Da li se pokolj može zaustaviti?

L

Lada

Legenda
Poruka
52.215
Svake godine na hiljade slonova bude ubijeno da bi njihove kljove bile izrezbarene za potrebe verskih obreda. Da li se ovaj pokolj može zaustaviti?

kult_slonovace_aps_717544562
 

KULT SLONOVAČE​

Tokom januara 2012. godine stotinu pljačkaša na konjima upalo je iz Čada u Kamerunski nacionalni park Nuba Nđihad i pobilo na stotine slonova – čitave slonovske porodice – u jednom od najkrvavijih pokolja koji se dogodio otkako je 1989. godine stupila na snagu globalna zabrana trgovine slonovačom. Koristeći kalašnjikove i tromblonske mine, ubijali su slonove s vojničkom preciznošću, slično pokolju koji se odigrao 2006. godine izvan čadskog Nacionalnog parka Zakuma. A onda su neki zastali da bi se pomolili Alahu. Gledano sa zemlje, svaka od naduvenih slonovskih lešina predstavlja spomenik ljudskoj pohlepi.
kamerunskom Nacionalnom parku Buba Nđihad iza jednog od najvećih pokolja slonova u proteklih nekoliko decenija ostala su trupla. Naoružane tromblonima i kalašnjikovima, lovokradice su pobile više od 300 slonova.

U kamerunskom Nacionalnom parku Buba Nđihad iza jednog od najvećih pokolja slonova u proteklih nekoliko decenija ostala su trupla.Naoružane tromblonima i kalašnjikovima, lovokradice su pobile više od 300 slonova.
 
U odnosu na prethodnu deceniju nivo krivolova na slonove je trenutno najgori, a u odnosu na prethodne godine nivo zaplene nelegalno stečene slonovače je na najvišem stupnju. I iz vazduha, raštrkana tela čine besmislen prizor zločina – može se videti koje su životinje bežale, koje majke su pokušale da zaštite mladunčad, kako je zajednički stradalo jedno preplašeno krdo od 50 slonova, poslednje ubijeno od desetina hiljada slonova koje ubijaju širom Afrike svake godine. Posmatrano s veće distance, s aspekta istorije, ovo polje smrti ne predstavlja nikakvu novost. Ono je svevremeno.
 
georgejune:
Kako ne bi mogo,postoje neki tragovi valjda,treba taj transport da dodje donekle do broda i civilizacije i niko nista da ne vidi,pa i avionom negde mora da se pregleda tovar,a gde su kamere iz svemira pa da prate tovar
Kliknite za proširenje...
Nekome verujem "pracenje" ne bi islo u prilog...Trgovina slonovacom...Vrednost kljove...:rida:
 

