Da li može da se pobedi depresija?

Džudi S

Ističe se
Moderator
Poruka
2.952
DEPRESIJA.jpg
Depresija je bolest savremenog društva.

" Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 2017. godine, u Srbiji od depresije pati 419.302 ljudi, odnosno oko 5 odsto ukupne populacije. Iako je reč o bolesti koja se u većini slučajeva uspešno leči, depresija u svetu godišnje uzme 800.000 života. To znači da svakih 40 sekundi jedna osoba izvrši samoubistvo. "

Nastavak na https://www.slobodnaevropa.org/a/pet-odsto-stanovnistva-srbije-u-depresiji/29764316.html

Depresija je ozbiljna bolest čiji su simptomi: tuga, bezvoljnost, osećanje krivice, nedostatak samopouzdanja, razočarenja, usamljenosti, osećaj niže vrednosti, poremećaj pažnje i koncentracije, razmišljanje o samoubistvu..

Depresija se deli na blagu, umerenu i tešku. Leči se medikamentima i psihoterapijom.

Depresija može da se pobedi ukoliko lečenje počne na vreme.

U suprotnom slučaju, depresija postaje hronična i leči se godinama.

Da li ste se nekada osećali tužno i bezvoljno duže od dve nedelje?

Da li poznajete osobe koje imaju depresiju i kakav je vaš odnos prema njima?
 
U linku u uvodnom postu novinarka lista "Vreme" Jovana Gligorijević opisuje kako se osećala kada je imala depresiju. Tekst je iz 2019.godine i nadam se da je novinarka i dalje dobro, tj da je depresija u remisiji.

Nedavno je objavljena knjiga hrvatskog novinara Aleksandra Stankovića " Iz svoje kože - Život sa depresijom ". U Hrvatskoj ta knjiga se zove "Depra".

Tom knjigom Stanković želi da ohrabri sve ljude koji se bore sa depresijom, da nisu sami.

ali mora da se to želi

Da, želja da se pobedi depra, depresija je najvažnija stvar. To je zapravo prvi korak ka izlečenju.
 
U linku u uvodnom postu novinarka lista "Vreme" Jovana Gligorijević opisuje kako se osećala kada je imala depresiju. Tekst je iz 2019.godine i nadam se da je novinarka i dalje dobro, tj da je depresija u remisiji.

Nedavno je objavljena knjiga hrvatskog novinara Aleksandra Stankovića " Iz svoje kože - Život sa depresijom ". U Hrvatskoj ta knjiga se zove "Depra".

Tom knjigom Stanković želi da ohrabri sve ljude koji se bore sa depresijom, da nisu sami.



Da, želja da se pobedi depra, depresija je najvažnija stvar. To je zapravo prvi korak ka izlečenju.

Pa ja verujem da svako želi (iako nemaju svi podjednako snage i nisu svi od istog materijala pa kod nekog to ide sporije i teže nego kod nekog drugog) jer generalno svako želi da se oseća normalno i da se oseća dobro i niko ne želi da se oseća loše (jer prosto tako nešto nema nikakve logike).
 
Ovo sta je danas depresija se sve svodi na nemanje partnera i sexa

Ljudi su depresivni i zbog nestabilne finansijske situacije, zbog gubitka najbližih. Takođe i zbog nesnalaženja u ovim surovim vremenima.

Takođe, depresiju imaju oni koji imaju i PTSP. Osobe koje imaju multiplesklerozu mogu da imaju depresiju jer im je dijagnoza MS promenila život.

Ali je osnova ove teme -Da li može da se pobedi depresija. U slučaju remisije, kod nekih se javljaju još jedna ili dve depresivne epizode. I te depresivne epizode mogu da se pobede jer osoba već poznaje depresiju i zna kako da prebrodi te epizode.
 
Kada to objasne preko genetike, kao da joj udare temelj. Eto to je tako
nasledno i može malo da se koriguje lekovima i to je sve. Od dosta
ljudi sam čula da je to nasledno i prosto tako. Pomirili se sa dijagnozom.
Onda ne može da se pobedi depresija.
 
Svoju pobeđujem a navodi me na najgore. Pobeđujem veštice i demone, i smejem se kao dete pred Bogom.
Neću JA da propadam! Neka propadne neradnik i alapača, a ja i radim, i molim, i volim.
Boga ima, najboljeg, najlepšeg i najpametnijeg da zaštiti svoju decu i do dana današnjeg, u vek i vekove. AMIN!
Svakom, pa i meni! AMIN!
 
Da. Antidepresivima je potrebno vreme da počnu da deluju..i tek kada se oseti njihovo dejstvo, može da se krene dalje.
Može. A kuda dalje? Ja sam moju psihijatricu stalno pitala kad
dolazim na kontrole, da li mogu sa nekim da razgovaram. Ona
odgovori da meni to ne treba, napiše recept i teraj dalje.
Dok nisam privatno platila psihoterapiju.

Psihoterapije su od 20-50e. Neko celu platu na terapiju da da.
 
Može. A kuda dalje? Ja sam moju psihijatricu stalno pitala kad
dolazim na kontrole, da li mogu sa nekim da razgovaram. Ona
odgovori da meni to ne treba, napiše recept i teraj dalje.
Dok nisam privatno platila psihoterapiju.

