Da li se neciji zivot odredjuje prema stepenu ostvarenosti njegovih zivotnih ambicija

Ono što pišem kao trenutno razmišljanje nije nužno moj životni stav. I sve se sastoji od gomilu – možda! I fora je baš u tom možda.
Volim da skrećem pažnju ljudima na sumnju i na to kako ništa ne možemo da znamo sa sigurnošću.
Pa, i tehnički gledano, to nije pesimizam. Mi ZAISTA težimo smrti. To je činjenica, nepobitna. Baš to sam i htela da kažem. I onda mi se javi Sindi i napiše kako je tajna života u prihvatanju, pa i smrti. A šta sam ja maločas rekla, pitam se?
Život jeste samo umiranje, jer težimo smrti. Igra reči, ali potpuno tačna. To nije plakanje nad svojom sudbinom, to je konstatacija. Živimo jadnim životom, gledano iz tog ugla. Tačka. To nije predaja, to je zdrav razum, jedino što mi je dato da znam. Tačka. Nema nastavka.
Uskraćeno mi je da znam sve tajne svemira, i to mi se ne sviđa :roll: , ali to ne znači da ujutru neću kupiti hleb, kad ustanem.
A taj hleb me, takođe, neće zaustaviti da nastavim da razmišljam o svemu tome. To bi bila predaja! I to bi bio pesimizam.
“jer, da li ce biti isti zivot nekog ko se trudi da stvara i nekog ko se trudi da razara?”
Zbog ovakvih komentara sam i napisala ono manje-više.
Da li se ti praviš da me ne razumeš, ili stvarno ništa ne razumeš? Ne radi se ovde o Hitleru i Ledi Dajani, radi se o nama. Svi, uglavnom, želimo isto. Neko želi da bude košarkaš, neko fudbaler, to su razlike. Ali nema tog čoveka koji ne želi da bude bogat, ima samo onih kojima je do toga manje stalo. Dakle, taj komentar se odnosi na ovo:
„A kakva je to jedinstvenost, kada nam se svi ciljevi svode na jedan isti, takozvani američki san?“ (#11)
Ah, da, neko želi da proputuje svet... Kako originalno. Ne zaboravi da napomeneš da generalizujem.
 
ama ne tezimo smrti, kako mozes da izjednacavas biologiju i teznju? ajde definisi teznju za pocetak....to sto ces jednom da umres, ne znaci da tome tezis...
americki san...sta je to? opet kazem, mozda ti zelis americki san..ako svi tome teze, kako objasnjavas populaciju mladih ljudi koji upisuju umetnicke fakultete? da li mislis da se oni vode idejom o americkom snu ili zeljom (ili teznjom) da stvaraju i bave se necim kreativnim?
motivi i teznje su ono sto svaciji zivot cini razlicitim....
cinjenica da cemo svi da umremo i da nam svima trebaju pare da prezivimo ne znaci da smo svi isti i da treba da vodimo iste (i besmislene) zivote...
mislila sam da ti ipak pricas o nekim dubljim stvarima ali prevarila sam se...
da li ti imas ikakvu motivaciju u zivotu i da li te bilo sta ispunjava? jednostavno pitanje, mozes na njega odgovoriti u jednoj recenici...
 