Filipinska veza​

Monsinjor Kristobal Garsija, jedan od najpoznatijih kolekcionara slonovače na Filipinima, u prepunoj crkvi izvodi neobičan obred posvećen najvažnijem nacionalnom svecu, Santo Ninjo de Sebu (Svetom detetu sa Sebua). Ovaj obred, koji on vrši svake godine na ostrvu Sebu, naziva se Hubo, od sebuanske reči koja znači "svući se". Nekoliko saslužitelja zajednički razodeva malu drvenu statuu koja predstavlja Hrista u kraljevskoj odori, što je kopija jedne skulpture za koju vernici misle da ju je na ovo ostrvo doneo Fernando Magelan 1521. godine. Oni skidaju njegovu malu krunu, crveni plašt i majušne čizme, a onda uklanjaju iznenađujuće višeslojno donje rublje. Potom, dok je saslužitelji zakriljuju malim belim peškirom, monsinjor uzima statuu i uranja je u nekoliko burića s vodom, proizvodeći na taj način svetu vodicu za godišnje potrebe svoje crkve i za prodaju parohijanima.
Garsija je gojazan čovek sa razrokim levim okom i artritičnim kolenima. Prema jednoj vesti koja je 2005. godine objavljena u novinama "Jutarnje vesti Dalasa", a koja se odnosila na srodan sudski spor, Garsija je sredinom osamdesetih godina prošlog veka, dok je bio sveštenik u Crkvi Svetog Dominika u Los Anđelesu, seksualno napastvovao jednog mladog saslužitelja, tada tinejdžera, i bio je prognan. Kad se vratio na Filipine, unapređen je u monsinjora i starešinu Nadbiskupske bogoslužbene komisije Sebua. Time je stao na čelo bogoslužbenog protokola najveće rimokatoličke nadbiskupije ove zemlje, čija pastva broji skoro četiri miliona vernika od ukupno 75 miliona rimokatolika, koliko ih ima u ovoj zemlji, trećoj na svetu po broju katoličkih vernika. Garsija je dobro poznat i izvan Sebua. Papa Jovan Pavle Drugi je 1990. godine blagoslovio Garsijino Sveto dete tokom njegove posete Kastel Gandolfu, papskoj letnjoj rezidenciji. Nedavno, Garsija je sasluživao tokom hirotonisanja najnovijeg arhiepiskopa u katedrali koja je vrvela od katoličkog sveštenstva, među kojima je bilo 400 sveštenika, 70 biskupa i poslanik Vatikana. Garsija je, u stvari, toliko dobro poznat da mi je da pronađem njegovu crkvu, Društvo anđela mira, bilo dovoljno da spustim prozor na kolima i priupitam: "Monsinjor Kris?" i odmah sam bio upućen ka njegovom ozidanom utvrđenju.
 
Neki Filipinci veruju da je Sveto dete sa Sebua sam Isus Hrist. Španci su u XVI veku obznanili da je ova statua čudotvorna i iskoristili je da preobrate ovaj narod, učinivši da drvena skulptura, koja se danas čuva iza neprobojnog stakla u Maloj bazilici Svetog deteta u Sebuu, postane zametak iz kojeg je iznikao sveukupni filipinski katolicizam. Nešto ranije tokom ove godine zatraženo je od jednog lokalnog sveštenika da se povuče sa dužnosti jer je navodno obavestio jednog svog parohijana da su Sveto dete i skulpture koje predstavljaju Bogorodicu i druge svece tek obične drvene i gipsane statue.
 
"Ako niste posvećeni Svetom detetu, niste pravi Filipinac", kaže otac Vinsente Lina Junior (otac Džej), upravnik Muzeja biskupije Malolos. "Svaki Filipinac poseduje jedno Sveto dete, čak i oni koji žive pod mostovima."

Svakog januara se oko dva miliona vernika sliva na Sebu da bi satima hodali u procesiji zajedno sa Svetim detetom sa Sebua. Većina nosi minijaturne replike Svetog deteta, načinjene od fiberglasa ili drveta. Mnogi veruju da od količine novca koju potroše na statuu zavisi količina uzvratnih blagoslova kojima će biti obasuti. Stoga, neki smatraju da nije dovoljno imati statuu od fiberglasa ili drveta. Takvi prednost daju slonovači.

Probijam se kroz gužvu tokom Garsijine mise, ali umesto da stanem ispred njega da bih primio pričešće, kleknem.

"Telo Hristovo", kaže Garsija.

"Amin", odgovaram i otvaram usta.
 
Posle službe objašnjavam Garsiji da sam iz National Geographic-a, te ugovaramo datum za razgovor o Svetom detetu. Njegovo predsoblje je muzej u malom kojim dominiraju velike zastaklenje skulpture sa likovima svetitelja, čije su glave i ruke napravljene od slonovače: u jednoj vitrini se nalazi Naša Gospa u ružičnjaku, napravljena od slonovače, koja drži Hrista od slonovače, a u drugoj vitrini je Majka Dobrog pastira, napravljena od slonovače u skoro prirodnoj veličini, koja sedi pored Hrista od slonovače. Odmah do Garsijinog stola visi raspeti Hrist od čiste slonovače.
 