Psihoterapije su od 20-50e. Neko celu platu na terapiju da da.
Da. Kapitalizam. Ostavlja društveno i biološki slabe da crknu.
 
Može. A kuda dalje? Ja sam moju psihijatricu stalno pitala kad
dolazim na kontrole, da li mogu sa nekim da razgovaram. Ona
odgovori da meni to ne treba, napiše recept i teraj dalje.
Dok nisam privatno platila psihoterapiju.

Psihoterapije su od 20-50e. Neko celu platu na terapiju da da.

Samo sam jednom, ili dva puta otišla kod privatnog psihijatra zato što sam poznavala tog psihijatra. Nije mi pomogao.

Onda sam preko veze došla do psihijatrice koja mi je pomogla da budem u remisiji dugo godina. Pored lekova, radile smo i KBT terapiju i to mi je pomoglo.
Menjali smo lekove bar 5-6 ili više puta kako bi se došlo do pravog antidepresiva. I došlo se. Psihijatrica je radila u državnoj klinici i nisam plaćala ni participaciju.

Sve zavisi od samog psihijatra, da li je zainteresovan da pomogne u ustanovi u kojoj radi ili želi da mu pacijenti dolaze u privatnu ordinaciju.

Moja sadašnja psihijatrica radi u Domu zdravlja. Radi i privatno. Nikada mi nije spomenula da dođem kod nje privatno. Obično se zadržim kod nje oko 40 minuta, a ranije sam sa prvom psihijatricom takođe iz državne klinike, ostajala sat vremena ili duže..sve zavisi od teme o kojoj smo pričale.
Nije mi posvećivala pažnju jer je njena koleginica moja rođaka. Isto je radila sa svim pacijentima.
Da je ostala da radi sa odraslima, još uvek bih išla kod nje na kontrole, ali je ona dobila drugo radno mesto i radi sada sa decom i mladima.

Razmišljala sam da odem privatno na psihoterapiju, ali mali, baš mali broj psihoterapeuta radi terapije sa osobama koje imaju PTSP i to ovaj moj PTSP koji se razlikuje od onog uobičajnog.
Nisam bila žrtva rata, požara, zemljotresa, silovanja. PTSP sam dobila zbog dugogodiišnjih realnih trauma nastalih usled ozbiljne ortopedske povrede koja se ponavlja.
Psihijatar koji je radio terapiju ljudima sa PTSP-om odbio je da me primi jer radi sa žrtvama rata i nema vremena da prima nove pacijente, već ih ima previše.

Uz PTSP idu depresija i anksioznost, i ima još jako neprijatnih simptoma. Te simptome držim pod kontrlom, jer praktikujem pisanje u terapijske svrhe.
To pisanje je slično KBT terapiji.

Posle godina remisije depresije i uz male doze lekova ponovila se depresivna epizoda. Uzrok je jedan neočekivan zdravstveni problem zbog koga sam se plašila.
Sada se ne plašim jer nije ono najgore..I dobro je što je reč o depresiji. Kontrolišem je. Ono najgore ( nije rak ) može, po rečima psihijatrice da se dogodi kroz 15-20-25 godina i ne treba unapred da brinem.

PS. Ne očekujem da ću depresiju apsolutno pobediti ali ću je držati pod kontrolom. Mislim da će mi psihijatrica sledećeg meseca smanjiti dozu jednog AD i da ću biti ok.
Ne mogu 100 posto da je pobedim jer imam druge zdravstvene probleme koji utiču ponekad na raspoloženje. Oni koji nemaju druge zdravstvene probleme i otišli su na vreme kod lekara mogu da pobede depresiju.

PS 1. Mogu, ukoliko neko želi, da pomognem savetima kako se piše u terapijske svrhe.
 
Poslednja izmena:
Fizičke bolesti, povrede ili fizički nedostaci nemaju nikakve veze sa depresijom.
Da je tako, Nik Vujičić bi trebao da bude depresivan i na lekovima, a on drži
motivacione govore. Na primer.. a ima primera mnogo više..

I meni je psihijatrica rekla da je uzrok depresije to što sam imala rak i što sam
pejsmejker dobila sa 32 godine. Eto to je tako. Realno grozna situacija. Po njenom
mišljenu nisam trebala ni da pričam sa nekim, jer to je strašno, strašno situacija
na koju samo treba da se priviknem vremenom, gutam lekove i ćutim. Ne znam
odakle joj ta ideja uopšte. Par godina pre nego što sam dobila sa onkologije voljno,
uz pomoć psihoterapije, prestala sam da pijem lekove i više nisam imala napade
panike, niti depresiju. I dalje sam išla na kontrole. I normalno da sam svaki put
strepela od toga šta će da mi kažu, ali nisam upadala u paniku, niti sam gubila
volju.
 
Fizičke bolesti, povrede ili fizički nedostaci nemaju nikakve veze sa depresijom.

Želim da postavim pitanje, ne samo tebi, već svima koji učestvuju na ovoj temi, i budućim učesnicima.

Da li ste nekada slomili nogu i kakav ste bol osetili? Da li ste nekada imali više od 35 puta gips koji ste nosili po 6 nedelja?

Da li živite oprezno, da li strepite 24 sata?

Ovo je moja priča https://nocnasaputanja.wordpress.com/2017/06/18/ziveti-oprezno/
 
Poslednja izmena:

Back
Top