Da li je prava ljubav vecna?

Da,lepo poentirano...

A jedino je u ljubavi nesebicno davanje nesebicno ujedno i uzimanje za sebe...
duhovnost ne dopusta promiskuitet...telo je ionako potrosna roba dok je duh apsolut cistote.

rekoh da je jedina prava istina ljubav deteta, ali dete je iracionalno bice dok ne sazri, a iracionalno uvek povuce na neki nihilizam pa cak iako ode u ljubav. suza u oku deteta je nesto najcistije sto jos moze okorelog coveka danasnjice otupelog na okolne manifestacije nesrece da gane ako poseduje srce ... mis' srce u metafizickom smislu. :lol:

filozofi si inace dosta drqali o ljubavi,kolko znam sopenhaur je ponekad imao obicaj se bas zesce nakenja... ali po meni postoji jung, pa velika praznina i onda ide ostala filozofska buranija kada je rec o emicionalnom.
 
Zaboravio si i ovo:
🥺
😥
🔥
🚀
✨⭐🌟
:heart:

:worth:


:mrgreen:
nisam...ali tema je o vecnoj ljubavi, ako pocnem da razmisljam o raskidu, onda cu poceti da se cesem znajuci kako sam svesno i ciljno sebe nagrdio da ona ne oseti gram krivice zbog stvari koja je nestala i da me zadrzi u kolko tolko lepom secanju.

sonata ljubavi kako vec rekoh dozivi se jednom il' najvise dvaput u zivotu

u intermecu, svako od nas masti kolac sa secanjima koja nas sustignu kad tad. a onda svo nadahnjuce ljubavi splasne, jer shvatis da si gubitkom nje izgubio najbolji deo sebe.

mracim...sori.
 
nisam...ali tema je o vecnoj ljubavi, ako pocnem da razmisljam o raskidu, onda cu poceti da se cesem znajuci kako sam svesno i ciljno sebe nagrdio da ona ne oseti gram krivice zbog stvari koja je nestala i da me zadrzi u kolko tolko lepom secanju.

sonata ljubavi kako vec rekoh dozivi se jednom il' najvise dvaput u zivotu

u intermecu, svako od nas masti kolac sa secanjima koja nas sustignu kad tad. a onda svo nadahnjuce ljubavi splasne, jer shvatis da si gubitkom nje izgubio najbolji deo sebe.

mracim...sori.
Ne mracis.

Suze nekada,teskoce...ne znace da nema ljubavi...ili da ce doci do prekida.
Nekada bas te iskrene suze jos jace povezu ili prodube bliskost.
Kada pokazes slabost...i osoba koju volis to ne zloupotrebi vec te pridrzi da ojacas.
Verujem u to.
Ali nisam ni zanesenjak da mastom o tome i iz toga onda radim projekcije na druge u odnosu jer zelim to posto poto.
Mislim da ne postoje slucajnosti i da sve sto treba ako treba,desice se,bez da se covek grcevito uspinje grabeci priliku za to.
 
bicu slobodan da malko smorim i postavim svoj tekst iz bloga koji davno ovde imah.... nadam se da postavljacica teme, kolko vidim sirokog duha, nece imati nista protiv.


LJUBAV

Citajuci ovu raspravu dolazim do zakljucka da ono cudo koje se ljudima ne desi nikad ili jednom, mozda najvise dvaput u zivotu niko nije osetio ili barem nije osetio na pravi nacin. Zena ili muskarac su totalno nebitne odrednice u desavanju psihofizicke tajne koju nijedna naucna disciplina ne moze da objasni na pravi nacin. Frljanje sa imenicama i pridevima necega sto je imanentno, od vise sile dato i neobjasnjivo zdravom ljudskom razumu, samo pokazuje sustinu besmisla "naucnog" razgovora o tome. Mogu biti ispisani tomovi knjiga o tom fenomenu, nijedan nece docarati efemernu osnovu njenog nastanka. Smisao zivota svakoga od nas nije konformizam ili neka forma lazne duhovne stabilnosti, vec traganje i bunt sto je sasvim suprotno konformizmu i odlika je kreacije odnosno stvaranja. Traganje za samim sobom, neprepoznatljivo traganje za raspadnutim delovima nas samih i sakupljanje delova koji nas cine kompletnim licnostima je sustina svakoga od nas.

Da bi bili kompletni moramo makar jednom osetiti to nesto sto spaja zivot i smrt, ovozemaljsko i ono fascinantno nepoznato i gde hodajuci po ivici svesti pokusavamo da spoznamo sta znaci sama ta rec, odnosno frljajuci pojam koji je ne retko ofucan od silne upotrebe. Jer te stvari se ne mogu nicim zemaljskim opisati pa bili mi pesnici, knjizevnici, muzicari ili slikari. Sustina je u spoju hemije i vantelesnog prebacenog u dimenziju podsvesti naseg bica koja je jos jedina stvar koja nas cini na neki nacin zivotinjskim "gospodarima" ove planete. Kada nam taj donji deo ledenog brega odstrane, hirurski ili genskim eksperimentima, morfoloski cemo postati zombirani roboti kojima nece biti potrebna ni demokratija a ni anarhija jer cemo se sustinski ponasati na isti nacin ma kakva bila spoljna senzacija.