Filipinci izlažu uglavnom dve vrste svetaca od slonovače: one u celosti izrezbarene od istog tvrdog materijala ili statue čije su glave i ruke, ponekad napravljene u stvarnoj veličini, od slonovače, dok telo od drveta služi za prekrivanje raskošnim plaštevima i svešteničkim ruhom. Garsija je predvodnik grupe istaknutih kolekcionara Svetog deteta, koji svoje statue izlažu tokom proslave praznika Svetog deteta u nekim od najboljih tržnih centara i hotela na Sebuu. Kad su se sastali da pripreme papirologiju za zvanično osnivanje svog kluba, jedan član, inače advokat, povikao je: "Možete da mi platite slonovačom!"
 
Kažem Garsiji da želim da kupim jedno Sveto dete od slonovače, predstavljeno kako spava. "Ovakvo", kažem, dodirujući prstom donju usnu. Garsija takođe stavlja prst na svoju usnu. "Dormido stil", kaže odobravajući.

Cilj mog susreta sa Garsijom je da steknem saznanja o trgovini slonovačom u njegovoj zemlji i da eventualno nanjušim ko je organizovao krijumčarenje 4,9 tona slonovače koju su 2009. godine zaplenili carinici u Manili, kao i zaplenjenih 7 tona 2005. godine i 5,5 tona koje je 2006. godine na putu za Filipine zaplenio Tajvan. Ako se računa prosek od 10 kilograma slonovače po slonu, ove zaplene obuhvataju oko 1.745 slonova. Prema Konvenciji o međunarodnoj trgovini ugroženim divljim životinjskim i biljnim vrstama (CITES-u), sporazumu kojim se dovode u red međunarodna načela u trgovini divljim vrstama, Filipini su tek usputna stanica za slonovaču koja ide put Kine. Ali CITES ima ograničen budžet. Sve do prošle godine postojao je samo jedan službenik koji je nadzirao promet više od 30.000 životinjskih i biljnih vrsta. Njegova procena situacije na Filipinima je u raskoraku sa onim što je Hose Jučongko, šef filipinske carinske službe, izjavio za dnevne novine u Manili nedugo po velikoj zapleni iz 2009. godine: "Filipini su omiljeno odredište za krijumčare slonovače, verovatno zbog toga što filipinski katolici žele da poseduju statue svetaca od slonovače." Na ostrvu Sebu veza između slonovače i crkve je toliko jaka da reč koja se upotrebljava za slonovaču, gejring, ima drugo značenje – "verska statua".
 

Katoličko-muslimansko podzemlje​

"Slonovača, slonovača, slonovača", izgovara prodavačica u Galeriji "Saveli" na Trgu Svetog Petra u Vatikanu. "Niste očekivali da je ima u ovoj meri. Zaključujem po izrazu lica." Vatikan je nedavno iskazao čvrstu opredeljenost u suprotstavljanju međudržavnom kriminalu i potpisao sporazume koji se odnose na šverc droge, terorizam i organizovani kriminal. Ali nije potpisao sporazum CITES-a, te tako ne podleže zabrani u pogledu trgovine slonovačom. Ukoliko kupim raspeće od slonovače, kaže prodavačica, pre nego što mi bude isporučeno osveštaće ga vatikanski sveštenik.
Iako su u svetu pronađene adekvatne zamene za svaku pojedinu praktičnu upotrebu slonovače – bilijarske kugle, klavirske dirke, ručice četki – njena upotreba u verske svrhe je stvrdnuta u ćilibaru, a opstaje i njena uloga političkog simbola. Libanski predsednik Mišel Sulejman je 2011. godine papi Benediktu XVI darovao kadionicu od slonovače i zlata. Filipinska predsednica Glorija Makapagal-Arojo je 2007. godine papi Benediktu XVI poklonila Sveto dete od slonovače. Na Božić 1987. godine američki predsednik Ronald Regan i njegova supruga Nensi kupili su Bogorodicu od slonovače koju su prvobitno, kao državni dar, dobili od pape Jovana Pavla II. Svi ovi pokloni su punili novinske naslove širom sveta. Čak je i Danijel Arap Moi, predsednik Kenije i rodonačelnik međunarodne zabrane trgovanja slonovačom, jednom prilikom poklonio slonovsku kljovu papi Jovanu Pavlu II. Moi je kasnije učinio još simboličniji gest kada je zapalio 12 tona kenijske slonovače, što je možda i najznamenitiji čin u povesti očuvanja i zaštite prirode.
 
