- Poruka
- 20.218
Mnogi čitaoci kupuju knjige sa namerom da ih pročitaju, da bi ih na kraju ostavili na polici. Statističar Nasim Nikolas Taleb smatra da okruženost nepročitanim knjigama obogaćuje naše živote jer nas podsećaju na sve što ne znamo. Japanci ovu praksu zovu cundoku, i ona može pružiti trajne koristi.
Volim knjige. Ako uđem u knjižaru samo da proverim cenu knjige, izađem sa tri knjige za koje verovatno ranije nisam ni znao da postoje. Na rasprodaji Prijatelja biblioteke kupujem onoliko polovnih knjiga koliko mogu da stane u torbu i objašnjavam supruzi da je to za dobar cilj. Čak me obuzima i miris knjiga, ta jedva primetna aroma zemlje i vanile koja se širi kada okreneš stranicu.
Problem je u tome što moja navika da kupujem knjige nadmašuje moju sposobnost da ih čitam. Ovo dovodi do FoMO (straha od propuštanja) i povremene mučnine koja dolazi od osećaja krivice zbog nepročitanih tomova koji su preplavili moje police. Zvuči poznato?
Ali moguće je da je ova krivica potpuno pogrešna. Prema statističaru Nasimu Nikolasu Talebu, ovi nepročitani tomovi predstavljaju ono što on naziva „antibibliotekom“, i on veruje da naše antibiblioteke nisu znak intelektualne slabosti. Sasvim suprotno.
Živeti sa anti-bibliotekom
Taleb je izložio koncept anti-biblioteke u svojoj bestseler knjizi: „Crni labud: Uticaj krajnje neverovatnog“. On počinje razgovorom o plodnom piscu i naučniku Umbertu Eku, čija je lična biblioteka sadržala zapanjujućih 30.000 knjiga.
Kada bi posetioci došli kod Eco, mnogi bi se začudili veličini njegove biblioteke i pretpostavili da ona predstavlja domaćinovo znanje – koje je, nesumnjivo, bilo veliko. Ali nekoliko oštroumnih posetilaca sa velikom moći zapažanja shvatilo je istinu: Ekova biblioteka nije bila obimna jer je toliko čitao; bila je obimna jer je želeo da čita mnogo više.
Eko potvrđuje isto. Po nekom sopstvenom grubom proračunu, otkrio je da može da pročita samo oko 25.200 knjiga ako čita jednu knjigu dnevno, svakog dana, od desete do osamdesete godine. „Sitnica“, kaže on sa žaljenjem, u poređenju sa milion knjiga dostupnih u bilo kojoj dobroj biblioteci.
Kućna biblioteka Umberta Eka u Milanu.
Polazeći od primera Eko, Taleb zaključuje:
Pročitane knjige su mnogo manje vredne od nepročitanih. [Vaša] biblioteka bi trebalo da sadrži što više onoga što ne znate, kao što su vaša finansijska sredstva, hipotekarne stope i trenutno zategnuto tržište nekretnina vam omogućava da ih stavite tamo. Akumuliraćete sve više znanja i više knjiga kako budete stariji, a sve veći broj nepročitanih knjiga na policama će izgledati preteće. Zaista, što više znate, veći su redovi nepročitanih knjiga. Ovu zbirku nepročitanih knjiga nazovimo antibibliotekom.
Marija Popova, čija objava na Brain Pickings lepo sažima Talebov argument, primećuje da je naša tendencija da precenjujemo vrednost onoga što znamo, dok potcenjujemo vrednost onoga što ne znamo. Talebova anti-biblioteka preokreće ovu tendenciju naglavačke.
Vrednost anti-biblioteke proizilazi iz činjenice da izaziva našu samoevaluaciju pružanjem stalnog, kontinuiranog podsećanja na sve što ne znamo. Naslovi koji pokrivaju moj dom podsećaju me da znam malo ili ništa o kriptografiji, evoluciji perja, italijanskom folkloru, upotrebi nedozvoljenih droga u Trećem Rajhu i šta god da je entomofagiji. (Ne kvarite mi zadovoljstvo, volim da budem iznenađen.)