Lexa:
Ono što pišem kao trenutno razmišljanje nije nužno moj životni stav. I sve se sastoji od gomilu – možda! I fora je baš u tom možda.
Volim da skrećem pažnju ljudima na sumnju i na to kako ništa ne možemo da znamo sa sigurnošću.
Pa, i tehnički gledano, to nije pesimizam. Mi ZAISTA težimo smrti. To je činjenica, nepobitna. Baš to sam i htela da kažem. I onda mi se javi Sindi i napiše kako je tajna života u prihvatanju, pa i smrti. A šta sam ja maločas rekla, pitam se?
Život jeste samo umiranje, jer težimo smrti. Igra reči, ali potpuno tačna. To nije plakanje nad svojom sudbinom, to je konstatacija. Živimo jadnim životom, gledano iz tog ugla. Tačka. To nije predaja, to je zdrav razum, jedino što mi je dato da znam. Tačka. Nema nastavka.
Uskraćeno mi je da znam sve tajne svemira, i to mi se ne sviđa :roll: , ali to ne znači da ujutru neću kupiti hleb, kad ustanem.
A taj hleb me, takođe, neće zaustaviti da nastavim da razmišljam o svemu tome. To bi bila predaja! I to bi bio pesimizam.
“jer, da li ce biti isti zivot nekog ko se trudi da stvara i nekog ko se trudi da razara?”
Zbog ovakvih komentara sam i napisala ono manje-više.
Da li se ti praviš da me ne razumeš, ili stvarno ništa ne razumeš? Ne radi se ovde o Hitleru i Ledi Dajani, radi se o nama. Svi, uglavnom, želimo isto. Neko želi da bude košarkaš, neko fudbaler, to su razlike. Ali nema tog čoveka koji ne želi da bude bogat, ima samo onih kojima je do toga manje stalo. Dakle, taj komentar se odnosi na ovo:
„A kakva je to jedinstvenost, kada nam se svi ciljevi svode na jedan isti, takozvani američki san?“ (#11)
Ah, da, neko želi da proputuje svet... Kako originalno. Ne zaboravi da napomeneš da generalizujem.
Kliknite za proširenje...

dakle:)
kad sam rekla da je lako soliti pamet drugima, mislila sam pritom na sebe..jer ovog puta ja tebi solim pamet..:lol: :lol: :lol: tako je lako pricati, ali zivet zivot kako treba nije lako...
kazes da govorimo isto..a opet, sustinska je razlika..da li casa poluprazna ili polupuna..odnosno, da li zivimo sa tugom i strahom, jer je smrt neminovna..ili nam znanje o smrt daje svest o lepoti zivota...o beskonacnim mogucjnostima koje on pruza...radost sto smo tu, sto smo zivi...ili , da budem banalna-da znas da imas jos godinu dana zivota, da li bi dozvolila da ti ijedan dan prodje u ispraznom teoretisanju?ili bi ti svaki, ali svaki trenutak koji zivis dobio boju, znacaj i smisao?bez obzira da li spavas, pijes kafu ili samo setas?
i dalje nisam sigurna da sam jasna..:roll:
 
da ..tema..ostvarenje zivotnih ambicija:roll:

naravno da svi imamo neke ciljeve, teznej i zelje..i da se stepen zadovoljstva samim sobom poklapa sa tim koliko uspemo da realizujemo te ciljeve..ali, sustinski, svi konkretni ciljevi postaju nebitni kad se ostvare...materijalno je prolazno..i ne moze ispuniti niciji zivot..ono sto smatram ispunjenim i ostvarenim covekom, to je covek koji je uspeo da nadje unutrasnju ravnotezu, da uspostavi sklad izmedju sebe i sveta..da zivi u blagosti i radosti...bez obzira da li je raketni inzenjer ili cobanin...
sagledati optimum svojih potreba, fizickih i psihickih, to je najveci stos...mnogo, previse ljudi citav zivot provede jureci kratkorocne ciljeve..i kad kratkorocnih ciljeva nestane(napravio je karijeru, deca su porasla i sl), ostane pust i prazan..i ne zna sta ce sa sobom...
drustvo u kome zivimo je totalno potrosacki nastrojeno, ali nase duse zude za necim visim, za necim sto se ne moze kupiti, ni prodati..:wink:
 
E ljudi dosao sam na kratko......

Gurbetu
Mogu ti reci da sam stekao novopeceno postovanje ka tebi i tvom fondu reci.....

Ujedno se izvinjavam LEXI jer je u pravu da nije pristojno ne odgovarati na tudja pitanjja ili pak odgovarati tudjim recima.
Jako mi je zao zato sto jos jednom moram da odlozim svoj odgovor ali moram priznati da sam sasvim opravdano sprecen....

Posto nisam dugo na ovom forumu, nisam upoznat sa cinjenicom da su Lexa i anakin veciti rivali nepoznate kategorije........ ali sad ipak to saznah.....

......ljudi......zurim......ajd postovacemo se veceras ali najverovatnije sjutra u mom slucaju............

