Gedeon
Elita
- Poruka
- 19.998
Neizbrisivost sveštenstva odnosi se na teološko učenje Rimokatoličke crkve prema kojem sveta tajna (sakrament) svetog reda utiskuje u dušu primaoca trajan i neuništiv duhovni pečat, poznat kao sakramentalni žig (character). Zbog toga se valjano podeljeno svešteničko rukopoloženje nikada ne može ponoviti niti poništiti.
Ključne karakteristike neizbrisivosti:
* Zauvek sveštenik: Jednom rukopoložen muškarac ostaje sveštenik za celu večnost. Čak i ako bude otpušten iz kleričkog staleža (laicizovan) ili mu se zabrani vršenje službe, on ontološki i dalje poseduje sveštenički žig.
* Nepovratnost sakramenta: Budući da je pečat neizbrisiv, ne postoji postupak "određenja" ili "razrešenja". Laicizacija menja samo pravni status i dopuštenje za vršenje službe, ali ne briše sam sakrament.
* Vanredne situacije: Zbog neizbrisivog karaktera, čak i suspendovani ili laicizovani sveštenik u smrtnoj opasnosti može valjano i dopušteno ispovediti i razrešiti grehove svakog pokajnika.
Razlika između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve:
U Rimokatoličkoj crkvi, nauka o sakramentalnom žigu jasno je definisana i potvrđena na Tridentskom saboru. Smatra se da tri sakramenta utiskuju ovaj neizbrisivi pečat: krštenje, potvrda (krizma) i sveti red.
U Pravoslavnoj crkvi, teologija o neizbrisivosti svetog reda nije se razvila na isti pravni način kao na Zapadu. Pravoslavlje naglašava povezanost sveštenika sa crkvenom zajednicom. Ako pravoslavni sveštenik bude trajno lišen čina (raščinjen), on se prema njihovoj praksi vraća u red laika, a u slučaju eventualnog ponovnog primanja u kler (što je retkost), u nekim istorijskim kontekstima postojale su rasprave o potrebi ponovnog polaganja ruku.
ISTORIJSKI RAZVOJ NAUKE I ISTOČNI SVETITELJI
Nauka o sakramentalnom žigu razvijala se vekovima kroz teološke rasprave na Zapadu, dok je na hrišćanskom Istoku taj koncept naišao na drugačije teološko tumačenje, uz retke izuzetke među svetiteljima pod uticajem zapadne misli.
Istorijski razvoj nauke na Zapadu:
Nauka o sakramentalnom žigu (character) razvila se iz potrebe za rešavanjem konkretnih crkvenih kriza:
1. Sveti Avgustin (4. i 5. vek): Utemeljitelj je ove nauke. Tokom borbe protiv donatističkog raskola (koji je tvrdio da jeretici i grešnici ne mogu valjano krstiti ni rukopolagati), Avgustin uvodi pojam character. Iskoristio je sekularnu analogiju sa vojnom tetovažom (žigom) koju su rimski vojnici primali prilikom stupanja u carsku vojsku. Čak i ako bi vojnik dezertirao, žig je ostajao na njegovom telu kao dokaz kome pripada. Avgustin je tvrdio da se sakramentom krštenja i svetog reda u dušu utiskuje sličan neizbrisiv duhovni žig. Zbog toga su sakramenti valjani čak i ako ih podeli nedostojan službenik, te se nikada ne smeju ponavljati.
2. Skolastika i Sveti Toma Akvinski (13. vek): Skolastički teolozi dali su ovom konceptu precizan filozofski i ontološki okvir. Toma Akvinski je definisao žig kao "sudioništvo u Hristovom sveštenstvu" i trajnu duhovnu moć unutar duše koja omogućava primanje ili deljenje svetih tajni.
3. Tridentski sabor (16. vek): Kao direktan odgovor na protestantsku reformaciju (koja je sveštenstvo svela na privremenu društvenu funkciju), sabor je 1547. godine proglasio dogmom da krštenje, potvrda i sveti red utiskuju neizbrisiv duhovni žig na dušu.
Podržava li iko od svetitelja na Istoku ovu nauku?
