- Poruka
- 122
Септембарски погром или Истамбулски погром, је био погром директно усмерен против грчке мањине у Истамбулу 6. и 7. септембра 1955. Јевреји и Јермени који су живели у граду, као и њихове радње су такође били мета погрома, којим је руководила влада Демократске странке премијера Аднана Мендереса.
У периоду од 9 часова, истамбулска грчка заједница је дошла под ударе турске руље, чији је велики део камионима довожен у град за овај догађај. Иако заговорници погрома нису јавно позвали на убијање Грка, између 13 и 16 Грка и најмање један Јермен (укључујући два православна свештеника) је умрло током или после погрома као последица пребијања и паљења кућа.
32 Грка је тешко рањено. Као додатак, десетине Гркиња су биле силоване, а велики број мушкараца је обрезан од стране руље. Физичка и материјална штета је била значајна и више од 2.348 грчких радњи, 110 хотела, 27 апотека, 23 школа и 73 цркве и више од хиљаду грчких кућа је тешко оштећено или уништено.
Процене штете варирају од 69,5 милиона турских лира које је наводила турска влада, преко 100 милиона британских фунти коју су помињали британски дипломатски извори, затим 150 милиона америчких долара колико је проценила Светска унија цркава све до 500 милиона долара колико је проценила грчка влада.
Немири су убрзали процес исељавања који су довели до нестанка грчке мањине у Турској. Од 200.000 колико је бројала 1924, у 2005. грчка заједница у Истамбулу је процењена на тек више од 5.000 лица.
Повод за нереде су биле грчко-турске размирице око статуса Кипра. Турска влада је организовала ове нереде и створила је атмосферу за линч кроз медије и уз помоћ организованог бомбашког напада на турски конзулат у Солуну.
Светска јавност није одреаговала на ова дешавање и све то је са стране мирно посматрала.
1890. је у Отоманском царству живело 2,5 милиона Јермена, од којих су већина били верници Јерменске апостолске цркве . Русија је Јермене подупирала у њиховим захтевима за аутономијом јер је жељела да ослаби Отоманско Царство. Иако је аутономашки покрет брзо растао, Абдул-Хамид је одлучио да задржи власт над тим подручјем.
Отоманска влада је подстакла противјерменске осећаје код Курда, суседа Јермена, па су Јермени, због тога и због повишења пореза, подигли устанак. Отоманска војска и курдске паравојне снаге побиле су 1894. године на хиљаде Јермена и спалиле много села. Две године касније јерменски револуционари су заузели Отоманску банку у Цариграду да би привукли пажњу међународне јавности. Одреди претежно муслиманских Турака затим су побили 50.000 Јермена. Степен уплетености отоманске владе у те одреде није добро познат и предмет је расправе.
Русија и Турска су ушле у Први светски рат као непријатељи. Турци су Јермене сматрали руском петом колоном. У фебруару 1915. свих 60.000 мобилизованих јерменских војника затворено је у радне логоре и после убијено. Јермене у близини фронта (слична је судбина задесила и људе далеко од линије фронта) потерали су да пешаче према негостољубивим пустињским крајевима Сирије и Месопотамије, а 24. априла су у Цариграду и другим великим турским градовима хапшени и побијени јерменски интелектуалци.
Укупно је тако изгинуло око милион и по људи, док се преживели након рата нису могли вратити кући, па су се иселили у руски део Јерменије или Западну Европу, Северну Америку и Аустралију.
Британски извори говоре о могућих милион жртава, док с друге стране, турски историчари говоре о "неколико стотина хиљада" који су страдали "у грађанском рату у којем је било жртава на обе стране".
Те ране нису сасвим зацелиле и још утичу на односе између Јерменије и Турске. Јерменија тврди да су ти догађаји били планирани и да се могу назвати само геноцидом. Тај став су 1985. и 1986. заузеле и УН, а годину дана касније и Европски парламент. Са друге стране, Турска и даље тврди да то није био геноцид и да су само неки заповедници "отишли мало предалеко". Неке јерменске организације су (нпр. АСАЛА) у другој половини XX века терористичким нападима неуспешно покушале да натерају Турску да промени став.