„Skloni smo da svoje znanje tretiramo kao ličnu svojinu koju treba zaštititi i braniti“, piše Taleb. „To je ukras koji nam omogućava da se uzdignemo unutar hijerarhije. Dakle, ova tendencija da se vređa senzibilitet Ecoove biblioteke fokusiranjem na poznato je ljudska pristrasnost koja se proteže i na naše mentalne operacije."
Ove neistražene ideje nas podstiču da nastavimo da čitamo, da nastavimo da učimo i da se nikada ne osećamo prijatno jer znamo dovoljno. Džesika Stilman ovu spoznaju naziva intelektualnom poniznošću.
Ljudi kojima nedostaje ova intelektualna poniznost — oni koji nemaju želju da nabave nove knjige ili posete svoju lokalnu biblioteku — mogu uživati u osećaju ponosa što su stekli svoju ličnu kolekciju, ali takva biblioteka je poput trofeja postavljenog na zid. Postaje "dodatak za jačanje ega" samo za dekoraciju. To nije živ, rastući resurs od kojeg možemo da učimo do svoje 80. godine – i, ako budemo imali sreće, nekoliko godina kasnije.
Cundoku
Volim Talebov koncept, ali moram priznati da smatram da je termin „antibiblioteka“ pomalo nepotpun.
Pišeći za Njujork tajms, Kevin Mims takođe se ne slaže s Talebov termin. Srećom, njegov prigovor je malo praktičniji: „Zaista mi se ne sviđa Talebov izraz 'antibiblioteka'. Biblioteka je zbirka knjiga, od kojih mnoge ostaju nepročitane dugo vremena. Ne vidim kako se to razlikuje od anti-biblioteke."
Njegov omiljeni izraz je pozajmljena reč iz Japana: cundoku. Cundoku je japanska reč za gomilu knjiga koje ste kupili, ali niste pročitali. Njegova morfologija kombinuje cunde-oku (pustiti stvari da se gomilaju) i dukošo (čitanje knjiga).
Reč je nastala krajem 19. veka kao satirični napad na učitelje koji su posedovali knjige, ali ih nisu čitali. Danas ta reč ne nosi stigmu u japanskoj kulturi. Takođe se razlikuje od bibliomanije, koja je opsesivno prikupljanje knjiga da bi se napravila zbirka, a ne njihovo eventualno čitanje.
Vrednost cundokua
Doduše, siguran sam da postoji neki hvalisav bibliofil koji poseduje kolekciju koja se može uporediti sa malom nacionalnom bibliotekom, ali retko otvara korice. Ipak, studije su pokazale da posedovanje knjiga i čitanje obično idu ruku pod ruku do velikim efektom.
Jedna takva studija pokazala je da su deca koja su odrasla u domovima sa između 80 i 350 knjiga pokazala poboljšanu pismenost, računanje i IKT veštine kao odrasli. Izlaganje knjigama, sugerišu istraživači, jača ove kognitivne sposobnosti čineći čitanje dijelom životne rutine i prakse.
Mnoge druge studije su pokazale da navike čitanja takođe donose niz prednosti. Oni sugerišu da čitanje može smanjiti stres, zadovoljiti potrebe za socijajalno povezivanje, poboljšati socijalne veštine i empatiju i podstaći određene kognitivne veštine. I to samo za fikciju! Čitanje publicistike je u korelaciji sa uspehom i visokim dostignućima, pomaže nam da bolje razumemo sebe i svet, a vama daje prednost da se istaknete u društvu.
U svom članku, Džesika Stilman razmatra da li anti-biblioteka deluje protiv Daning-Krugerovog efekta, kognitivne pristrasnosti koja navodi neuke ljude da pretpostavljaju da ih njihovo znanje ili sposobnosti čine veštijim nego što zaista jesu.
Pošto ljudi nisu skloni da uživaju u podsetnicima na svoje neznanje, njihove nepročitane knjige ih guraju, ako ne ka majstorstvu, onda bar ka sve širem razumevanju kompetencije.
„Sve te knjige koje niste pročitali su zaista znak vašeg neznanja. Ali ako znate koliko ste neznalice, daleko ste ispred velike većine drugih ljudi“, piše Stilman.