Otac Džej je kustos godišnje izložbe Svetog deteta u svojoj biskupiji, gde se bira najbolja kolekcija među kolekcijama njegovih parohijana, kojima je ispunjena jednospratna zgrada u predgrađu Manile. Više od 200 izložbenih predmeta uronjeno u obilje sveže ubranog cveća i obavijeno nežnim zvucima "Ave Marije" podseća me, dok gledam sićušna bleda tela obučena u kraljevske odore, na sahranu. Sveta deca od slonovače nose pozlaćene krune, nakit i ogrlice od svarovski kristala. Oči su im od ručno bojenog stakla koje je uvezeno iz Nemačke. Trepavice su im od naročite kozje dlake. Zlatna pređa na njihovim plaštovima je prava, uvezena iz Indije.

Često su najukrašeniji izložbeni predmeti vlasništvo porodica sa iznenađujuće niskim prihodima. Vernici otvaraju bankovne račune i vrše redovne uplate za potrebe svojih kolekcija od slonovače. Navode ih u svojim testamentima. "Ja to ne bih nazvao ekstravagancijom", kaže otac Džej. "Pre bih to nazvao darom koji je namenjen Bogu." On razgleda majušne statue, od kojih su neke ukrašene lagangom, srebrnastim cvetnim motivima napravljenim od unutrašnjeg sloja školjke nautilus. "Kada je reč o posvećenosti Svetom detetu", kaže, "ni suviše nije dovoljno. Kao sveštenik, obraćam se Bogu: ’Ukoliko je ovo čista glupost onda, Bože, obustavi sve ovo.’"

Otac Džej pokazuje Sveto dete koje drži golubicu. "Većina stare slonovače je iz nasledstva", kaže. "Nova je iz Afrike. Ušla je na zadnja vrata." Drugim rečima, krijumčarena je. "To je, u neku ruku, ispravljanje nepravde. Kupite slonovaču sumnjivog porekla i pretvorite je u duhovni predmet. Shvatate?" kaže, kikoćući se. Glas mu se spušta u šapat. "Jer to je, ipak, kao da kupujete kradeno."

Ljudi bi trebalo da kupuju nove statue od slonovače, kaže, da bi izbegli prevarante koji koriste čaj ili čak koka-kolu da potamne slonovaču ne bi li izgledala staro. "Ja ih upućujem da kupuju nove, da bi porodična povest te statue otpočela s njima."

Pitam ga kako slonovača stiže do Filipina, a on mi odgovara da je krijumčare muslimani sa južnog ostrva Mindanao. A onda, da bi dočarao davanje mita, stavlja dva prsta u džep na mojoj košulji. "Obalskoj straži, na primer", kaže. "Zamislite koliko je dug taj put brodom od Afrike, preko Evrope do Filipina." Stavlja ponovo prste u moj džep. "A vi samo plaćate sve te ljude da bi ona stigla u vašu zemlju."

To je neka vrsta žrtve koja se podnosi zbog Svetog deteta – krijumčarenje slonovače je čin pobožnosti.
 

Kako se krijumčari slonovača​

Nema šanse da povežem monsinjora Garsiju sa bilo kakvim nelegalnim aktivnostima, ali kad mu saopštavam da želim Sveto dete od slonovače, zatiče me svojim odgovorom: "Moraćeš da ga prošvercuješ u Sjedinjene Države."
"Kako?"

