За сада, наравно. Језик се мијења, одувијек се мијењао, мијењаће се и надаље.
Адје да куцнем пар редова...
Постоје два начелна приступа стандардизацији језика (било ког): описни (дескриптивни) и прописни (прескриптивни). Први подразумијева да се добро проучи језик изворних говорника, да се уоче правила која тај језик већ садржи у себи, да се све то лијепо попише, разради па онда преточи у стандард. Тако се најчешће и ради (тако је настао и српски језички стандард), међутим, постоји и прописни приступ, замисли се нешто чему се тежи, пропише се замишљено и онда то стандардизацијом постане обавезно (макар нико жив тако никад не говорио). Близак примјер прописног (прескриптивног) приступа је Хрватска.
Прописни приступ код нас гаје све ове нацифеминистичке боркиње за женска права и писице разних приручника о ономе што оне називају родно осјетљивим језиком. Нешто од тога је ушло и у законске одредбе, али језик се не може уређивати законима. Наравно да су тражиле да то уђе и у стандард... али Одбор за стандардизацију их је засад отрес’о ко слину пред задругом.