Smisao zivota je u iscekivanju tog trenutka koji moze trajati hiljaditi deo sekunde donoseci nam perceptivnu muku koja po pravilu izmamljuje onaj spoljni sjaj kome nije povod ni lepota posmatranoga, ni nagota, ni zelja, ni bilo koje poznato ljudsko osecanje koje se ne moze banalizovati recima ma kako lepo i smisleno te reci bile spakovane. Tren je dovoljan da spoznamo sebe u drugome, godine su mozda potrebne da taj drugi oseti slicno u sebi ali po pravilu spram nekog treceg. Momentalne obostrane ljubavi su nemoguce, bas kao sto su nemoguci konstantni sudari dva ista atoma ili dva ista univerzuma. Isti dozivljaj, istog intenziteta u istoj jedinici vremena na istom prostoru od dve razlicite jedinke je laicki receno nemoguca misija. Zato je ta spoljna kreacija nase sustine, kvarka nase alternativne realnosti koju osetimo delom vremena ovog proslog ili buduceg, jednom u pola ili tricetvrt veka ispunjenje svrhe naseg postanka. Zivot bez tog trenutka je nistavan ma koliko bio ulickan i nacifran da ga svako pozeli za sebe. Ali, neki to nikad nece shvatiti ili sto je jos teze po njih, ikad doziveti.

Tako je bog uredio svet, odnosno tako je uredio nas ljude. Nekome je dao nekom nije, nekom dao pa mu posle uzme, nekoga time obogati ali ga stavi na marginu zivota i napravi ga slavnim posle smrti dok nekog anonimusa obdari mozda delom moci koje sam ima. Ko god bio u pitanju, neko obdaren, slavan ili na margini, pouzdan ili nepouzdan, ocajan ili stena, prav ili naopak, mozda licemer ili cak zao, svako od njih za tim traga, iskreno ili neiskreno, sa sirokim otvorenim duhom ili sa carigradskim zidovima oko sebe koji kriju kao zmija noge tu potrebu iza sto i jedne brave cekajuci da neko zakuca ili gurne pravi kljuc ne shvatajuci da je kljuc u njima samima. Danasnji covek je savrsen u odnosu na ono sta ce od njega postati za koju deceniju bas kao sto je nesavrsen za onog coveka od pre nekoliko decenija ranije. Jedina stvar koja moze da nas spase od samounistenja je upravo tema o kojoj se ovde govori. Ni manje ni vise.
 
bicu slobodan da malko smorim i postavim svoj tekst iz bloga koji davno ovde imah.... nadam se da postavljacica teme, kolko vidim sirokog duha, nece imati nista protiv.


LJUBAV

Citajuci ovu raspravu dolazim do zakljucka da ono cudo koje se ljudima ne desi nikad ili jednom, mozda najvise dvaput u zivotu niko nije osetio ili barem nije osetio na pravi nacin. Zena ili muskarac su totalno nebitne odrednice u desavanju psihofizicke tajne koju nijedna naucna disciplina ne moze da objasni na pravi nacin. Frljanje sa imenicama i pridevima necega sto je imanentno, od vise sile dato i neobjasnjivo zdravom ljudskom razumu, samo pokazuje sustinu besmisla "naucnog" razgovora o tome. Mogu biti ispisani tomovi knjiga o tom fenomenu, nijedan nece docarati efemernu osnovu njenog nastanka. Smisao zivota svakoga od nas nije konformizam ili neka forma lazne duhovne stabilnosti, vec traganje i bunt sto je sasvim suprotno konformizmu i odlika je kreacije odnosno stvaranja. Traganje za samim sobom, neprepoznatljivo traganje za raspadnutim delovima nas samih i sakupljanje delova koji nas cine kompletnim licnostima je sustina svakoga od nas.

Da bi bili kompletni moramo makar jednom osetiti to nesto sto spaja zivot i smrt, ovozemaljsko i ono fascinantno nepoznato i gde hodajuci po ivici svesti pokusavamo da spoznamo sta znaci sama ta rec, odnosno frljajuci pojam koji je ne retko ofucan od silne upotrebe. Jer te stvari se ne mogu nicim zemaljskim opisati pa bili mi pesnici, knjizevnici, muzicari ili slikari. Sustina je u spoju hemije i vantelesnog prebacenog u dimenziju podsvesti naseg bica koja je jos jedina stvar koja nas cini na neki nacin zivotinjskim "gospodarima" ove planete. Kada nam taj donji deo ledenog brega odstrane, hirurski ili genskim eksperimentima, morfoloski cemo postati zombirani roboti kojima nece biti potrebna ni demokratija a ni anarhija jer cemo se sustinski ponasati na isti nacin ma kakva bila spoljna senzacija.

