Bryaxis
Zainteresovan član
- Poruka
- 175
Pozdrav svima. Imam dilemu, da ne kazem problem i potrudicu se da maksimalno skratim pricu.
Naime, pre nekih godinu i po dana sam upoznala decka koji mi je svojim stavom, pamecu i harizmom jako privukao paznju. Medjutim, ja vecito anksiozna, plus jako introvertna, plus stidljiva, nisam imala nikakvu komunikaciju sa njim, sem kad je to bilo neophodno. Zasto neophodno? Pa... Radimo u istoj firmi. Znam, najveca glupost koju sam sebi dozvolila, ali eto...
Pre nekih 8 ili 9 meseci smo se spletom okolnosti zblizili. Imali smo i ranije prilike, ali ja nisam znala kako da se ponasam. Sve je pocelo bezazlenim porukama kada neko od nas dvoje odsustvuje sa posla i pretvorilo se u maltene svakodnevno pisanje. Nekad se desi da pisemo ceo dan, nekad se cujemo jednom za nedelju dana, ali se na poslu stalno vidjamo, jer smo u istom sektoru. Poceli smo da se odvajamo od drugih i da pricamo o neobaveznim stvarima skoro svaki dan. Ili on dodje ranije sat ili dva, ili ja ostanem duze. Usput su se meni desile neke stvari kroz koje je on sa mnom prolazio i mnogo mi pomogao. Nista se konkretno (ako to uopste mogu da kazem, jer kad god imamo priliku, mi smo zagrljeni) medju nama nije desilo.
U nekom momentu sam shvatila da razvijam osecanja prema njemu i da to postaje sve intenzivnije. On, niti je toplo, niti je hladno i nisam sa njim nacisto. Vremenom, kao da se distancirao i to me je strasno mucilo. Ali je nekako tu kad god mi je potrebno. Kad odem za Srbiju (posto radim u inostranstvu), svako malo pita kada se vracam. Juce sam u sali sefu pomenula da zelim na odmor, on je to cuo i odmah dosao da pita kada i zasto idem, jer sam se pre svega par nedelja vratila sa odmora.
No, kao sto sam vec rekla, shvatila sam da se debelo zaljubljujem u njega, ali iz straha da ne unistim prijateljstvo sa njim, odlucila sam da to drzim u sebi, u nadi da ce me sve to u nekom momentu proci. Mesec cetvrti kako sam do usiju zaljubljena. Pricala sam sa svojim prijateljem i savetovao mi je da mu prosto kazem kako se osecam. Na kraju, skupila sam hrabrost i prosle nedelje mu rekla kako stoje stvari i kako se osecam u vezi sa njim.
On nije imao nikakvu reakciju u smislu da kaze da mu se svidjam ili ne, ali je prokomentarisao da to nece da promeni odnos izmedju nas. Ja sam bila ubedjena da ce se posle toga distancirati, medjutim, on nekako kao da me sazaljeva. Kao da pokusava da me utesi. Ne mogu da ga razumem nikako. Vise manje sada pise i to se uglavnom odnosi na to sto odem ranije sa posla (ne zelim da ga pritiskam i zelim da mu dam vremena i prostora). Proslog petka smo igrom slucaja zajedno radili i on me nije pustao iz ruku. Ljudi moji, znate li onu slatku agresiju kad krenete da grlite i ljubite dete. E upravo tako se ponasao.
Juce mi je nicim izazvan nacrtao srce. Znam da zvuci smesno i pateticno, ali kad nisam umrla juce. Pocela sam da se saplicem dok hodam.
Imam obicaj da dodjem na posao sat, sat i po na posao pre svih da popijem kafu. On je jutros dosao da bude sa mnom. Isto ponasanje kao i proslog petka, covek se ponasa kao da sam njegova.
Cela prica se svodi na to. Mene zanima musko misljenje. Prijatelj mi kaze da bi trebalo da napravim prvi korak i poljubim ga, ali ja iskreno nisam za to. Svakako se osecam kao da ga gusim. Sta vi mislite? Da li je vredno da se mucim oko svega toga ili je bolje da dignem ruke? Da li je moguce da se samo igra sa mnom i da me manipulise (pritom on vrlo dobro zna koliko sam lose prosla sa bivsim)? Da li je trenutna reakcija mozda sazaljenje, jer ne zna kako bezbolno da me odbije? Da li je pak moguce da on ima sa mnom lose namere?
Ja se opet vezujem za pozitivne stvari. Prosto licno ne bih mogla da grlim nekog tako cvrsto, da ga ljubim u celo ili glavu, a da prema njemu nista ne osecam. Molim vas, zelim da cujem vasa misljenja, zaista bih to cenila. Izvinjavam se jer sam pisala bez kvacica, tako sam u mogucnos'.
