se zalagali za jugoslovenstvo u liniji sa tada vodecem hrvatskom elitom.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Poznati dubrovacki pjesnik Ivo Vojnovic, po ocu Srbin iz Boke, po majci Italijan, izjasnjavao se kao Dubrovcanin.

Pogledajte prilog 1305373

,,Иво Војновић изјашњавао се као Дубровчанин, док се његов брат Лујо искључиво изјашњавао као Србин, а њихова рођена сестра – Хрватица. Њихов отац звао се Костантин – Косто. Њихова мајка Марија Серагли била је Италијанка. Њен дјед Иво је био конзул у Дубровнику, па је једном сину дала име по њему. Почастила је и оца Луја по коме је други син добио име. Иначе, познато је да су Војновићи из околине Ужица најприје дошли у Зеленику, а потом се скрасили у Дубровнику."
https://slobodnahercegovina.com/dr-milorad-vukanovic-niko-nema-pravo-da-svojata-dubrovnik/

Nije Srbin po ocu, već po (dubljem) poreklu porodice Vojinović.

Njegov otac, Kosta, bio je vatreni Hrvat.

 

[Slavan]

Nije Srbin po ocu, već po (dubljem) poreklu porodice Vojinović.

Njegov otac, Kosta, bio je vatreni Hrvat.

Да ли?
Управо је он подстицао синове да напамет уче српске народне песме, па и сам Иво каже да су му те песме "попут лучи освјeтљавале дјетињство".

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Да ли?
Управо је он подстицао синове да напамет уче српске народне песме, па и сам Иво каже да су му те песме "попут лучи освјeтљавале дјетињство".

Jesi li siguran da to Ivo kaže za oca, a ne strica?

To valjda u mlađim danima, dok su odrastali. Kasnije, nije za razliku od brata Đure nije prigrlio samo rimokatoličku veru, već i nacionalno Hrvatstvo. Kosta je bio i jedna od bitnih ličnosti u Zagrebu hrvatskog narodnog preporoda, ujedinjenja Trojednice u jedinstvenu Hrvatsku, rasprava o temeljima Hrvatskog državnog prava, itd. Bio je kasnije dosta nalik hrv. pravašima, ako se ne varam.

 

[Slavan]

Jesi li siguran da to Ivo kaže za oca, a ne strica?

To valjda u mlađim danima, dok su odrastali. Kasnije, nije za razliku od brata Đure nije prigrlio samo rimokatoličku veru, već i nacionalno Hrvatstvo. Kosta je bio i jedna od bitnih ličnosti u Zagrebu hrvatskog narodnog preporoda, ujedinjenja Trojednice u jedinstvenu Hrvatsku, rasprava o temeljima Hrvatskog državnog prava, itd. Bio je kasnije dosta nalik hrv. pravašima, ako se ne varam.

Да, а познато је да је у родитељском дому у Сплиту остарелом Вуку који им је био гост рецитовао "Смрт мајке Југовића".

Тај сусрет који је без сваке сумње играо важну улогу у читавом животу контеа спомињу готово сви истраживачи његова живота и дјела. Опис тога сусрета како га сам Иво у једном писму Алберту Халерудоноси, преноси нам Рашко Јовановић*.

Прије свега 1903., пред сам одлазак на поглаварску службу, умире му отац Коста који је у пјесникову животу био свеколика животна подршка, али и узорна морална и ина друга животна вертикала. Свакако другачије него ли уз мајку Иво је и уз њега нераскидиво био везан. Други важан догађај, везан уз смрт оца, али и уз већ спомињану и, када је госпар Иво у питању, незаобилазну идеолошку опредијељеност, јест почетак писања драмске пјесме у три чина (пјевања) "Смрт мајке Југовића".

Улогу Косовске битке и косовског мита као и улогу мајке, која се на различитим разинама кроз овај повијесни догађај српског народа код Војновића и у животу, али и у умјетничком стваралаштву вишеструко испреплиће, види у**:

*Јовановић, В. Рашко. 1974. Иво Војновић. Студије и расправе, књ. X. Београд: Просвета.
**Jovanović, V. Raško. 1981. "Drama ‘Smrt majke Jugovića’ u odnosu prema narodnom stvaralaštvu". O djelu Iva Vojnovića. Radovi međunarodnog simpozija, knj. 2, Zagreb: JAZU

Valter Tomas "Conte Vojnović – dva talijanska prijevoda epiloga poeme Smrt majke Jugovića" Sveučilište u Zadru, 2015.

Константин, Коста, кнез ужички, је политичко-идеолошки, па и национално био југословенске оријентације. Ђуро и Коста су били крштени у православној вери, а потом их је баба или мајка прекрстила у католичку веру (док су били мали). Дакле, Коста је је остао католик (ту се може рећи - ватрени), а Ђуро се вратио у православље. Био је један од твораца народног покрета (југословнексог) и у том је контексту доста урадио за Хрвате. Прво је био посланик у далматинском (захваљујући гласовима бокељских Срба), а затим и у хрватско-славонском сабору, када се на позив Штросмајера преселио у Загреб где је био професор. Залагао се за условно за уједињење Далмације са Хрвтаском и Славонијом уз политичку посебност Далмације, а његов је политички рад како пише Лујо "био и Србима и Хрватима заједнички", јер тада још није било размирица између Срба и Хрвата.

У научним круговима, а и уопште, у Хрватској треба да цене улогу и дело Косте Војновића, а не да га похрваћују. Није спорно да је био хрватски политичар, као што је нпр. и Пуповац данас .

Исто се чини и с Ивом, па понекад и с Лујом, који је довољно поживео да то види и да им јасно одговори.