Pravoslavni Istok generalno ne prihvata zapadnu ontološku teoriju o neizbrisivom žigu van konteksta žive Crkve. Za pravoslavnu teologiju, sveštenstvo nije lično i nezavisno "vlasništvo" pojedinca nad duhovnom moći, već funkcija i odnos unutar crkvene zajednice. Kada Crkva nekoga raščini, ona mu oduzima samu blagodat sveštenstva, a ne samo pravnu dozvolu za rad.
Uprkos tome, kroz istoriju su postojali istočni svetitelji i teolozi koji su, pod jačim ili slabijim uticajem zapadne teologije, iznosili stavove bliske ovoj nauci:
* Sveti Jovan Kronštatski (1829. – 1909.): Ovaj izuzetno poštovani ruski svetitelj razvio je u svojim dnevnicima duboku teologiju sveštenstva. Pod snažnim uticajem patristike, ali i ruske akademske teologije 19. veka (koja je tada koristila latinske priručnike), pisao je o sveštenstvu kao o večnom i radikalnom preoblikovanju čovekovog bića. Sveštenika je posmatrao kao zemaljsku ikonu samoga Hrista čije dostojanstvo nadilazi ljudsku prirodu. Iako nije izričito branio tridentsku pravnu definiciju, naglašavao je trajnu, mističnu i neizbrisivu preobrazbu duše kroz rukopoloženje.
* Teolozi iz perioda "Zapadnog ropstva" (17. vek): Tokom 17. veka, pod pritiskom katoličke protivreformacije, pravoslavni teolozi poput svetog Petra Mogile (mitropolita kijevskog, kojeg Ukrajinska i Ruska pravoslavna crkva poštuju kao svetitelja) sastavili su katihizise koji su doslovno preuzeli zapadnu terminologiju. U tom periodu je prihvaćen pojam o sedam sakramenata (svetih tajni) te teza da neki od njih (uključujući sveštenstvo) ostavljaju neponovljiv pečat. Današnja Grčka pravoslavna crkva zvanično uči da se rukopoloženje ne ponavlja, što se u praksi (kroz pojam ekonomije) približava katoličkom stavu, premda se izbegava latinski izraz "neizbrisiv žig".
MISLI SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG I KANONSKA PRAKSA
Sveti Jovan Kronštatski o sveštenstvu:
Sveti Jovan Kronštatski u svom glavnom delu "Moj život u Hristu" i u kasnijim propovedima pisao je o sveštenstvu kao o radikalnoj unutrašnjoj promeni čoveka. Njegove misli pokazuju kako je on sveštenika posmatrao kao biće koje više ne pripada samo zemlji, nego je ontološki preoblikovano:
* Predstavnik samoga Hrista: "Sveštenik je predstavnik vere Crkve, on je predstavnik samoga Hrista Gospoda. Sveštenik treba da bude uzor krotosti, čistote, hrabrosti, istrajnosti i uzvišenog duha."
* Nebeska priroda službe: "Sveštenik, dok živi na zemlji, trebalo bi da bude s neba, usmeravajući svoje misli na ono što je gore, a ne na ono što je na zemlji... Sveštenik bi trebalo da bude anđeo po uzvišenosti svojih misli, po čistoti svoje duše i tela, po žaru svoje ljubavi prema Bogu."
* Duhovna moć i preobrazba: Jovan Kronštatski naglašava da polaganje ruku (rukopoloženje) nije samo dodela administrativne dužnosti, nego buđenje trajne unutrašnje moći: "Moramo stalno ispitivati sebe... da razbudimo Božji dar koji nam je dat polaganjem ruku — odeveni u blagodat sveštenstva, sa blagodaću da posredujemo za narod i za ceo svet."
Kako Pravoslavna crkva gleda na raščinjenje i povratak u kler?
Budući da Pravoslavna crkva nema službenu dogmu o "neizbrisivom žigu" na način na koji to definiše Katolička crkva, njena kanonska praksa u vezi sa gubljenjem i vraćanjem čina razlikuje se i temelji se na principima strogosti (akrivija) i popustljivosti/ustupka (ekonomija).