Naime, pre nekih godinu i po dana sam upoznala decka koji mi je svojim stavom, pamecu i harizmom jako privukao paznju. Medjutim, ja vecito anksiozna, plus jako introvertna, plus stidljiva, nisam imala nikakvu komunikaciju sa njim, sem kad je to bilo neophodno. Zasto neophodno? Pa... Radimo u istoj firmi. Znam, najveca glupost koju sam sebi dozvolila, ali eto...
Pre nekih 8 ili 9 meseci smo se spletom okolnosti zblizili. Imali smo i ranije prilike, ali ja nisam znala kako da se ponasam. Sve je pocelo bezazlenim porukama kada neko od nas dvoje odsustvuje sa posla i pretvorilo se u maltene svakodnevno pisanje. Nekad se desi da pisemo ceo dan, nekad se cujemo jednom za nedelju dana, ali se na poslu stalno vidjamo, jer smo u istom sektoru. Poceli smo da se odvajamo od drugih i da pricamo o neobaveznim stvarima skoro svaki dan. Ili on dodje ranije sat ili dva, ili ja ostanem duze. Usput su se meni desile neke stvari kroz koje je on sa mnom prolazio i mnogo mi pomogao. Nista se konkretno (ako to uopste mogu da kazem, jer kad god imamo priliku, mi smo zagrljeni) medju nama nije desilo.
U nekom momentu sam shvatila da razvijam osecanja prema njemu i da to postaje sve intenzivnije. On, niti je toplo, niti je hladno i nisam sa njim nacisto. Vremenom, kao da se distancirao i to me je strasno mucilo. Ali je nekako tu kad god mi je potrebno. Kad odem za Srbiju (posto radim u inostranstvu), svako malo pita kada se vracam. Juce sam u sali sefu pomenula da zelim na odmor, on je to cuo i odmah dosao da pita kada i zasto idem, jer sam se pre svega par nedelja vratila sa odmora.
No, kao sto sam vec rekla, shvatila sam da se debelo zaljubljujem u njega, ali iz straha da ne unistim prijateljstvo sa njim, odlucila sam da to drzim u sebi, u nadi da ce me sve to u nekom momentu proci. Mesec cetvrti kako sam do usiju zaljubljena. Pricala sam sa svojim prijateljem i savetovao mi je da mu prosto kazem kako se osecam. Na kraju, skupila sam hrabrost i prosle nedelje mu rekla kako stoje stvari i kako se osecam u vezi sa njim.
On nije imao nikakvu reakciju u smislu da kaze da mu se svidjam ili ne, ali je prokomentarisao da to nece da promeni odnos izmedju nas. Ja sam bila ubedjena da ce se posle toga distancirati, medjutim, on nekako kao da me sazaljeva. Kao da pokusava da me utesi. Ne mogu da ga razumem nikako. Vise manje sada pise i to se uglavnom odnosi na to sto odem ranije sa posla (ne zelim da ga pritiskam i zelim da mu dam vremena i prostora). Proslog petka smo igrom slucaja zajedno radili i on me nije pustao iz ruku. Ljudi moji, znate li onu slatku agresiju kad krenete da grlite i ljubite dete. E upravo tako se ponasao.
Juce mi je nicim izazvan nacrtao srce. Znam da zvuci smesno i pateticno, ali kad nisam umrla juce. Pocela sam da se saplicem dok hodam.
Imam obicaj da dodjem na posao sat, sat i po na posao pre svih da popijem kafu. On je jutros dosao da bude sa mnom. Isto ponasanje kao i proslog petka, covek se ponasa kao da sam njegova.
Cela prica se svodi na to. Mene zanima musko misljenje. Prijatelj mi kaze da bi trebalo da napravim prvi korak i poljubim ga, ali ja iskreno nisam za to. Svakako se osecam kao da ga gusim. Sta vi mislite? Da li je vredno da se mucim oko svega toga ili je bolje da dignem ruke? Da li je moguce da se samo igra sa mnom i da me manipulise (pritom on vrlo dobro zna koliko sam lose prosla sa bivsim)? Da li je trenutna reakcija mozda sazaljenje, jer ne zna kako bezbolno da me odbije? Da li je pak moguce da on ima sa mnom lose namere?
Ja se opet vezujem za pozitivne stvari. Prosto licno ne bih mogla da grlim nekog tako cvrsto, da ga ljubim u celo ili glavu, a da prema njemu nista ne osecam. Molim vas, zelim da cujem vasa misljenja, zaista bih to cenila. Izvinjavam se jer sam pisala bez kvacica, tako sam u mogucnos'.