Zvjar
 
Sklad, kao što je SINDI napisala, sklad sa sobom, te i sa svetom koji nas okružuje, to određuje nečiji život.

A ambicije, koje ću dalje nazivati ciljevima, mogu određivati naš život u toj meri koliko smo u stanju da prihvatimo svoju (ne)uspešnost u ostvarivanju istih. Moraću da ponavljam tuđe reči već pročitane na ovoj temi: oni kojima ne uspeva da ostvare svoje ciljeve robuju svojoj premisama o nepravednosti života ili o sopstvenoj nesposobnosti i nemogućnostima, nespremni da prihvate jednostavan odgovor: Ako si pao, ustani i kreni dalje. Nigde nije zacrtano da to moraš učiniti, da si obavezan ići tim putem i ka tom cilju... Onaj koji dosegne svoje ciljeve prestaje da ih ceni, često tražeći nove izazove ili 'uviđajući' njihov 'besmisao'. Kao kad se popnete na neko brdo i sa njega osmotrite planinu na koju se tek treba popeti. I čak da se uspenjete na najviše planinu, sa njenog vrha ćete, kroz oblake, nazreti svu širinu sveta oko vas za koji ste svesni da ga nikako ne možete u potpunosti istražiti. I ako to nije razlog da shvatite da treba pronaći svoj sklad, onda ne znam šta jeste?!

U saglasnosti sa tim, na ciljeve (ambicije) mogu gledati samo kao na putokaze uz pomoć kojih biram neke od mogućnosti kuda da krenem, šta da činim, kako se treba ponašati... Neke od bezbroj mogućnosti. Naravno da se ne mogu sve dostići, kao što se neke od njih ne mogu ni nazreti dok ne uspemo ili neuspemo da dostignemo neke druge. Mnoge od tih ciljeva nam društvo nameće, ili mi to sami sebi činimo, ne nužno se pitajući da li je to ispravno za nas (jer nečije ništa nekom drugom može biti sve, i tome slično). I sve je neki cilj. I kada želim da budem uspešan i poštovan, i kada bih da ostanem ceo dan u krevetu i ne radim ništa. I gomila njih na čijem ostvarenju radim, a da ih nisam ni svestan.

Jer život je širok pojam, i za jedan životni vek svako od nas se može upoznati samo sa jednim malim delom nečega što bi se moglo njime nazvati. Svi smo se rodili i svi ćemo umreti. I to je jedina univerzalna jednakost među nama koju sam spreman da prihvatim. Sve ostalo čime ispunjavamo period između ta dva mogu biti najviše sličnosti, jer niko od nas nije u potpunosti nalik onom drugom. I zato se treba truditi da se nešto postigne, da se nešto doživi. Bilo šta. Prijatan trenutak sa nekom osobom, nervoza pred ispit, zimsko popodne u šumi ili očaj nad nečijim grobom,... sve te male večnosti do kojih može doći na toliko mnogo načina, a sve u sklopu puta koji za se odaberemo.

Živeti, imati svoje ciljeve, ali ne robovati njima niti gajiti predrasude o sebi i o svetu prema stepenu ostvarenosti svojih ambicija. Ja, a prema tome cenim i druge, nisam ono što jesam ili nisam postigao, niti ono što tek nameravam. Mada to čini deo moje ličnosti, ja sam pre svega ono što činim sada, jer svaki trenutak je samo delić kontinuma, i ostaće tu, u mome sećanju samo dok i ja trajem, a posle mene me mogu ceniti oni čiji sam deo života bio (tj biću) i jednom potpuno zaboraviti, to se mene više ne tiče. Jer me neće biti. Ali sad sam tu. I nemam vremena da preispitujem detaljno svaki svoj uspeh ili neuspeh. Ne zato što nešto moram da postignem, dobro ili loše, već što je moj cilj da živim, koliko mogu. A da bih u tome bio 'uspešan', potreban mi je sklad i neki unutrašnji mir, koji mi može doneti spremnost da prihvatim ono što je bilo, što jeste i što će tek biti. Na putu koji sam izabrao, vođen ciljevima, malim, velikim, svojim, tuđim ili čak nepojmljivim. Ali onim koje ću tek ostvariti, ili ne.
 
