Dok nisam upoznala "......", mislim da mi se to desilo dva-tri puta, ni ne secam se, nije mi ni bilo vazno. Nisam volela, nisam davala, a jos manje uzimala.
Sa osobom sa kojom sam i sa kojom cu biti "dok nas smrt ne razdvoji", dajem sebe maksimalno, uzimam jos vise i vernost je nesto o cemu uopste i ne razmisljam, jednostavno je samo osecam.
U pocetku veze, kada sebi nisam htela da priznam da ljubav uopste i postoji a kamoli da ce se desiti meni, u trenucima svoje slabosti kada sam se plasila promena u svom zivotu, namerno sam sebe iskusavala, cisto da vidim koliko mi je stalo. Nijednom mi se nije dogodilo ni da pocnem da razmisljam na tu temu. Pa pored njega imam sve, sta mi drugo treba? A na kraju krajeva, vreme je da napravim jedan korak dalje u svom usavrsavanju.
Sada valjda vise i ne primecujem signale sa strane, jer tako nesto i ne ocekujem. Postoje druge devojke kojima je stalo do toga.
Ja sam verna sebi i njemu.
8)
)).
