Kada je Partija donela konačnu odluku da se Kosovu i Metohiji da autonomija, ona je time odstupila od svojih fundamentalnih principa na kojima je zasnivala sve do tada. Nikakve nacionalne autonomije, po lenjinističkom tj. sovjetskom modelu, nisu dolazile u obzir. Stav Partije je bio da je bilo kakva nacionalna autonomija mogla biti isključivo podizanje zidova između naroda i koji bi jačao nacionalistički faktor.
To je bilo obrazloženje zašto autonomija Srba u Krajini nije bila dopustiva. Srbi partizani su tražili autonomnu Krajinu; smatrali su da su se za to i izborili u Drugom svetskom ratu, a ta celina bi imala i Jasenovac kao veliko stratište na svom području. Izrađeni su planovi, iscrtane su granice Krajine na osnovu podataka iz 1931. godine, uključujući i Statut. Taj je je predlog imao i podršku pojedinih istaknutih funkcionera Partije. Ali, Tito nije želeo da ga podrži. Nikakvo cepanje Hrvatske po nacionalnim granicama nije uopšte dolazilo u obzir, uz obrazloženje da je otvaranje nacionalnih granica jako opasno.
Partija nije odstupila nikada od tog stava, po pitanju nacionalnih granica, sem u slučaju Kosova i Metohije, gde je bila formirana upravo nacionalna autonomija za Albance.
To je suština o kojoj ovde pričamo. Vremenom, Srbima u Hrvatskoj je i sve od kulturno-prosvetne autonomije ukinuto. Nije Srbima na kraju ostalo doslovno ništa sem Srpske pravoslavne crkve (pa su i pored toga bili redovno napadani i optuživani zbog prezastupljenosti u policiji i pored toga što bukvalno ništa nisu imali, uključujući i svoje pismo, opet su bili na udaru da Hrvatska nije dovoljno slobodna od srpske čizme, iako su komunisti praktično sve zatvorili i sklonili). S druge strane, Albanci su dobili svoju državu i jednu od 8 članica federacije. A u konačnici, što je sve direktna posledica toga, i ono što imaju danas na Kosovu, nasuprot Srbima u Hrvatskoj koji u najvećoj meri više tamo uopšte ni ne žive.
Ovo su sve suvoparne istorijske činjenice uz retrospektivu. Nikakve veze nemaju sa tim četnici ili monarhisti i one se moraju konstatovati bez obzira na to koliko god ko imao lične afinitete prema Titu, ili lične animozitete. Njih ne može promeniti nikakva ideologija i nikakvo sećanje na dane zlatnog doba života pod Titom, koji ni na koji način ne utiču na rečeno. Titova Jugoslavija se nije zasnivala na nekom savršenom balansu između različitih naroda i istorijskih celina, već pre svega, od načela (pretpostavljene ili stvarne - potpuno je nebitno) velikosrpske hegemonije. Iliti, kako to hrvatski istoričar Ivo Banac komentariše vezano za to da Hrvatska nije dobila ni Istru ni Dalmaciju kao autonomije, a Srbija jeste Vojvodinu, kao i Kosovo kao jedinu nacionalnu autonomiju (što je drugde, Srbima, bilo isključeno): 'Svijet nije pravedan.'
Postoji razlog zašto je toliko žestog otpor Titu bio u centralnoj Srbiji. Sa dosta razloga ta zemlja se može nazvati poraženom; ona je okupirana, Drugi svetski rat izgubila i pobednici su joj nametnuli ono što žele, kao kada to radi pobednik poraženom u ratu. I nametnuto joj je sve bilo, sve do pojave reakcionarista krajem 1980-ih godina.