DisMisaL:
Kao kad se popnete na neko brdo i sa njega osmotrite planinu na koju se tek treba popeti. I čak da se uspenjete na najviše planinu, sa njenog vrha ćete, kroz oblake, nazreti svu širinu sveta oko vas za koji ste svesni da ga nikako ne možete u potpunosti istražiti. I ako to nije razlog da shvatite da treba pronaći svoj sklad, onda ne znam šta jeste?!
Kliknite za proširenje...
Fora je u tome da, iako je vrh brda cilj, samo penjanje (tj. ono kako na nas to penjanje utiče, kako nas izmeni ili ne, šta u nas utisne) je svrha.
I još nešto - treba birati svoja brda. Brda po sebi.:D
 
DisMisaL:
Sklad, kao što je SINDI napisala, sklad sa sobom, te i sa svetom koji nas okružuje, to određuje nečiji život.

A ambicije, koje ću dalje nazivati ciljevima, mogu određivati naš život u toj meri koliko smo u stanju da prihvatimo svoju (ne)uspešnost u ostvarivanju istih. Moraću da ponavljam tuđe reči već pročitane na ovoj temi: oni kojima ne uspeva da ostvare svoje ciljeve robuju svojoj premisama o nepravednosti života ili o sopstvenoj nesposobnosti i nemogućnostima, nespremni da prihvate jednostavan odgovor: Ako si pao, ustani i kreni dalje. Nigde nije zacrtano da to moraš učiniti, da si obavezan ići tim putem i ka tom cilju... Onaj koji dosegne svoje ciljeve prestaje da ih ceni, često tražeći nove izazove ili 'uviđajući' njihov 'besmisao'. Kao kad se popnete na neko brdo i sa njega osmotrite planinu na koju se tek treba popeti. I čak da se uspenjete na najviše planinu, sa njenog vrha ćete, kroz oblake, nazreti svu širinu sveta oko vas za koji ste svesni da ga nikako ne možete u potpunosti istražiti. I ako to nije razlog da shvatite da treba pronaći svoj sklad, onda ne znam šta jeste?!

U saglasnosti sa tim, na ciljeve (ambicije) mogu gledati samo kao na putokaze uz pomoć kojih biram neke od mogućnosti kuda da krenem, šta da činim, kako se treba ponašati... Neke od bezbroj mogućnosti. Naravno da se ne mogu sve dostići, kao što se neke od njih ne mogu ni nazreti dok ne uspemo ili neuspemo da dostignemo neke druge. Mnoge od tih ciljeva nam društvo nameće, ili mi to sami sebi činimo, ne nužno se pitajući da li je to ispravno za nas (jer nečije ništa nekom drugom može biti sve, i tome slično). I sve je neki cilj. I kada želim da budem uspešan i poštovan, i kada bih da ostanem ceo dan u krevetu i ne radim ništa. I gomila njih na čijem ostvarenju radim, a da ih nisam ni svestan.

Jer život je širok pojam, i za jedan životni vek svako od nas se može upoznati samo sa jednim malim delom nečega što bi se moglo njime nazvati. Svi smo se rodili i svi ćemo umreti. I to je jedina univerzalna jednakost među nama koju sam spreman da prihvatim. Sve ostalo čime ispunjavamo period između ta dva mogu biti najviše sličnosti, jer niko od nas nije u potpunosti nalik onom drugom. I zato se treba truditi da se nešto postigne, da se nešto doživi. Bilo šta. Prijatan trenutak sa nekom osobom, nervoza pred ispit, zimsko popodne u šumi ili očaj nad nečijim grobom,... sve te male večnosti do kojih može doći na toliko mnogo načina, a sve u sklopu puta koji za se odaberemo.