Bez obzira da li više volite termin anti-biblioteka, cundoku, ili nešto sasvim drugo, vrednost nepročitane knjige je njena moć da vas natera da je pročitate.
Izvor: okno.mk
Volim knjige. Ako uđem u knjižaru samo da proverim cenu knjige, izađem sa tri knjige za koje verovatno ranije nisam ni znao da postoje. Na rasprodaji Prijatelja biblioteke kupujem onoliko polovnih knjiga koliko mogu da stane u torbu i objašnjavam supruzi da je to za dobar cilj. Čak me obuzima i miris knjiga, ta jedva primetna aroma zemlje i vanile koja se širi kada okreneš stranicu.
Problem je u tome što moja navika da kupujem knjige nadmašuje moju sposobnost da ih čitam. Ovo dovodi do FoMO (straha od propuštanja) i povremene mučnine koja dolazi od osećaja krivice zbog nepročitanih tomova koji su preplavili moje police. Zvuči poznato?
Ali moguće je da je ova krivica potpuno pogrešna. Prema statističaru Nasimu Nikolasu Talebu, ovi nepročitani tomovi predstavljaju ono što on naziva „antibibliotekom“, i on veruje da naše antibiblioteke nisu znak intelektualne slabosti. Sasvim suprotno.
Živeti sa anti-bibliotekom
Taleb je izložio koncept anti-biblioteke u svojoj bestseler knjizi: „Crni labud: Uticaj krajnje neverovatnog“. On počinje razgovorom o plodnom piscu i naučniku Umbertu Eku, čija je lična biblioteka sadržala zapanjujućih 30.000 knjiga.
Kada bi posetioci došli kod Eco, mnogi bi se začudili veličini njegove biblioteke i pretpostavili da ona predstavlja domaćinovo znanje – koje je, nesumnjivo, bilo veliko. Ali nekoliko oštroumnih posetilaca sa velikom moći zapažanja shvatilo je istinu: Ekova biblioteka nije bila obimna jer je toliko čitao; bila je obimna jer je želeo da čita mnogo više.
Eko potvrđuje isto. Po nekom sopstvenom grubom proračunu, otkrio je da može da pročita samo oko 25.200 knjiga ako čita jednu knjigu dnevno, svakog dana, od desete do osamdesete godine. „Sitnica“, kaže on sa žaljenjem, u poređenju sa milion knjiga dostupnih u bilo kojoj dobroj biblioteci.
Kućna biblioteka Umberta Eka u Milanu.
Polazeći od primera Eko, Taleb zaključuje:
Pročitane knjige su mnogo manje vredne od nepročitanih. [Vaša] biblioteka bi trebalo da sadrži što više onoga što ne znate, kao što su vaša finansijska sredstva, hipotekarne stope i trenutno zategnuto tržište nekretnina vam omogućava da ih stavite tamo. Akumuliraćete sve više znanja i više knjiga kako budete stariji, a sve veći broj nepročitanih knjiga na policama će izgledati preteće. Zaista, što više znate, veći su redovi nepročitanih knjiga. Ovu zbirku nepročitanih knjiga nazovimo antibibliotekom.
Marija Popova, čija objava na Brain Pickings lepo sažima Talebov argument, primećuje da je naša tendencija da precenjujemo vrednost onoga što znamo, dok potcenjujemo vrednost onoga što ne znamo. Talebova anti-biblioteka preokreće ovu tendenciju naglavačke.
Vrednost anti-biblioteke proizilazi iz činjenice da izaziva našu samoevaluaciju pružanjem stalnog, kontinuiranog podsećanja na sve što ne znamo. Naslovi koji pokrivaju moj dom podsećaju me da znam malo ili ništa o kriptografiji, evoluciji perja, italijanskom folkloru, upotrebi nedozvoljenih droga u Trećem Rajhu i šta god da je entomofagiji. (Ne kvarite mi zadovoljstvo, volim da budem iznenađen.)
„Skloni smo da svoje znanje tretiramo kao ličnu svojinu koju treba zaštititi i braniti“, piše Taleb. „To je ukras koji nam omogućava da se uzdignemo unutar hijerarhije. Dakle, ova tendencija da se vređa senzibilitet Ecoove biblioteke fokusiranjem na poznato je ljudska pristrasnost koja se proteže i na naše mentalne operacije."