1. Čin raščinjenja (raščinjenje)
Kada pravoslavni sud (Sinod) trajno liši sveštenika njegovog čina zbog teških prestupa (poput jeresi, raskola ili moralnih padova), to se na Istoku ne smatra samo "zabranom vršenja službe" (suspenzijom). Crkva veruje da u tom trenutku klerik gubi samu blagodat sveštenstva jer se ta blagodat crpi isključivo iz zajedništva sa Crkvom. Raščinjeni sveštenik se u potpunosti vraća u red laika (svetovnjaka), gubi pravo nošenja mantije i oslovljava se svetovnim imenom. Ako bi takav čovek u tom stanju pokušao da obavi sakrament, za pravoslavnu teologiju taj čin je potpuno nevažeći i bez blagodati.
2. Povratak u kler (Restitucija)
Je li povratak moguć i kako se izvodi? Istorija i kanoni beleže dve situacije:
* Slučaj sudske zablude ili pomilovanja: Ako se dokaže da je sveštenik bio nepravedno raščinjen ili ako se iskreno pokaje, a Crkva odluči da primeni ekonomiju (pastoralnu snishodljivost), on može biti vraćen u sveštenički čin.
* Pitanje ponovnog rukopoloženja: Tu se javlja ključna razlika unutar istorije Istoka:
- U ruskoj praksi (od 17. veka nadalje, pod uticajem spomenutih kijevskih krugova i Petra Mogile), prilikom povratka raščinjenog sveštenika ne obavlja se novo polaganje ruku (rukopoloženje). Crkva dekretom "aktivira" ili "vraća" dar koji je bio oduzet. Ta praksa u stvarnosti funkcioniše gotovo identično katoličkom poimanju neponovljivosti sakramenta.
- U strogoj grčkoj kanonskoj tradiciji, povratak potpuno raščinjenog klerika u čin izuzetno je redak i teološki problematičan. Ako se klerik prima nazad iz potpunog raskola ili jeresi gde je bio raščinjen, istorijski su postojali radikalni krugovi koji su smatrali da mu je potrebna nova hirotonija (rukopoloženje) jer je van Crkve sveštenstvo "izgubljeno". Ipak, savremena opšta pravoslavna praksa izbegava ponovno rukopoloženje i rešava povratak kroz pokajanje i sinodalnu odluku o rehabilitaciji, čime se u praksi priznaje da se sakrament rukopoloženja ne može jednostavno ponoviti kao da se nikada nije dogodio.
Ključne karakteristike neizbrisivosti:
* Zauvek sveštenik: Jednom rukopoložen muškarac ostaje sveštenik za celu večnost. Čak i ako bude otpušten iz kleričkog staleža (laicizovan) ili mu se zabrani vršenje službe, on ontološki i dalje poseduje sveštenički žig.
* Nepovratnost sakramenta: Budući da je pečat neizbrisiv, ne postoji postupak "određenja" ili "razrešenja". Laicizacija menja samo pravni status i dopuštenje za vršenje službe, ali ne briše sam sakrament.
* Vanredne situacije: Zbog neizbrisivog karaktera, čak i suspendovani ili laicizovani sveštenik u smrtnoj opasnosti može valjano i dopušteno ispovediti i razrešiti grehove svakog pokajnika.
Razlika između Rimokatoličke i Pravoslavne crkve:
U Rimokatoličkoj crkvi, nauka o sakramentalnom žigu jasno je definisana i potvrđena na Tridentskom saboru. Smatra se da tri sakramenta utiskuju ovaj neizbrisivi pečat: krštenje, potvrda (krizma) i sveti red.
U Pravoslavnoj crkvi, teologija o neizbrisivosti svetog reda nije se razvila na isti pravni način kao na Zapadu. Pravoslavlje naglašava povezanost sveštenika sa crkvenom zajednicom. Ako pravoslavni sveštenik bude trajno lišen čina (raščinjen), on se prema njihovoj praksi vraća u red laika, a u slučaju eventualnog ponovnog primanja u kler (što je retkost), u nekim istorijskim kontekstima postojale su rasprave o potrebi ponovnog polaganja ruku.
ISTORIJSKI RAZVOJ NAUKE I ISTOČNI SVETITELJI
Nauka o sakramentalnom žigu razvijala se vekovima kroz teološke rasprave na Zapadu, dok je na hrišćanskom Istoku taj koncept naišao na drugačije teološko tumačenje, uz retke izuzetke među svetiteljima pod uticajem zapadne misli.