Živeti, imati svoje ciljeve, ali ne robovati njima niti gajiti predrasude o sebi i o svetu prema stepenu ostvarenosti svojih ambicija. Ja, a prema tome cenim i druge, nisam ono što jesam ili nisam postigao, niti ono što tek nameravam. Mada to čini deo moje ličnosti, ja sam pre svega ono što činim sada, jer svaki trenutak je samo delić kontinuma, i ostaće tu, u mome sećanju samo dok i ja trajem, a posle mene me mogu ceniti oni čiji sam deo života bio (tj biću) i jednom potpuno zaboraviti, to se mene više ne tiče. Jer me neće biti. Ali sad sam tu. I nemam vremena da preispitujem detaljno svaki svoj uspeh ili neuspeh. Ne zato što nešto moram da postignem, dobro ili loše, već što je moj cilj da živim, koliko mogu. A da bih u tome bio 'uspešan', potreban mi je sklad i neki unutrašnji mir, koji mi može doneti spremnost da prihvatim ono što je bilo, što jeste i što će tek biti. Na putu koji sam izabrao, vođen ciljevima, malim, velikim, svojim, tuđim ili čak nepojmljivim. Ali onim koje ću tek ostvariti, ili ne.
Kliknite za proširenje...

Ovo je po mom misljenju najpotpuniji odgovor do sada i mogu priznati da se u potpunosti slazem sa 95% cinjenica iz njegovog sadrzaja.

Smatram da ovo treba svako da procita, zato sam i citirao ceo post!

Bravo

Zvjar
 
Anakin;
O „dubokoumnim“ stvarima sam pisala, dok nisam shvatila da sam promašila temu. Sad sam prešla na „plitkoumne“ :roll:

DisMisaL:
Svi smo se rodili i svi ćemo umreti. I to je jedina univerzalna jednakost među nama koju sam spreman da prihvatim. Sve ostalo čime ispunjavamo period između ta dva mogu biti najviše sličnosti, jer niko od nas nije u potpunosti nalik onom drugom.
Kliknite za proširenje...
“I naši životi su svi, manje-više, slični.”
Da li je Dis bolje objasnio ovu rečenicu? Kao i onu za “težnju” smrti.
Težnja, znaš ono – kriva i asimptote... Teži beskonačnosti, teži nuli, dvojci, trojci...
Najzad, ne znamo da li ikad stigne do nje. Tako isto ne znamo šta nas čeka posle.
Ne želja, ili namera. Da, čisto biološka težnja. Na nju sam mislila. A ti to, kao, ne znaš :roll:
“kako objasnjavas populaciju mladih ljudi koji upisuju umetnicke fakultete?”
Evo ovako: “Ali nema tog čoveka koji ne želi da bude bogat, ima samo onih kojima je do toga manje stalo.”
Odgovor na toje pitanje je: da.
 
SINDI;

Sve to što ste ti i DisMisaL napisali je istina, ali (barem u mojoj glavi) toliko podrazumevana da izbegavam da je pišem, jer niša time ne postižem.
Uglavnom na temu odgovaram pitanjima koja i mene interesuju, ne onim što smatram default-om. Otuda i utisak od Anakin da sam negativna, da ništa ne znam, i da plitko razmišljam.
Otuda i tvoje protivljenje. Ne kažem ja da to što ti pišeš nije istina i da sama nisam nikada na taj način razmišljala, samo to nije ono o čemu bih da razgovaram u ovoj temi. Zato insistiram da nema potrebe uvoditi moje motive u priču. Moji motivi su čista radoznalost.
Život je, svakako, nešto što je i lepo. Ali je, ovde, nešto što ne razumemo, a pokušavamo. Smrt ima svoje razloge i svoj značaj, ali mene ovde interesuje njena svrha i njen pojam kao završetak i sumiranje života. OK?
Kad ne bi bilo „potpitanja“ i sitnih digresija, zatim, drugačijih gledišta (i to od ljudi koji takođe prihvataju tvoje reči), neko bi napisao post kao tvoj, ostali bi klimnuli glavom, i tema bi mogla da se završi.
 
Umetnošću se profesionalno bave ljudi koji su umetnost stavili ispred materijalne sigurnosti (što ne znači da među njima nema onih koji planiraju da se obogate, npr. prodajom svojih slika).
To znači da materijalna sigurnost njima nije prva i najbitnija stvar u životu. Ali ni oni ne bi odbili nagradu za sedmicu na „Loto“-u. Možda bi je podelio sirotinji neki potpuno predani sveštenik, ali i to je pitanje da li postoji...
 