"Umotaj ga u neko otrcano, prljavo donje rublje po kome ćeš prosuti kečap", kaže. "Treba da izgleda kao umazano izmetom i krvlju. Tako se to radi."
 
Garsija mi daje imena svojih omiljenih rezbara slonovače, svi su iz Manile, uz savete kojem od njih da se obratim za veću količinu, čija žena previše naplaćuje, ko ne poštuje rokove. Daje mi brojeve telefona i adrese. Ako hoću da prošvercujem statuu koja je prevelika da bi stala u kofer, mogu da dobijem sertifikat filipinskog Nacionalnog muzeja kojim se potvrđuje da je ta statua antikvitet ili da mi rezbar izda potvrdu da je u pitanju imitacija, ili da falsifikuje datum rezbarenja na period pre zabrane trgovine slonovačom. Koliko god statua da naručim, Garsija obećava da će ih sve osveštati. "A ne kao neki blesavi popovi, ludi za životinjama, koji neće da osveštavaju slonovaču", kaže.

Svega nekoliko porodica upravlja većinom posla oko rezbarenja slonovače u Manili i one se, poput termita, kreću kroz ogromne količine kljova. Dva glavna dilera nalaze se u Tajumanu, gradskoj četvrti gde se obavlja trgovina verskim predmetima. Tokom mojih pet poseta Filipinima obišao sam svaku radnju koju mi je Garsija preporučio i, štaviše, raspitivao se o kupovini slonovače. Ne jednom su me pitali da li sam sveštenik. U skoro svakoj radnji preporučivali su mi način na kojih bih mogao da prošvercujem slonovaču u Sjedinjene Države. Jedan mi je ponudio da prefarba slonovaču smeđom vodenom bojom da bi ličila na drvo; drugi se nudio da moje dete Isusa od slonovače kamuflira smolom. Ako me carinici uhvate, treba da lažem i tvrdim da je od polivinila. Tokom jednog obilaska dilerka mi je rekla da ju je monsinjor Garsija upravo pozvao i, pošto sam mu spomenuo da se moja porodica bavi organizacijama sahrana, sugerisao da bi mogao njeno novonapravljeno, 9 kilograma teško Sveto dete, da prošvercujem u mrtvačkom sanduku. Rekao sam joj da se on to sigurno šali, ali ona nije tako mislila.
 
Najpoznatiji trgovac slonovačom u Manili tvrdi da su glavne mušterije sveštenici, balikbajani (Filipinci koji žive preko okeana) i filipinski homoseksualci. Radi redovnih nabavki uredno dolazi jedan trgovac antikvitetima iz Njujorka, kao i trgovac iz Meksiko Sitija, koji nova raspeća od slonovače, Bogorodice i decu Isuse kupuju na kamare i švercuju ih u prtljagu. Stalno me podseća da gde god postoji Filipinac, tu se nalazi i oltar Bogu.

Izgleda da je otac Džej bio u pravu u pogledu muslimanske veze. Nekoliko trgovaca u Manili mi je reklo da su im glavni dobavljači filipinski muslimani sa svojim vezama u Africi. Malezijski muslimani se, takođe, nalaze u njihovoj mreži. "Ponekad je donose još krvavu, pa ima gadan miris", objašnjava mi jedna dilerka, držeći se za nos.
 
Današnje krijumčarenje slonovače obavlja se drevnim trgovačkim rutama – ubrzava ga avio-saobraćaj, mobilni telefoni i internet. Sada vidim logiku u fotografijama sa kairske pijace gde se pored koptskih krstova od slonovače prodaju muslimanske brojanice od slonovače. Nenadane skorašnje zaplene slonovače u Zanzibaru, muslimanskom ostrvu uz obale Tanzanije, koje je vekovima bilo svetsko središte trgovine robljem i slonovačom, izgledaju prilično zloslutno, kao znak da krijumčarenje velikih količina slonovače neće nikada prestati. Najmanje jedna pošiljka je otposlata za Maleziju, gde je samo tokom prošle godine izvršeno nekoliko zaplena od po više tona slonovače.