Istorijski razvoj nauke na Zapadu:
Nauka o sakramentalnom žigu (character) razvila se iz potrebe za rešavanjem konkretnih crkvenih kriza:
1. Sveti Avgustin (4. i 5. vek): Utemeljitelj je ove nauke. Tokom borbe protiv donatističkog raskola (koji je tvrdio da jeretici i grešnici ne mogu valjano krstiti ni rukopolagati), Avgustin uvodi pojam character. Iskoristio je sekularnu analogiju sa vojnom tetovažom (žigom) koju su rimski vojnici primali prilikom stupanja u carsku vojsku. Čak i ako bi vojnik dezertirao, žig je ostajao na njegovom telu kao dokaz kome pripada. Avgustin je tvrdio da se sakramentom krštenja i svetog reda u dušu utiskuje sličan neizbrisiv duhovni žig. Zbog toga su sakramenti valjani čak i ako ih podeli nedostojan službenik, te se nikada ne smeju ponavljati.
2. Skolastika i Sveti Toma Akvinski (13. vek): Skolastički teolozi dali su ovom konceptu precizan filozofski i ontološki okvir. Toma Akvinski je definisao žig kao "sudioništvo u Hristovom sveštenstvu" i trajnu duhovnu moć unutar duše koja omogućava primanje ili deljenje svetih tajni.
3. Tridentski sabor (16. vek): Kao direktan odgovor na protestantsku reformaciju (koja je sveštenstvo svela na privremenu društvenu funkciju), sabor je 1547. godine proglasio dogmom da krštenje, potvrda i sveti red utiskuju neizbrisiv duhovni žig na dušu.
Podržava li iko od svetitelja na Istoku ovu nauku?
Pravoslavni Istok generalno ne prihvata zapadnu ontološku teoriju o neizbrisivom žigu van konteksta žive Crkve. Za pravoslavnu teologiju, sveštenstvo nije lično i nezavisno "vlasništvo" pojedinca nad duhovnom moći, već funkcija i odnos unutar crkvene zajednice. Kada Crkva nekoga raščini, ona mu oduzima samu blagodat sveštenstva, a ne samo pravnu dozvolu za rad.
Uprkos tome, kroz istoriju su postojali istočni svetitelji i teolozi koji su, pod jačim ili slabijim uticajem zapadne teologije, iznosili stavove bliske ovoj nauci:
* Sveti Jovan Kronštatski (1829. – 1909.): Ovaj izuzetno poštovani ruski svetitelj razvio je u svojim dnevnicima duboku teologiju sveštenstva. Pod snažnim uticajem patristike, ali i ruske akademske teologije 19. veka (koja je tada koristila latinske priručnike), pisao je o sveštenstvu kao o večnom i radikalnom preoblikovanju čovekovog bića. Sveštenika je posmatrao kao zemaljsku ikonu samoga Hrista čije dostojanstvo nadilazi ljudsku prirodu. Iako nije izričito branio tridentsku pravnu definiciju, naglašavao je trajnu, mističnu i neizbrisivu preobrazbu duše kroz rukopoloženje.
* Teolozi iz perioda "Zapadnog ropstva" (17. vek): Tokom 17. veka, pod pritiskom katoličke protivreformacije, pravoslavni teolozi poput svetog Petra Mogile (mitropolita kijevskog, kojeg Ukrajinska i Ruska pravoslavna crkva poštuju kao svetitelja) sastavili su katihizise koji su doslovno preuzeli zapadnu terminologiju. U tom periodu je prihvaćen pojam o sedam sakramenata (svetih tajni) te teza da neki od njih (uključujući sveštenstvo) ostavljaju neponovljiv pečat. Današnja Grčka pravoslavna crkva zvanično uči da se rukopoloženje ne ponavlja, što se u praksi (kroz pojam ekonomije) približava katoličkom stavu, premda se izbegava latinski izraz "neizbrisiv žig".