Lexa:
Umetnošću se profesionalno bave ljudi koji su umetnost stavili ispred materijalne sigurnosti (što ne znači da među njima nema onih koji planiraju da se obogate, npr. prodajom svojih slika).
To znači da materijalna sigurnost njima nije prva i najbitnija stvar u životu. Ali ni oni ne bi odbili nagradu za sedmicu na „Loto“-u. Možda bi je podelio sirotinji neki potpuno predani sveštenik, ali i to je pitanje da li postoji...
Kliknite za proširenje...

i sad kazes da za baveljenje umetnoscu ne postoji ni jedan drugi motiv osim tog na materijalna sigurnost nije na prvom mestu?
a i naravno, yebes ti te umetnike koji bi prihvatili sedmicu na lotou...

izvini, ali odgovor ti je u rangu plitkoumnog materijaliste koji zaista ne vidi dalje od svog nosa...
 
anakin:
i sad kazes da za baveljenje umetnoscu ne postoji ni jedan drugi motiv osim tog na materijalna sigurnost nije na prvom mestu?
a i naravno, yebes ti te umetnike koji bi prihvatili sedmicu na lotou...

izvini, ali odgovor ti je u rangu plitkoumnog materijaliste koji zaista ne vidi dalje od svog nosa...
Kliknite za proširenje...

hahahah..ponekad se zaista zavidim tvojom sposobnoscu da izokrenes receno:lol: :lol: :lol: :lol:
nije TO rekla..rekla je da se umetnoscu bave ljudi kojim materijalna sigurnost nije na prvom mestu, vec UMETNOST.. znaci, prvi motiv je umetnost sama..lova je na drugom mestu..sto ne znaci da je lova nebitna, jer je neophodna za zivot ..pa bi stoga i umetnik rado dobio sedmicu na lotu:D :D :D
izvinjavam se na upadu, morala sam;-)
 
Lexa:
SINDI;

Sve to što ste ti i DisMisaL napisali je istina, ali (barem u mojoj glavi) toliko podrazumevana da izbegavam da je pišem, jer niša time ne postižem.
Uglavnom na temu odgovaram pitanjima koja i mene interesuju, ne onim što smatram default-om. Otuda i utisak od Anakin da sam negativna, da ništa ne znam, i da plitko razmišljam.
Otuda i tvoje protivljenje. Ne kažem ja da to što ti pišeš nije istina i da sama nisam nikada na taj način razmišljala, samo to nije ono o čemu bih da razgovaram u ovoj temi. Zato insistiram da nema potrebe uvoditi moje motive u priču. Moji motivi su čista radoznalost.
Život je, svakako, nešto što je i lepo. Ali je, ovde, nešto što ne razumemo, a pokušavamo. Smrt ima svoje razloge i svoj značaj, ali mene ovde interesuje njena svrha i njen pojam kao završetak i sumiranje života. OK?
Kad ne bi bilo „potpitanja“ i sitnih digresija, zatim, drugačijih gledišta (i to od ljudi koji takođe prihvataju tvoje reči), neko bi napisao post kao tvoj, ostali bi klimnuli glavom, i tema bi mogla da se završi.
Kliknite za proširenje...
:D
lepo je sto ti se podrazumeva...to me raduje, zaista..meni je trebalo mnogo godina, mnogo uspona i padova, mnogo srece i bola, da bih dosla do te jednostavne istine, da je lepota jedino opravdanje zivota...a smrt nesto kao aditiv..zamisli kad bi ziveli beskonacno...imali bi sto kade, sto bi rekle lale..i onako stracimo veci deo ionako kratkog zivota...kako bi tek stoljeca i stoljeca igrali jamb, da smo besmrtni:D
e sad ovaj deo sa smrcu nisam ukapirala:confused:
sumiranje zivota..eh, bre...nije logicno, ali..cini se da znacaj dajemo samo onim stvarima u kojima nismo uspeli..zato sam napisala da ciljevi postaju nebitni kad se postignu...sta to znaci?recimo, ti studiras..na pola batalis fakulet..taj neuspeh ces nositi do kraja zivota kao znacaja...i bolan..a oako zavrsis fakultet, to ce biti tek pocetak tvog dokazivanja kao radnog coveka...shvatices da tek treba da ucis, da kreces od nule u poslu..i fakultet gubi znacaj, potpuno...ono, nije da nije, sto si vise kratkorocnih ciljeva postigao, to si zadovljniji u smislu nekog tihog zadovoljstva, i imas vise vere u sebe u smislu nekih buducih zadataka...slicna je stvar sa novcem..ako ga nemas, on u potpunosti odredjuje veliki deo tvog zivota, i strahovito frustrira..ako ga imas, uglavnom je beznacajani opet dolazimo do onog o cemu smo dis i ja pisali, a sto se tebi po difoltu podrazumeva:)
uvek ima nesto sto si uradio i nesto sto nisi, nesto imas i nesto sto nemas...ali, osecaj da li si ispunjen u zivotu ili nisi, zapravo je krajnje subjektivan..i stvar je iskljucivo duha
 