У периоду од 9 часова, истамбулска грчка заједница је дошла под ударе турске руље, чији је велики део камионима довожен у град за овај догађај. Иако заговорници погрома нису јавно позвали на убијање Грка, између 13 и 16 Грка и најмање један Јермен (укључујући два православна свештеника) је умрло током или после погрома као последица пребијања и паљења кућа.
32 Грка је тешко рањено. Као додатак, десетине Гркиња су биле силоване, а велики број мушкараца је обрезан од стране руље. Физичка и материјална штета је била значајна и више од 2.348 грчких радњи, 110 хотела, 27 апотека, 23 школа и 73 цркве и више од хиљаду грчких кућа је тешко оштећено или уништено.
Процене штете варирају од 69,5 милиона турских лира које је наводила турска влада, преко 100 милиона британских фунти коју су помињали британски дипломатски извори, затим 150 милиона америчких долара колико је проценила Светска унија цркава све до 500 милиона долара колико је проценила грчка влада.
Немири су убрзали процес исељавања који су довели до нестанка грчке мањине у Турској. Од 200.000 колико је бројала 1924, у 2005. грчка заједница у Истамбулу је процењена на тек више од 5.000 лица.
Повод за нереде су биле грчко-турске размирице око статуса Кипра. Турска влада је организовала ове нереде и створила је атмосферу за линч кроз медије и уз помоћ организованог бомбашког напада на турски конзулат у Солуну.
Светска јавност није одреаговала на ова дешавање и све то је са стране мирно посматрала.
1890. је у Отоманском царству живело 2,5 милиона Јермена, од којих су већина били верници Јерменске апостолске цркве . Русија је Јермене подупирала у њиховим захтевима за аутономијом јер је жељела да ослаби Отоманско Царство. Иако је аутономашки покрет брзо растао, Абдул-Хамид је одлучио да задржи власт над тим подручјем.
Отоманска влада је подстакла противјерменске осећаје код Курда, суседа Јермена, па су Јермени, због тога и због повишења пореза, подигли устанак. Отоманска војска и курдске паравојне снаге побиле су 1894. године на хиљаде Јермена и спалиле много села. Две године касније јерменски револуционари су заузели Отоманску банку у Цариграду да би привукли пажњу међународне јавности. Одреди претежно муслиманских Турака затим су побили 50.000 Јермена. Степен уплетености отоманске владе у те одреде није добро познат и предмет је расправе.
Русија и Турска су ушле у Први светски рат као непријатељи. Турци су Јермене сматрали руском петом колоном. У фебруару 1915. свих 60.000 мобилизованих јерменских војника затворено је у радне логоре и после убијено. Јермене у близини фронта (слична је судбина задесила и људе далеко од линије фронта) потерали су да пешаче према негостољубивим пустињским крајевима Сирије и Месопотамије, а 24. априла су у Цариграду и другим великим турским градовима хапшени и побијени јерменски интелектуалци.
Укупно је тако изгинуло око милион и по људи, док се преживели након рата нису могли вратити кући, па су се иселили у руски део Јерменије или Западну Европу, Северну Америку и Аустралију.
Британски извори говоре о могућих милион жртава, док с друге стране, турски историчари говоре о "неколико стотина хиљада" који су страдали "у грађанском рату у којем је било жртава на обе стране".
Те ране нису сасвим зацелиле и још утичу на односе између Јерменије и Турске. Јерменија тврди да су ти догађаји били планирани и да се могу назвати само геноцидом. Тај став су 1985. и 1986. заузеле и УН, а годину дана касније и Европски парламент. Са друге стране, Турска и даље тврди да то није био геноцид и да су само неки заповедници "отишли мало предалеко". Неке јерменске организације су (нпр. АСАЛА) у другој половини XX века терористичким нападима неуспешно покушале да натерају Турску да промени став.
