Međunarodne komisije umanjuju štetu
Da se na međunarodnom planu ponešto i radi, govori podatak da je Program UN za zaštitu životne sredine, inače stručna organizacija u sistemu UN, na zahtev tadašnje Savezne vlade obavila ispitivanje stanja životne sredine u tri stručne misije. Svaka misija bila je sastavljena od eksperata iz više zemalja i analizirala je desetak industrijskih lokacija: Pančevo, Novi Sad, Kragujevac, Bor, Niš, neke termoelektrane, Dunav i nekoliko lokaliteta sa stanovišta ugroženosti životne sredine kao što su Kopaonik, Fruška gora i Zlatibor. U isto vreme radili su isti posao, u istom obimu, i naši eksperti i interesantno je reći da se objavljeni rezultati UN i naši razlikuju samo u nekim nalazima, ali su te razlike u granicama prihvatljivosti.
Međutim, evidentno je da do sada niko nije započeo, a kamoli uradio, sveobuhvatni istraživački postupak sa zdravim i ugroženim kontrolnim grupama dobrovoljaca u određenom vremenskom periodu ne kraćem od pet godina. Samo serije ovakvih istraživanja na ugroženim prostorima mogu dati adekvatne i pouzdane rezultate na osnovu kojih bi se eventualno mogle preduzeti određene akcije. Za realizaciju ovog projekta potrebno je dosta sredstava koja su u zemljama u tranziciji, kao što je naša, vrlo ograničena i zato je neophodno da se na nekoj od donatorskih konferencija reši i ovaj problem.
Za program zaštite ozona u našoj zemlji Multilateralni fond za realizaciju Montrealskog protokola obezbedio je 4,5 miliona dolara. Sredstva su otišla u domaća preduzeća “Prvu iskru Barič”, “Obod”, “Prvu petoletku”, “EI”, “Jugostroj”, “Hemofarm”, “Vatrosprem” i u još deset malih firmi, kako bi se eliminisali iz upotrebe freoni i haloni koji su krivi za uništavanje ozona. Nacionalni program SCG za konačno eliminisanje supstanci koje uništavaju ozon dobio je u julu ove godine još 2,8 miliona dolara, kao i 260 000 dolara vrednu instalaciju za formiranje “banke helona”. Uz freon, haloni su najveće “ubice” zemljinog ozonskog omotača. Zbog toga su međunarodne organizacije za zaštitu životne sredine, na osnovu Montrealskog sporazuma (ratifikovalo ga je 190 zemalja), odlučile da 2010. godine na snagu stupi zabrana njihove proizvodnje i prometa.
U ozboljno nastojanje da se otkrije prava istina o ekocidu koji se dogodio na prostoru SCG spada i trodnevni radni sastanak o Kontrolisanoj upotrebi halona održan novembra 2004. u hotelu “Metropol”. Na ovom skupu je objašnjeno da su sve kabine lovaca F-16 pre poletanja 1999. bile “naplavljene” halonom, kako bi se sprečio eventualni požar u avionu. Halon se iz kabine aviona ispuštao po sletanju tako da je štetne efekte halon najviše pričinjavao na agresorskim aerodromima kada bi sletao posle obavljenog zadatka.
NATO skriva istinu
Jugoslavija je te fatalne 1999. godine bila poligon za isprobavanje municije sa osiromašenim uranijumom što je, pored dioksinog rata, bio jedan od ciljeva bombarderske akcije protiv Vojske Jugoslavije zacrtanih još avgusta 1998. godine. Trebalo je utvrditi kakvu prodornu moć osiromašeni uranijum ima pri praktičnim ratnim operacijama, kakav mu je efekat na živu silu i prirodnu okolinu i da li se na taj način SAD mogu osloboditi hiljada tona osiromašenog uranijuma kao otpada koji nemaju gde da bezbedno lageruju.
Ista akcija sa pogubnim posledicama ponovljena je intervencijom Koalicionih snaga u Iraku, na koji je bačeno više hiljada tona uranijumske municije i zbog čega je intenzitet zračenja na gotovo celom prostoru iračke države 1.000 puta veći od normalnog. Program Ujedinjenih nacija za životnu okolinu (UNEP) utvrdio je pet vrućih prioriteta u ekološkom pogledu u industrijskim zonama oko Bagdada i Faludže, gde je prosuto na hiljade tona toksičnih materijala a koje treba ukloniti na bezbedno mesto.
Međutim, ponuda UNEP - a, nije naišla na odobravanje Amerikanaca i Britanaca koji ne nameravaju da u dogledno vreme izvrše dekontaminaciju zagađenog terena, pravdajući to nedostatkom pravnih međunarodnih normi i dokumenata po kojima bi oni bili obavezni da izvrše uklanjanje svog kontaminiranog zemljišta. Ovo se uklapa u ukupno ponašanje Amerike i Britanije kada su Irak i SCG (Jugoslavija) u pitanju, jer po svaku cenu sprečavaju nezavisne procene o ozračenosti i posrednoj zagađenosti životne sredine izazvane upotrebom osiromašenog uranijuma i drugih ubojnih sredstava.
Vođstvo Pentagona je čak zabranilo prikazivanje filma o štetnom uticaju osiromašenog uranijuma na američke vojnike koji su boravili u Iraku, a koji su za prikazivanje pripremili američki lekari. Međutim, prema podacima antiratne američke nevladine organizacije “PEACE NO - NUKES” egzaktno je utvrđeno da postoji opasnost po čoveka i ostali živi svet od upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom.
Prema sve obimnijim i validnijim podacima o delovanju osiromašenog uranijuma (OU), kojima se bavi svetska stručna javnost, postalo je izvesno da su u SAD čak 697.000 vojnika, koji su učestvovali u akciji “Pustinjska oluja” u Persijskom zalivu, zaradili uranijumsku bolest. Na inicijativu Hilari Klinton, urađena su ispitivanja zdravstvenog stanja veterana iz Zalivskog rata i od 27 kontrola u 24 slučajeva pronađeni su tragovi uranijuma u organizmu, a kod 60 odsto njihovih potomaka pronađene su deformisane ćelije. Svi izneti podaci, kao i prognoze o humanitarnim i ekološkim posledicama, opravdane su jer zbog posledica upotrebe municije sa OU pate svi narodi u zemljama gde je ovo oružje bilo korišćeno, ali i oni koji su ga upotrebljavali.
Ali, tragične posledice zadesile su i one koje su agresori podržavali sprovodeći ratne operacije, kao na primer Albanci. Albanci sa Kosmeta su sa oduševljenjem podržali sve akcieje NATO snaga 1999, ali su i dobili problem zbog kog će za 20 godina biti prava retkost da neko sa ugroženih područja Kosmeta umre prirodnom smrću. Prema zvaničnim podacima NATO alijanse iz 2000. godine, OU se našao na svim mestima po kojima su delovali avioni tipa “A 10″. Najviše misija avioni “A 10″ obavili su zapadno od puta Peć - Đakovica - Prizren, u okolini Kline, kao i na prostoru oko Prizrena i severno od linije koja spaja Suvu Reku sa Uroševcem.
Milosrdni anđeo
