Pogledajte prilog 1587677
Ljubav je najlepše ljudsko osećanje. Najiskrenije. Najlepša je kada je emotivno zrela i uzvraćena.
Da li ste nekada voleli, a ljubav nije bila uzvraćena? Kako ste se tada osećali?
Kako ste preboleli tu neuzvraćenu ljubav?
Nasmeja me tema jer mislim da ne postoji neko ko je živeo, a da nema neuzvraćene ljubavi.
Za mene su moje uglavnom mislile da sam šašava jer se zatelebasam i samo mlataram, smejem se ili još gore-ne znam nikako šta da kažem.
Smišljam kod kuće, pišem, ali kad se sretnemo, ja sve zaboravim i blenem, pa nije pristojno blenuti, pa skrenem pogled, u zid, u zid. Neću biti nepristojna već samo poremećena.
Ko bi, i sa namerom, to voleo da proživljava stalno?
Prebrinula sam to, nema više tog zaljubljivanja, ali bilo je teško i mnogo želje da se promenim, da sledeći neki put budem "normalna"...
Studirala sam da bih ovladala komunikacijom, da nisam tako blesava i da ne znam šta reći. Briga me za studije, hoću da se ne zbunjujem kad hoću da pričam sa nekim u koga se zaljubim!
Nije mi žao ničega. Neka su svi živi, srećni i zdravi.
Što se tiče prijatelja, sve razumem. Život je to. Kad bismo se sreli, i dešava se-mi se obradujemo silno i iskreno, izljubimo i grlimo, i ispričamo kao da nije prošlo ni nedelju dana, a ne godine.
Imali smo intezivna prijateljstva, po jednu radnu smenu svaki dan... Znali smo se i znamo se kao da nas je ista majka rodila. OK... Nestajemo jer ne stajemo, nema se vremena za ono onako od pre, a kad se sastanemo, ne znamo kako da se odvojimo.