radi se o izvrtanju sustine pitanja - zasto se mladi ljudi odlucuju da upisu umetnicke akademije kad je vec svima ideja vodilja - pare...
radi se o potpuno drugacijim motivima, drugacijim teznjama, idejama, onog sto te ispunjava...ne radi se o tome da su ti pare manje bitne pa si eto odlucio da budes umetnik...
osim toga, ima toliko profesija koje nisu unosne pa se ljude odlucuju za njih...
da li zaista zivote svih ljudi odredjuje to da su im pare manje ili vise bitne?
 
A lepo Kali objasnila još na početku:
CaLiMeRo:
Novac? Užasno bitan za slobodu, pa ga ne potcenjujem, ali mu ni ne robujem.
Kliknite za proširenje...
I to je to. Užasno, kad se suočiš da tvoji izbori zavise od finansijskih (ne)mogućnosti, pogotovu ukoliko do tada nisi prihvatio materijalnost kao iole bitnu odrednicu u svome životu. I dolazi do pogreške, kada se sve težnje usmeravaju ka dostizanju sredstava (pre svega novčanih), misleći da je to ono što će nam omogućiti ispunjen život, tj otvoriti mogućnosti za zadovoljavanje nekih drugih težnji.

A ima i onaj faktor, da ostavim deci da imaju, da ne bude da me kunu što im ništa nisam pružio. To kod sumiranja. Uglavnom jako prizemno razmišljanje, ali ne i nebitno.
 
Izvini Anakin, ti, ali ja počinjem da stičem utisak da ti mene namerno po svim mogućim temama provociraš, jer ti je dosadno. Što si i sama jednom rekla. A meni je baš dosadno ovo presipanje iz šupljeg u prazno.
Ti si najveća moguća cepidlaka sa kojom sam imala to veliko zadovoljstvo da komuniciram, nažalost, ne i energije. Jer si naporna do zla boga.
Podsećaš me na onu Žen iz serije „Dosije X“, koja je ispunjavala želje, ali isključivo ako ih sasvim precizno izložiš... U suprotnom te, uglavnom, zayebe.
Nalaziš sama sebi razloge da se vređaš na moj, čak (posredno) kompliment, koji sam udelila umetnicima, a ja svakako nisam započela temu na njih, to si uradila sama, jer si, ako se ne varam, muzičar, ili štagod.
Kao dete... :confused:
Sindi ti je vrlo lepo objasnila šta sam htela reći I TI TO ZNAŠ.
Mada, ti mene zayebavaš, jel’ da? Mora biti to... Jer ako nije to, imaš očigledan problem sa tumačenjam. I to baš problem.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Jasna
Prenaseljenost ili pogrešan odnos prema životu?
4 5 6
Odgovora
149
Pregleda
2.252
C0NSIGLIERI
C0NSIGLIERI
Jasna
Da li volite da istražujete prošlost?
Odgovora
16
Pregleda
378
Jasna
Jasna
Umri_muski
Odnos prema superiornosti
2
Odgovora
29
Pregleda
737
Umri_muski
Umri_muski

Back
Top