Filipinsko tržište slonovače je malo u poređenju sa, recimo, kineskim, ali je vekovima staro i neverovatno neskriveno. Kolekcionari i trgovci razmenjuju fotografije na flikeru i fejsbuku. CITES, kao kontrolno telo globalne zabrane prometa slonovače iz 1989. godine, zvanična je svetska organizacija koja stoji između pokolja koji su vršeni osamdesetih godina prošlog veka – govori se da je Afrika tada izgubila polovinu slonova, više od 600.000 u samo tih deset godina – i potpunog istrebljenja slonova. Ukoliko CITES previđa filipinsko tržište slonovače, šta još previđa?
 

Slonovski monah​

Najcenjeniji rezbari slonovače na Tajlandu su iz Pajuhe Kirija i Surina, i oni su stalne mete skoro svih istraga u vezi sa nelegalnim tržištem slonovače. Ljudi iz Pajuhe Kirija su toliko obuzeti slonovačom da u centru mesta, gde biste očekivali da vidite fontanu, nailazite na skver načinjen od četiri velike bele kljove. Na glavnoj ulici posle nekoliko minuta shvatam da sam već jednom bio na ovakvom mestu: Tajuman, gradska četvrt u Manili, u kojoj se nalaze radnje sa verskim predmetima; samo što su ovde, umesto raspeća i statueta koje prikazuju Svetu porodicu, skulpture koje predstavljaju čuvene monahe u prirodnoj veličini, statuete Buda umotane u providan najlon, velikoprodajna pakovanja od po desetak brojanica i drugih verskih predmeta. Na obe strane ove dugačke ulice protežu se tezge na kojima se trguje na veliko budističkim tvorevinama. Jedini kupci koje vidim tokom mog boravka u Pajuhi Kiriju su grupice monaha u narandžastim odorama.
Pronalazim glavnog seoskog trgovca slonovačom, gospodina Tija, koji nosi amajliju na ogrlici od slonovače i opasač sa kopčom od slonovače. Obilazim njegove radnje i radionice u kojima rade rezbari i posećujem ga u njegovoj skromnoj palati. Gospodin Ti mi pripoveda da je rezbarsku radinost u Pajuha Kiriju zasnovao monah koji je voleo da rezbari amajlije od slonovače. Dok stojim u njegovoj radnji, vidim sliku koja prikazuje Ganeša, hinduističkog boga sa glavom slona, a pored njega nasmejanog Budu. Otkrivam da monasi poklanjaju amajlije onima koji daju novčane priloge. Kvalitet amajlije zavisi od veličine iznosa. Vrednije su one amajlije koje su osveštali određeni monasi.

Slonovski monah, Kruba Darmamuni, koji je bio Škorpionski monah i još uvek je tako prikazan statuom u prirodnoj veličini u svom hramu, hoće da me vodi u Surin, radi kupovine slonovače. Nekad su u Surinu živeli hvatači slonova u službi sijamskog kralja. Danas su tu mahuti, čuvari slonova koje plaća vlada, čiji život predstavlja tek senku nekadašnjih slavnih dana. Oni danas zavise od veštine kojom njihovi slonovi, na radost turista, šutiraju loptu ili drže četku kojom prave "autoportrete" na štafelajima. Na tezgama, na ulazu u surinski turistički park, prodaje se prstenje, narukvice i amajlije od slonovače.
 
"Slonovača tera zle duhove", kaže mi Slonovski monah. On nosi smeđu odoru šumskog monaha i neprestano žvaće maak uvijen u betel. Povremeno ispljune veliku gromuljicu boje krvi. On takođe nosi slonovaču. Oko vrata nosi ogrlicu od slonovače nanizanu od brojanica koje predstavljaju 108 ljudskih strasti i privezak od slonovače u obliku slonove glave.

