Prvo pomislih kako je Tun rekao baš pametno nešto, ali ću se zadržati na – zanimljivo...
Jer, ciljevi, ma kako ovo komunistički zvučalo, zaista održavaju ravnotežu i čuvaju zdravlje... recimo. Mislim, do cilja se dolazi nekim, jel’ da, radom (trudom).
Hm, baš sada počinjem da shvatam koliko čovek može da se upropasti, kada pokuša da odstupi.
Mislim da smo stvoreni da živimo prilično jadnim životom, ne zbog rada i muke, ne ni zbog bola, prosto – sve u životu se završava, teži samouništenju, sam život je ništa drugo do – umiranje... Možda smo zaista živi baš kada umremo.
Sa jedne strane imamo ove priče o tome kako nam društvo stalno nešto nameće, sa druge govorimo o tome kako treba težiti svom cilju i to pošto ga, najpre, zacrtaš. Kao, svaki je čovek individualac, valja čuvati svoju jedinstvenost, blah...
A kakva je to jedinstvenost, kada nam se svi ciljevi svode na jedan isti, takozvani američki san?
Šta mi vredi da ocenjujem život na samrti? A samo ću tada moći da se zapitam koliko sam u životu postigla...
Kako, uopšte, možemo oceniti život? Odrediti... Hm... Kao, ovaj je bio uspešan, onaj nije, ovaj je bio dobar u školi, a onaj je našao lepu ženu, onaj treći nije ništa od toga, ali je bio duša od čoveka :rolleyes:
Pa, na kraju ispada da smo svi „uspeli u životu“, jer nam na sahrani svi nešto povlađuju i govore o nama najbolje
Osim beskućnika, koje sahranjuje opština... A njih još uvek ima u relativno malom procentu...
Šta onda reći na temu? Zašto ljudi imaju potrebu da stalno nešto upoređuju? A imaju tu potrebu, imam je ja, imate je i vi, tako je nastala i konkurencija... Mislim da je nemoguće oceniti nečiji život. A, baš, ako je moguće – onda je besmisleno. Kako oceniti život bića koje je umrlo nekoliko sati po rođenju?
Ustvari, prilično je tužno sumirati nečije uspehe i neuspehe. Jer, pošto pogledate u to biće, i ono vam se lepo nasmeje, kaže: „***** ga, život je to, ionako će nas sve na kraju pojesti crvi...“ Ko je bio srećniji? Kralj ili prosjak?
Pre ambicije bih stavila sreću. Ko je u životu osetio više zadovoljstva, ko se više smejao... Tako bih ocenila nečiji život. A pra svega, možda, nečije veliko saznanje, jer je radoznalost, ipak, ispred želje za upoređivanjem (takmičenjem), i ispred želje za uspehom. Želja za istinama, da shvatimo – čemu sve ovo?
A ako shvatimo, nije tragično ni umreti...