Istina u biti je jedna. No u svakodnevnoj upotrebi reči istina, obično je u pitanju subjektivni pogled svakog od nas.
Imam negde zapisanu sopstvenu misao: Ti imaš svoju, ja svoju istinu i oboje smo u pravu.
Nedavno sam baš s ocem raspravljala na temu i pojašnjavala mu zašto ni on ni ja ne možemo za nešto reći da je apsolutna istina. On ima svoj doživljaj i pogled na nešto, ja svoj. Istina se negde nazire, negde na pola puta, često je rastojanje i duže.
Npr. isti događaj, svi ćemo mi drugačije opisati. Ako su sagovornici sposbni da uoče suštinu, neće doći do sukoba, i istina će zasjati, u suprotnom nastaje razdor i istina se udaljava.
Istu knjigu, fotografiju, slikarsko delo, poetsko delo, mislim da nema dva ista pogleda i ako i ima, onda su usvojena.
Ili npr. meni je neko lep, drugome nije i vrlo je moguće da je bliže istini taj drugi jer on gleda nešto drugo, ono što zovemo stvar ukusa.
Da ne dužim, apsolutna istina ne postoji, bar ne u ovom našem svetu. Pogotovo kad su u pitanju primeri iz uvodnog posta. Tu zaista vredi ono - svi imaju svoju istinu i svi su u pravu.
Na sudu se npr. kao relevantan i vrlo bitan čimbenik uzima ključni svedok. Nisam baš sigurna da je to dobro, no na sreću ni pravosuđe to ne misli, ako je i kada je ozbiljno, pa se pozabavi relevantnošću činjenica i dostupnih tehnologija da bi bar približno utvrdio koliko je svedok merodavan. Po meni dobro je ako se nađe negde na pola puta...
odgledao novi smak sveta(RoP), i dopisivao se...treba da ustanem i jedem(još uvek nije)...