Ove neistražene ideje nas podstiču da nastavimo da čitamo, da nastavimo da učimo i da se nikada ne osećamo prijatno jer znamo dovoljno. Džesika Stilman ovu spoznaju naziva intelektualnom poniznošću.
Ljudi kojima nedostaje ova intelektualna poniznost — oni koji nemaju želju da nabave nove knjige ili posete svoju lokalnu biblioteku — mogu uživati u osećaju ponosa što su stekli svoju ličnu kolekciju, ali takva biblioteka je poput trofeja postavljenog na zid. Postaje "dodatak za jačanje ega" samo za dekoraciju. To nije živ, rastući resurs od kojeg možemo da učimo do svoje 80. godine – i, ako budemo imali sreće, nekoliko godina kasnije.
Cundoku
Volim Talebov koncept, ali moram priznati da smatram da je termin „antibiblioteka“ pomalo nepotpun.
Pišeći za Njujork tajms, Kevin Mims takođe se ne slaže s Talebov termin. Srećom, njegov prigovor je malo praktičniji: „Zaista mi se ne sviđa Talebov izraz 'antibiblioteka'. Biblioteka je zbirka knjiga, od kojih mnoge ostaju nepročitane dugo vremena. Ne vidim kako se to razlikuje od anti-biblioteke."
Njegov omiljeni izraz je pozajmljena reč iz Japana: cundoku. Cundoku je japanska reč za gomilu knjiga koje ste kupili, ali niste pročitali. Njegova morfologija kombinuje cunde-oku (pustiti stvari da se gomilaju) i dukošo (čitanje knjiga).
Reč je nastala krajem 19. veka kao satirični napad na učitelje koji su posedovali knjige, ali ih nisu čitali. Danas ta reč ne nosi stigmu u japanskoj kulturi. Takođe se razlikuje od bibliomanije, koja je opsesivno prikupljanje knjiga da bi se napravila zbirka, a ne njihovo eventualno čitanje.
Vrednost cundokua
Doduše, siguran sam da postoji neki hvalisav bibliofil koji poseduje kolekciju koja se može uporediti sa malom nacionalnom bibliotekom, ali retko otvara korice. Ipak, studije su pokazale da posedovanje knjiga i čitanje obično idu ruku pod ruku do velikim efektom.
Jedna takva studija pokazala je da su deca koja su odrasla u domovima sa između 80 i 350 knjiga pokazala poboljšanu pismenost, računanje i IKT veštine kao odrasli. Izlaganje knjigama, sugerišu istraživači, jača ove kognitivne sposobnosti čineći čitanje dijelom životne rutine i prakse.
Mnoge druge studije su pokazale da navike čitanja takođe donose niz prednosti. Oni sugerišu da čitanje može smanjiti stres, zadovoljiti potrebe za socijajalno povezivanje, poboljšati socijalne veštine i empatiju i podstaći određene kognitivne veštine. I to samo za fikciju! Čitanje publicistike je u korelaciji sa uspehom i visokim dostignućima, pomaže nam da bolje razumemo sebe i svet, a vama daje prednost da se istaknete u društvu.
U svom članku, Džesika Stilman razmatra da li anti-biblioteka deluje protiv Daning-Krugerovog efekta, kognitivne pristrasnosti koja navodi neuke ljude da pretpostavljaju da ih njihovo znanje ili sposobnosti čine veštijim nego što zaista jesu.
Pošto ljudi nisu skloni da uživaju u podsetnicima na svoje neznanje, njihove nepročitane knjige ih guraju, ako ne ka majstorstvu, onda bar ka sve širem razumevanju kompetencije.
„Sve te knjige koje niste pročitali su zaista znak vašeg neznanja. Ali ako znate koliko ste neznalice, daleko ste ispred velike većine drugih ljudi“, piše Stilman.
Bez obzira da li više volite termin anti-biblioteka, cundoku, ili nešto sasvim drugo, vrednost nepročitane knjige je njena moć da vas natera da je pročitate.
Izvor: okno.mk
