Да ли лажете себе или друге?

[Aphex Twin]

Лаж је веома деликатна ствар. Међутим, иако има једно значење, нису увек исти разлози због којих неко лаже. Неко лаже јер се плаши како ће неко да реагује на његову личност ако не задовољава одређена очекивања; неко лаже јер свесно и патолошки не може да живи без лагања којим храни своју мегаломанију; неко лаже да би спасио некога од неке неприлике; неко лаже безазлено као деца која не разликују истину од имагинарног; неко лаже а да и не зна зашто лаже; итд. Тешко је одредити зашто човек лаже. Но, можда би се дефиниција проблема могла исцрпети појмом „слабости“. Човек лаже јер не жели да буде виђен у тами где егзистира, а на шта можда и није поносан, па се представља у светлости коју не поседује. Нажалост, има и оних који су поносни у својим лажима, те и другима прљају умове и срца само да би увећали трепет агоније. Као да нема довољно драме и проблема без њихових лажи. Мало лажи направи највеће скандале. Постоји једна страшна поука која каже: „Стотину пута поновљена лаж – постаје истина!“. То важи како за оног који говори лаж (да сам у њу поверује) тако и за оне којима се обраћа (који желе да поверују лаж). Углавном тако настају највеће идолатрије и демагогије – и у великом и у малом. Међутим, и да је човек само „слаб“ опет је питање како се поставити. Са једне стране човек треба да се представи какав јесте, а са друге стране, ако није вољан променити неке своје негативне одлике, другима се и не „исплати“ да буде какав јесте јер ће све ићи на општу штету. Неминовно је да дође до неке врсте интервенције или санкције по таквог. Такви, знајући то а не мењајући негативне особине, изналазе нову обману за себе и друге – лукавство. Префриган човек је највећи лажов. Он је истински мађионичар и опсенар. Демонски речено – клеветник. Зашто? Јер не мењајући себе задржава себе у негативном погледу а притом се представља као позитиван човек. Ако он или она још поверују у то, онда могу да постану велики тирани захтевајући од других беспоговорну послушност и оданост њиховим фикцијама. Заиста, рађа се ланчана реакција. Зато је још болнија поука која каже: „Видљиви непријатељ није опасан јер се за таквог издаје, али невидљиви непријатељ у лицу блиског пријатеља је онај којег не можеш да предвидиш!“. Веома је опасна психологија оног човека који лаж види као истину јер немајући критеријум он ће све предузети да реализује своје жеље – и неће бирати средства којим ће и друге упропастити вукући их за собом. То може бити безазлени проблем у малом друштву до великог проблема у целој држави, али поуздано је да највећа одроњавања крећу са ситним честицама. Постоји лаж као свесно разликовање лажи од истине али и постоји лаж која себе више не види као лаж него као једину истину. Докле год смо свесни овог првог увек ћемо имати могућност да се отрезнимо од заблуде, али ако закорачимо на овај други пут – са њега је тешко да ћемо се икада вратити.