Da li komunicirate sa Bogom?

Мислим на ствари из свакодневног живота.

На пример, пре више година, један пријатељ је написао на Фејсбуку да се треба причешћивати сваке недеље зато што је Причешће суштина Литургије и главни догађај у Хришћанском животу. Схватим да је у праву. И онда ми сине, ако ме домаћин позове на вечеру, а ја дођем и не једем, тиме сам увредио домаћина. Да ли је то истина? Јесте. Није претпоставка ни машта. И онда схватим, колико сам вређао Бога што сам годинама долазио на Литургију а нисам се причешћивао. Да ли сам се ја тога сам сетио, или ми је Бог казао тај пример да бих схватио? Ако бих рекао да сам ја заслужан што сам то схватио, онда бих био у криву.

Месецима након тога, на једној недељној Литургији, свештеник идентичним речима каже, ако нас је домаћин позвао на вечеру, а ми дођемо и не једемо, тиме смо увредили домаћина. Мене прођу жмарци онако и осетим "дежа ву". Добио сам потврду да је мој закључак био исправан, и ето свештеник свима каже оно што је Бог мени већ казао. Плус, каже још свештеник, ко дође а не причести се, тај није верник него је оглашени. И након тих његових речи, опет се пола људи не причести.

Идемо даље. Шта је важније, Причешће или припрема за Причешће? Наравно да је Причешће најважније, и то је истина, није претпоставка нити машта. Истина је такође да се никада не можемо припремити за Причешће зато што га никада нисмо достојни колико год да се припремимо. А људи дођу на Литургију и онда се не причесте зато што се нису припремили. Причести се, па ћеш тако схватити како да се следећи пут боље припремиш. Када се следећи пут боље припремиш, онда се и боље причестиш. Све је то повезано. Него људи имају пагански поглед на Бога, као да ће их ударити гром ако се нису припремили а причестили су се. А Бог највише од свега жели да се причестимо.

Или један пример од данас. Излазим из радње, и циганка која проси поред врата удељује ми комплименте и тражи паре од мене. Мислим се, да ли би ми икада удељивала комплименте само ради комплимената, а да не тражи паре од мене? Наравно да не би. И онда ми сине. Ми се молимо Богу и хвалимо га зато што тражимо од њега да нам да нешто. А ко од нас га слави и хвали, а да не тражи ништа од њега? И то је оно што Бог жели од нас, да га волимо и славимо и хвалимо, а да ништа не тражимо и не очекујемо од њега. Као што и ми желимо да нас други воле због љубави а не зато што траже нешто од нас. Можда ово негде и пише, али једно је што пише, а сасвим друго када се то схвати у реалном животу, а то се не може схватити без помоћи Логоса.
Zar pre pričesti nije obavezna ispovest?
 
Не схваташ ти ко је у праву, а тај није твој пријатељ...

У ''апсолутном праву'' је само онај ''управни'' који види Бога и зна која је Божија воља за њега и све људе, рођене, нерођене и уснуле... такви су свети Сава и њему слични светитељи, који нису слични људи, као твој профани друг са фејзбука...

По црквеном правилу за причешће, ти никако не би смео да се причестиш у тај недељни дан, ако си само попио гутљај воде после поноћи... да не помињемо друге, још озбиљније ствари у вези припреме за достојан пријем Бога у грешно тело недостојног верника, ту већ почиње ''тешка прича'', јер би примањем причешћа у неочишћено тело, примао ''жалац у месо'' а не Христа...

Говорим ти са акцентом о ''најбаналнијој чињеници'' у вези узимања воде после поноћи у суботу на недељу, које више нико и не узима у обзир, иако их је свети Сава СТРОГО установио код причешћа Срба...

А шта тек мислиш кад би се неко заиста позабавио твојим духовним стањем, не би сигурно више од 4 пута годишње ни помислио да се причестиш, кад би схватио, како причешће може да те казни несавесношћу и спржи, уместо да ти да страх Божији и дрхтање пред Господом и Његовим речима...

Ово је чиста прелест...

Бог жели да се кајеш, и тек у таквом стању причешћујеш њиме... Није Му прва реч у почетку Посланичке службе била ''примите једите Тело моје'', већ '' Покајте се, јер се приближило Царство Божије''

Без тог духа покајничког, Бог не да не жели да се Причестиш Њиме, него ти даје демонске силе место Свога Тела јер дрско прилазиш Његовом Духу, супротним духом коме си причастан непокајањем...

