Треба сви да носе своје наслеђе са собом,
то ће их спајати са осталима, који су им постали страни.
Рецимо опанци.
Ако вас не мрзи, погледајте који их народи све носе.
Биће вам пуно тога јасније.
Uopšte ne uzimaš u obzir ogromnu revnost u novoj veri koja veoma često prati nove vernike, najpoznatiji primer u evropskoj istoriji su protestantski vladari u vreme Reformacije - bilo da su prelazili u protestantizam ili se vraćali Rimu svejedno, bilo je jao podanicima koji ih nisu sledili u novu veru - Cuius regio eius religio - čija zemlja njegova i vera, bez prava izbora za podanike. Naročito situaciji kad se religija menja
pod prisilom ili od njega zavisi socijalni status (prvo Bosna u doba Turaka a drugo Severna Irska do pre par decenija) versko opredeljenje ne može da bude samo stvar lične odluke i privatna stvar - obavezno izaziva ozbiljnu međusobnu netrpeljovost koja posle traje generacijama, postaje deo identiteta i ostane da trajno truje međusobne odnose i kad religija ostane bez onakve uloge kakvu je imala tokom feudalnog Srednjeg veka i početkom Novog doba. Primer za ovo drugo je Križevačka grkokatolička biskupija, nekadašnja Marčanska pravoslavna eparhija koja je prvo stupila u uniju sa Rimom, a posle preseljena u Križevce.
Drugo, obuća koju mi nazivamo opanak - a u engleskom “evropske mokasine” nije deo tradicije nego narodne nošnje - nosili su ih narodi sa Bliskog istoka verovatno i pre nego što je nacrtana prva očuvana freska - vojska Kira Velikog je na slikama iz tog doba obuvena u obuću koja liči na šumadinske opanke sa kljunovima, naspram Grka u sandalama.