Slon je simbol Tajlanda i poštovana životinja među budistima. Prema legendi, one noći kada je začet Sidarta Gotama, beli slon sa šest kljova je ušao u telo kraljice Maje kroz njen desni bok. Slonovski kaluđer je uveren da je on sam bio slon u prošlom životu i da ga mahuti dobro poznaju. Priča mi da ima 100.000 sledbenika širom sveta, mada ih se tek nekolicina pojavila tokom mog boravka u njegovom hramu. Klekli su pred njega s darovima i zauzvrat dobili amajlije koje je osveštao.
Mnogi Tajlanđani nose amajlije, nekad i po desetak komada, da bi im donele sreću i zaštitile ih od zla i crne magije. Tržište amajlija u Bangkoku je ogromno sa bezbroj tezgi na kojima se prodaje na desetine hiljada malih talismana od metala, sabijenog praha, kosti – i slonovače. Najsavršenije amajlije mogu da dostignu cenu od preko 100.000 dolara. Postoje časopisi, sajmovi, knjige i veb-sajtovi za kolekcionare amajlija. Na retrovizor skoro svakog tajlandskog taksija okačena je amajlija. Zbačeni tajlandski premijer Taksin Šinavatra smatra da su ga budističke amajlije sačuvale od atentata, a tajlandska armija je razdelila amajlije svojim graničarima da bi ih zaštitila od kambodžanske crne magije.

Slonovski monah uglavnom prihoduje od amajlija, čudnovato raznolikih. Nudi slike sa sopstvenim ili Budinim likom, kao i plastične amajlije koje sadrže delić lobanje preminule trudne žene, nerazblaženo ulje iz leša, zemlju sa sedam groblja, tigrovo krzno, slonovsku kožu i rezbarenu slonovaču. Posao ide toliko dobro da od njega podiže novi hram, Vat Suanpah, koji je delimično oblikovan po uzoru na tajlandske parkove sa tigrovima, mada su oni često, tvrde kritičari, samo paravan za nelegalnu trgovinu tigrovima. Slonovski monah je bio predmet slične polemike kada je nedavno televizija izvestila da je jednog slona izgladneo do smrti zbog njegove kože i kljova, iako on tvrdi da je slon umro prirodnom smrću, a da je on samo priredio slonovski pogreb. Osim toga, uverava me, u Surinu može da nađe svu slonovaču i kožu koja mu je potrebna. Pre ovog televizijskog izveštaja, ubirao je oko milion bahti (32.000 dolara) mesečno od svoje prodavnice suvenira, interneta i putovanja u inostranstvo. Sada mesečno ubire oko 300.000 bahti manje. Ali tvrdi da bi mogao za samo tri dana u Maleziji i Singapuru da proda svojim sledbenicima robu u vrednosti od preko milion bahti.
 
Tajland ima malu autohtonu populaciju azijskih slonova, ugrožene vrste koja je odavno pod međunarodnom zaštitom i trgovinskom zabranom. Unutar Tajlanda, međutim, ta pravila su manje kruta. Mahuti i drugi mogu da prodaju vrhove kljova živih pripitomljenih slonova i kljove onih koji su umrli prirodnom smrću. Ovo ide na ruku međunarodnim krijumčarima slonovače koji već godinama profitiraju tako što krijumčarenu afričku slonovaču mešaju sa azijskom slonovačom.

Borci za očuvanje prirodnih resursa ovu situaciju nazivaju "tajlandskom zaobilaznicom", ali postoji i daleko lakša zaobilaznica koju koriste sve zemlje sveta. Unutar svake zemlje sme da se trguje afričkom slonovačom ukoliko je ona uvezena u zemlju pre 1989. godine. Tako da svako koga uhvate sa slonovačom može da peva istu pesmu: "Moja slonovača je od pre zabrane." Pošto nikada pre zabrane nije napravljen popis globalnih zaliha slonovače, a slonovača ima uglavnom večnu trajnost, ova zaobilaznica koja se odnosi na vreme pre zabrane predstavlja odbrambeni stav za sva vremena.