Морамо се припремити за Свето Причешће, зато постоји Црквено правило поста, Божје заповести, покајање - исповест. Али људи претерују и суде сами себи, и због тога сами себе изопштавају из Светог Причешћа. Или који год да је разлог што се не причешћују на свакој Литургији. Ако се верник не причести, зашто је уопште долазио на Литургију, кад је Причешће којим постајемо Тело Христово односно Црква сам смисао Литургије.

Негде сам читао, наводно, треба постити седам дана на води, или три дана, а ако не можеш толико онда бар један дан. Па колико онда, седам дана или један дан? А када бисмо морали да постимо на води седам дана пре сваког Причешћа, то би онда значило да целе године сваког дана постимо на води. А Црквено правило поста не каже тако, плус суботом и недељом се не пости на води. Зато имамо пост средом и петком, као и четири велика поста.

У истини, не можемо достојно примити Бога у себе ма колико се припремили и очистили тело, зато су Свете Тајне Цркве искључиво Божја милост и дар са Неба. Можемо се потрудити да будемо што захвалнији за тај дар, али никада не можемо бити довољно захвални. Молитва пред Причешће служи да нас опомиње, а не да нас учини савршенима какви не можемо бити.

Који је то лекар који даје пацијенту отров уместо лека, Бог то не ради. Као што је Христос рекао, Бог истим Сунцем обасјава сва своја створења. Ако болесник дође по лек, добиће га, на њему је онда да учини све са његове стране како би му лек што боље помогао. Али који је то болесник који сам себе осуди да не заслужује лек нити да буде излечен? То је онда самоубица а не болесник. Чак и да неприпремљен дође по лек, опет је болесник а не самоубица који одбија лек. Дрзак је болесник који одбија лек и препусти се смрти, мислећи на тај начин да је он бог и судија самоме себи и да све зна најбоље. Шта уопште значи, "дошао сам на Литургију али нећу да се причестим", какво је то ругање Богу.
 
Ако се верник не причести, зашто је уопште долазио на Литургију, кад је Причешће којим постајемо Тело Христово односно Црква сам смисао Литургије
Недостојно причешћен постајеш тело Антихрисотво, то ти не знаш из духовног предања светих отаца

... такав је Духовни закон, анђео уклања Тело са кашичице од недостојних, и примаш демонске енергије као њима причастан непокајањем, чуди ме да не знаш монашке визије светитеља о недостојним причесницима, које Бог трпи самим тим што стоје на литургији, а у тешким су греховима и обманама

Превише ново-профана и недуховна схватања имаш о СВЕТОМ причешћу као римокатолик...

http://borbazaveru.info/content/view/18200/1/

Столећима је Црква Божја живела од наслеђа својих пустињских Отаца. Један од њих, Свети Макарије Александријски, имао је следеће виђење:
СветиМакаријеВелики.jpg

“Свети Макарије Александријски причао је о страшном виђењу које је имао. Братија (монаси подвижници) је приступила примању Светих Тајни. Како би неки пружили руке, демони, као да тиме упозоравају свештеника, стављали би им на руке угљевље, док се Тело Христово, које је давао свештеник, враћало назад у олтар. Насупрот томе, када су достојнији међу причасницима пружали руке према олтару, зли дуси су одступали од њих и са ужасом бежали далеко. Он је уз то видео и да је Ангел Господњи стајао пред олтаром и заједио са свештеником пружао руку ка олтару, учествујући у раздавању Светих Тајни. И од тога времена на њему је починула благодат Божија, која му се откривала када би се у време бденија, приликом читања псалама и молитава, неко од братије, по савету злих духова, предавао помислима. И нису од њега били скривени ни недостаци, нити врлине братије која је приступала олтару.“
 
Недостојно причешћен постајеш тело Антихрисотво, то ти не знаш из духовног предања светих отаца

Можемо да осећамо да смо спремни а да преваримо саме себе јер смо неспремни, а можемо опет да се осећамо неспремнима иако смо спремни. Тако, плашиш људе да ће постати тело Антихристово ако се недостојно причесте, и онда они мисле за себе да су недостојни и не причесте се. А не знају да ли су достојни или недостојни. И онда тако, стоје они који би се можда достојно причестили и не причесте се, и Ђаво се радује што нису примили у себе Тело и Крв Христову, а Бог је тужан. Боље да се причешћујемо, па нека нас Бог онда сортира. Као кад изађемо на испит, видећемо да ли пролазимо или падамо, али ако не учествујемо на испиту онда свакако падамо. Из свог искуства, рекао бих да је Причешћивање увек деловало позитивно на мене у смислу смирења, па зато препоручујем Причешће као лек. Ако присуствујемо Литургији, онда треба да учествујемо од почетка до краја, па како нам Бог да.

Zar pre pričesti nije obavezna ispovest?

