Манастир (
грч. μοναστήριον [
monastírion — монастирион] — „самотно утврђење, самостан“, од
μόνος — „један, сам“ и
στηρίζω — „утврдити“;
стсл. општежитије) је место где се живи
монашким животом, у
подвигу,
посту,
молитви,
врлини(целомудрености), послушности и сиромаштву.
Манастири знатно варирају по величини, полазећи од малих станишта у којима обитава само један монах, или у случају
заједница све од појединачне зграде у којој живи један старији и два или три млађа монаха или монахиња, до огромних комплекса и имања са десетинама или стотинама монаха. Манастирски комплекс типично има већи број здграда, чиме су обухваћене црква,
спаваоница,
клаустер,
рефекторијум,
библиотека, купатило и
амбуланта. У зависности од локације, монашког реда и окупације његових становника, комплекс може исто тако да обухвата широк опсег других зграда које омогућавају самодовољност и опслуживање заједнице. Тиме могу да буду обухваћени
дом за немоћне,
школа, и бројне пољопривредне и производне зграде као што су
амбари, штале,
ковачнице, или
пивара.
Код Срба је остао у употреби неправилан облик манастир, а исправно би било монастир. Још старији и неправилнији облик, који је забележио Вук Караџић у свом ‘Рјечнику’, је био намастир.