MISLI SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG I KANONSKA PRAKSA
Sveti Jovan Kronštatski o sveštenstvu:
Sveti Jovan Kronštatski u svom glavnom delu "Moj život u Hristu" i u kasnijim propovedima pisao je o sveštenstvu kao o radikalnoj unutrašnjoj promeni čoveka. Njegove misli pokazuju kako je on sveštenika posmatrao kao biće koje više ne pripada samo zemlji, nego je ontološki preoblikovano:
* Predstavnik samoga Hrista: "Sveštenik je predstavnik vere Crkve, on je predstavnik samoga Hrista Gospoda. Sveštenik treba da bude uzor krotosti, čistote, hrabrosti, istrajnosti i uzvišenog duha."
* Nebeska priroda službe: "Sveštenik, dok živi na zemlji, trebalo bi da bude s neba, usmeravajući svoje misli na ono što je gore, a ne na ono što je na zemlji... Sveštenik bi trebalo da bude anđeo po uzvišenosti svojih misli, po čistoti svoje duše i tela, po žaru svoje ljubavi prema Bogu."
* Duhovna moć i preobrazba: Jovan Kronštatski naglašava da polaganje ruku (rukopoloženje) nije samo dodela administrativne dužnosti, nego buđenje trajne unutrašnje moći: "Moramo stalno ispitivati sebe... da razbudimo Božji dar koji nam je dat polaganjem ruku — odeveni u blagodat sveštenstva, sa blagodaću da posredujemo za narod i za ceo svet."
Kako Pravoslavna crkva gleda na raščinjenje i povratak u kler?
Budući da Pravoslavna crkva nema službenu dogmu o "neizbrisivom žigu" na način na koji to definiše Katolička crkva, njena kanonska praksa u vezi sa gubljenjem i vraćanjem čina razlikuje se i temelji se na principima strogosti (akrivija) i popustljivosti/ustupka (ekonomija).
1. Čin raščinjenja (raščinjenje)
Kada pravoslavni sud (Sinod) trajno liši sveštenika njegovog čina zbog teških prestupa (poput jeresi, raskola ili moralnih padova), to se na Istoku ne smatra samo "zabranom vršenja službe" (suspenzijom). Crkva veruje da u tom trenutku klerik gubi samu blagodat sveštenstva jer se ta blagodat crpi isključivo iz zajedništva sa Crkvom. Raščinjeni sveštenik se u potpunosti vraća u red laika (svetovnjaka), gubi pravo nošenja mantije i oslovljava se svetovnim imenom. Ako bi takav čovek u tom stanju pokušao da obavi sakrament, za pravoslavnu teologiju taj čin je potpuno nevažeći i bez blagodati.
2. Povratak u kler (Restitucija)
Je li povratak moguć i kako se izvodi? Istorija i kanoni beleže dve situacije:
* Slučaj sudske zablude ili pomilovanja: Ako se dokaže da je sveštenik bio nepravedno raščinjen ili ako se iskreno pokaje, a Crkva odluči da primeni ekonomiju (pastoralnu snishodljivost), on može biti vraćen u sveštenički čin.
* Pitanje ponovnog rukopoloženja: Tu se javlja ključna razlika unutar istorije Istoka:
- U ruskoj praksi (od 17. veka nadalje, pod uticajem spomenutih kijevskih krugova i Petra Mogile), prilikom povratka raščinjenog sveštenika ne obavlja se novo polaganje ruku (rukopoloženje). Crkva dekretom "aktivira" ili "vraća" dar koji je bio oduzet. Ta praksa u stvarnosti funkcioniše gotovo identično katoličkom poimanju neponovljivosti sakramenta.
- U strogoj grčkoj kanonskoj tradiciji, povratak potpuno raščinjenog klerika u čin izuzetno je redak i teološki problematičan. Ako se klerik prima nazad iz potpunog raskola ili jeresi gde je bio raščinjen, istorijski su postojali radikalni krugovi koji su smatrali da mu je potrebna nova hirotonija (rukopoloženje) jer je van Crkve sveštenstvo "izgubljeno". Ipak, savremena opšta pravoslavna praksa izbegava ponovno rukopoloženje i rešava povratak kroz pokajanje i sinodalnu odluku o rehabilitaciji, čime se u praksi priznaje da se sakrament rukopoloženja ne može jednostavno ponoviti kao da se nikada nije dogodio.