Tajlandsko tržište slonovače se razvija. "Trgovci slonovačom prave zalihe", kaže Stiv Galster, upravnik Fondacije "Frilend”, nevladine organizacije sa sedištem u Bangkoku. "Pošto je CITES već odavno poznat po popuštanju trgovinskih zabrana, oni smatraju da idu na sigurno."

Tajland, kao i Filipini, poseduje još jednu pogodnost za krijumčare – korupciju. Nedavno je iz jednog tajlandskog carinskog skladišta nestala tona zaplenjene afričke slonovače. Pitam da vidim ostatak, ali carinik odbija uz izgovor da su upravo novinari ukrali slonovaču. Ja mu odgovaram da sam čuo drugačije: smatra se da su upravo carinici vinovnici. Korupcija je na Filipinima dostigla takav stepen da je 2006. godine državno Ministarstvo za zaštitu divlje faune i flore optužilo više carinske službenike za "gubitak" nekoliko tona zaplenjene slonovače. Tako obuzdani i disciplinovani, carinici su sledeću veliku isporuku zaplenjene slonovače doneli u Ministarstvo, koje je ubrzo otkrilo da je njihovo sopstveno spremište poharano. Hrpe kljova su bile zamenjene plastičnim kopijama.

Jom, omiljeni rezbar Slonovskog monaha, živi pored izlokanog puta u mestu koje je toliko zabačeno da sam zatreptao u neverici kada sam shvatio da su tezge ispred Jomove kuće zapravo zastakljene zlatarske vitrine pune figurina od slonovače sa Budinim likom. Na jednoj vitrini stoji zalepljena automobilska nalepnica sa likom Slonovskog monaha. Većina slonovače je tajlandskog porekla. "Ta je afrička", kaže Slonovski monah, upirući prstom u naročito beo komad.

"Ako bih nabavio afričku slonovaču" pitam Joma, "da li bi mogao da je izrezbariš?"

"Da", odgovara.

"Nikakav problem", saglašava se njegova žena.

Ispostavlja se da je to sasvim dovoljno da navedem Slonovskog monaha da govori o krijumčarenju. Savetuje mi da isečem slonovaču tako da može da stane u kofer i širi ruke da bi mi pokazao koliko treba da bude dugačka. Kaže da tako rade njegovi sledbenici. Kad stignem na aerodrom u Bangkoku, njegov pomoćnik će me pokupiti i dovesti do njega. On ima sledbenike i među carinskim službenicima, pa ako nešto krene po zlu samo treba da kažem da prenosim slonovaču za njegov hram. Očigledno će me vera zaštititi.

Pošto je ovde reč o veri, a vera odbacuje sumnju, slonovača koja je kupljena za verske potrebe ne podleže temeljnoj kontroli kakvoj bi bila podvrgnuta, recimo, šahovska garnitura. Božja slonovača ima svoje sopstvene zaobilaznice.
 
Problem je sto ti ljudi koji otkupljuju slonovacu mogu da potplate,sve u vladi u Africi,gde se tako nesto desava,vojsku,policiju,pa cak i te ljude koji su kao odredjeni da cuvaju slonove od krivolova.Strasno je sta se desava i koliko zivotinja se ubije zarad necije bolesti da ima slonovacu u kuci,ili leopardovu kozu i slicno.Postoje ta slonovska groblja,gde slonovikada osete da im je dosao kraj idu sami da uginu.Odatle niko ne uzima tu slonovacu.Vec ubijaju zive.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Sensei
Само геније може да уочи скривено лице фармерове жене за 11 секунди!
Odgovora
6
Pregleda
596
Sensei
Sensei
Sensei
Može li podgrevanje pirinča izazvati trovanje hranom?
2
Odgovora
36
Pregleda
490
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност
Neno
Stvari koje niko na svetu ne može da uradi
Odgovora
14
Pregleda
376
Dobro situirani gospodin
Dobro situirani gospodin

Back
Top