Добро је исповедити се пре Причешћа, да ли је обавезно, свештеници обично кажу да се исповедамо онда када осећамо потребу, ако је предугачак ред за исповест онда и не стигну сви да се исповеде на Литургији.
 
Можемо да осећамо да смо спремни а да преваримо саме себе јер смо неспремни
Без страха Божијег се никад нећеш причестити...

То што се ти непокајан и неисповеђен причешћујеш је велики грех и прелест...

Ниси ти крив, него ти болесници у мантијама који праве умишљене праведнике и од себе непокајаних, и од грешног народа који се не боји Светог Бога и не плаче због својих грехова...
 
Можемо да осећамо да смо спремни а да преваримо саме себе јер смо неспремни, а можемо опет да се осећамо неспремнима иако смо спремни. Тако, плашиш људе да ће постати тело Антихристово ако се недостојно причесте, и онда они мисле за себе да су недостојни и не причесте се. А не знају да ли су достојни или недостојни. И онда тако, стоје они који би се можда достојно причестили и не причесте се, и Ђаво се радује што нису примили у себе Тело и Крв Христову, а Бог је тужан. Боље да се причешћујемо, па нека нас Бог онда сортира. Као кад изађемо на испит, видећемо да ли пролазимо или падамо, али ако не учествујемо на испиту онда свакако падамо. Из свог искуства, рекао бих да је Причешћивање увек деловало позитивно на мене у смислу смирења, па зато препоручујем Причешће као лек. Ако присуствујемо Литургији, онда треба да учествујемо од почетка до краја, па како нам Бог да.



Добро је исповедити се пре Причешћа, да ли је обавезно, свештеници обично кажу да се исповедамо онда када осећамо потребу, ако је предугачак ред за исповест онда и не стигну сви да се исповеде на Литургији.
To ne razumem. U neko davno vreme kada sam išao po crkvama govorili su mi: prvo ispovest, pa pričest.
 
Без страха Божијег се никад нећеш причестити...

То што се ти непокајан и неисповеђен причешћујеш је велики грех и прелест...

Ниси ти крив, него ти болесници у мантијама који праве умишљене праведнике и од себе непокајаних, и од грешног народа који се не боји Светог Бога и не плаче због својих грехова...

Не знам одакле ти идеја да се причешћујем непокајан и неисповеђен.

Али кад смо код тога, која је мера покајања да би неко био достојан да се причести, и на који начин то да зна?
 
Не знам одакле ти идеја да се причешћујем непокајан и неисповеђен.

Али кад смо код тога, која је мера покајања да би неко био достојан да се причести, и на који начин то да зна?
Мера је свети Сава... узми па читај...
 
To ne razumem. U neko davno vreme kada sam išao po crkvama govorili su mi: prvo ispovest, pa pričest.

Не исповедају сваке недеље, плус онда када исповедају ред је предугачак и не стигну сви да се исповеде. Што све није кривица верника.
 
Не исповедају сваке недеље, плус онда када исповедају ред је предугачак и не стигну сви да се исповеде. Што све није кривица верника.
Поп треба целу суботу да посвети исповедању, па тек у недељу да причешћује, само оне који су се исповедили...

Где код то не практикују, парохијски живот је дно, или пак циркус ко код вас који се без страха Божијег причешћујете ко у кафићу на траци...
 
Мера је свети Сава... узми па читај...

То није одговор него избегавање одговора. Зашто би за неког Православног Грка или Грузина или Американца Свети Сава био мера.

Јасно је да се никада не можемо довољно покајати јер никада не можемо бити свесни свих својих грехова. Такође, ако се исповедимо у суботу, можемо опет згрешити и сигурно ћемо згрешити до недеље.

Једино што можемо, то је да се исповедимо током саме Литургије, када нам Бог опрашта све грехе па и оне несвесне, и да се онда након исповести потпуно усредсредимо на молитву све до самог Причешћа, тако да не згрешимо у мислима између исповести и Причешћа.

Међутим, не исповедају сваке недеље, плус кад исповедају буде гужва и не стигну сви да се исповеде, што није кривица верника.
 
То није одговор него избегавање одговора. Зашто би за неког Православног Грка или Грузина или Американца Свети Сава био мера.
Ти си Србин, шта се грчи и грузијаш логикама Традиције

Јасно је да се никада не можемо довољно покајати јер никада не можемо бити свесни свих својих грехова. Такође, ако се исповедимо у суботу, можемо опет згрешити и сигурно ћемо згрешити до недеље.
Може, али не смртно ко без исповести...

https://svetosavlje.org/enciklopedija-pravoslavnog-duhovnog-zivota/11/#09
“Душа која зна да је обавезна да исповеда своје грехе – каже свети отац (преподобни Јован Лествичник) – самом том мишљу, као уздом, уздржава се од понављања пређашњих сагрешења; напротив, неисповеђени греси, као да су учињени у мраку, лако се понављају”.

+Свети Јован Лесвичник+


Једино што можемо, то је да се исповедимо током саме Литургије, када нам Бог опрашта све грехе па и оне несвесне, и да се онда након исповести потпуно усредсредимо на молитву све до самог Причешћа, тако да не згрешимо у мислима између исповести и Причешћа.
Ти сам себи прашташ ко да си Бог, а ни не знаш да Бог НЕ ПРАШТА неисповедену исповест... ниси протестант, па да на мантру у себи губиш грехове...

Међутим, не исповедају сваке недеље, плус кад исповедају буде гужва и не стигну сви да се исповеде, што није кривица верника.
Кривица је посредна, заједно сте у греху, ви и попови који се причешћујете без страха и исповести...
 
Ти си Србин, шта се грчи и грузијаш логикама Традиције


Може, али не смртно ко без исповести...

https://svetosavlje.org/enciklopedija-pravoslavnog-duhovnog-zivota/11/#09
“Душа која зна да је обавезна да исповеда своје грехе – каже свети отац (преподобни Јован Лествичник) – самом том мишљу, као уздом, уздржава се од понављања пређашњих сагрешења; напротив, неисповеђени греси, као да су учињени у мраку, лако се понављају”.

+Свети Јован Лесвичник+



Ти сам себи прашташ ко да си Бог, а ни не знаш да Бог НЕ ПРАШТА неисповедену исповест... ниси протестант, па да на мантру у себи губиш грехове...


Кривица је посредна, заједно сте у греху, ви и попови који се причешћујете без страха и исповести...

Не постоји категорија Србин у Православљу.

На исповести, Бог нам прашта све грехе учињене свесно и несвесно.

Овде где сам сада немају довољно свештеника. Никада ни не мирошу, не сећам се када сам последњи пут био миросан. Ако свештеник каже да се исповедамо само онда када имамо нешто конкретно да кажемо, онда тако и радим. Ако ми дозволи да се причестим, онда се причестим. Јер је Христос дао свештенику власт, а моје као верника је да слушам свештеника. А свештеник има над собом епископа да надгледа његов рад. Није мој посао да их надгледам ни да им судим, јер како судим тако ће ми бити суђено, а ја им не судим.

Идеално, волео бих да имам пуни третман, да долазим сваке недеље на Литургију, да сваки пут будем миросан, исповеђен, и причешћен. Овде у Београду, премало је цркава и парохија и свештеника у односу на број верника. Али то све није до мене нити до моје моћи.
 
Ако свештеник каже да се исповедамо само онда када имамо нешто конкретно да кажемо, онда тако и радим.
Ово је и мени још некад 2020. рекао свештеник у Саборној цркви у НС. Обавезна исповијест пред Причешће формализује и ритуализује Св. Тајну Исповијести јер људи не схватају шта је исповијест већ им је то обичај пред Причешће. Што значи да треба радити са људима и едуковати их. А има некад заиста и проблем што не знаш ни шта конкретно исповиједити.
 
Не постоји категорија Србин у Православљу.
Ма ти си брале екумениста хард кор, нема леба од тебе, нити једна Традицоинална граница нити идентификација ничим из светосавља и србства...

Само се заносиш новим култом...
 
Ово је и мени још некад 2020. рекао свештеник у Саборној цркви у НС. Обавезна исповијест пред Причешће формализује и ритуализује Св. Тајну Исповијести јер људи не схватају шта је исповијест већ им је то обичај пред Причешће. Што значи да треба радити са људима и едуковати их. А има некад заиста и проблем што не знаш ни шта конкретно исповиједити.

Па истина. Ето, једном приликом када нисам стигао да се исповедим, видим у реду за исповест стоји отприлике деведесет посто жена, и десетак посто мушкараца. Мислим се, нису ваљда жене толико грешније. Онда схватим, толико жена долази да се исповеди зато што "се ваља", и још се гурају у реду. А можда није стигао да се исповеди неко коме је стварно требало и ко је имао нешто конкретно да каже. (Не мислим ту на себе.) Зато овде свештеници упорно понављају да се исповеди само онај ко заиста има нешто да каже.

Ја кад не знам шта конкретно да исповедим, а баш хоћу да се исповедим, кажем да сам псовао, што је истина, међутим мислим да сам са тиме већ досадио и Богу и људима, испадох неки највећи псовач, а гарантујем да псујем мање од просечног Србина. Шта друго да кажем, ето ја дошао, дај ми опрост грехова.
 

Back
Top