Smisao zivota je u iscekivanju tog trenutka koji moze trajati hiljaditi deo sekunde donoseci nam perceptivnu muku koja po pravilu izmamljuje onaj spoljni sjaj kome nije povod ni lepota posmatranoga, ni nagota, ni zelja, ni bilo koje poznato ljudsko osecanje koje se ne moze banalizovati recima ma kako lepo i smisleno te reci bile spakovane. Tren je dovoljan da spoznamo sebe u drugome, godine su mozda potrebne da taj drugi oseti slicno u sebi ali po pravilu spram nekog treceg. Momentalne obostrane ljubavi su nemoguce, bas kao sto su nemoguci konstantni sudari dva ista atoma ili dva ista univerzuma. Isti dozivljaj, istog intenziteta u istoj jedinici vremena na istom prostoru od dve razlicite jedinke je laicki receno nemoguca misija. Zato je ta spoljna kreacija nase sustine, kvarka nase alternativne realnosti koju osetimo delom vremena ovog proslog ili buduceg, jednom u pola ili tricetvrt veka ispunjenje svrhe naseg postanka. Zivot bez tog trenutka je nistavan ma koliko bio ulickan i nacifran da ga svako pozeli za sebe. Ali, neki to nikad nece shvatiti ili sto je jos teze po njih, ikad doziveti.

Tako je bog uredio svet, odnosno tako je uredio nas ljude. Nekome je dao nekom nije, nekom dao pa mu posle uzme, nekoga time obogati ali ga stavi na marginu zivota i napravi ga slavnim posle smrti dok nekog anonimusa obdari mozda delom moci koje sam ima. Ko god bio u pitanju, neko obdaren, slavan ili na margini, pouzdan ili nepouzdan, ocajan ili stena, prav ili naopak, mozda licemer ili cak zao, svako od njih za tim traga, iskreno ili neiskreno, sa sirokim otvorenim duhom ili sa carigradskim zidovima oko sebe koji kriju kao zmija noge tu potrebu iza sto i jedne brave cekajuci da neko zakuca ili gurne pravi kljuc ne shvatajuci da je kljuc u njima samima. Danasnji covek je savrsen u odnosu na ono sta ce od njega postati za koju deceniju bas kao sto je nesavrsen za onog coveka od pre nekoliko decenija ranije. Jedina stvar koja moze da nas spase od samounistenja je upravo tema o kojoj se ovde govori. Ni manje ni vise.
Ma naravno da nemam nista protiv🌹
Zapravo,hvala sto si podelio ovako sroceno i poprilicno poentirano, svoje razmisljanje o temi koja je temelj svega❤️
Slazem se sa svim sto si napisao.
 
Da li je bezuslovna i nesebicna ljubav do kraja zivota,(ono kada bi zivot dao za nekog hipoteticki da ga spases recimo) tolika retkost da prerasta u mit ili je moguca?
Razmisljam nesto o tome.
Da li je neko imao privilegiju u zivotu da to do sada oseti?
( Mislim na partnerski odnos...ne odnos dete/roditelj)
naravno da jeste.

problem je sto ljudi prave kompromise da ne bi bili sami i onda su u vezama sa osobama koje im u sustini ne prijaju i kad tad to puca.
 
naravno da jeste.

problem je sto ljudi prave kompromise da ne bi bili sami i onda su u vezama sa osobama koje im u sustini ne prijaju i kad tad to puca.
Pa verujem i znam da mnoge stvari, pa i tu, ljudi rade iz straha.
Ali svakako to je vestacka tvorevina,simulacija neceg sto bi trebalo da bude a nije ako ce da se ostaje i bude u takvom odnosu koji spominjes.

A isto mislim da nekada ljudi mozda i nisu spremni da se bas puste ( mozda odmah a mozda i nikada) takvoj ljubavi i osecaju i kada naidje opet iz mozda nekog svog licnog straha jer tu treba bas verovati i pustiti se...
 
Da li je bezuslovna i nesebicna ljubav do kraja zivota,(ono kada bi zivot dao za nekog hipoteticki da ga spases recimo) tolika retkost da prerasta u mit ili je moguca?
Razmisljam nesto o tome.
Da li je neko imao privilegiju u zivotu da to do sada oseti?
( Mislim na partnerski odnos...ne odnos dete/roditelj)
Jok,...mene nisu tako vaspitavali da verujem u bajke. Kad sam odrasla, stvarno sam postala zahvalna na tome.
Verujem u čovekoljublje, empatiju i humanost. Imala sam sreće da mi pomognu ljudi, od kojih sam to najmanje očekivala. To jeste divno! Ljubav stvara iluzije i privid, tako da uvek tako nešto očekujemo ili od svojih bližnjih ili od svojih izabranika. Dok je realnost, nažalost često puta drugačija.
 
Jok,...mene nisu tako vaspitavali da verujem u bajke. Kad sam odrasla, stvarno sam postala zahvalna na tome.
Verujem u čovekoljublje, empatiju i humanost. Imala sam sreće da mi pomognu ljudi, od kojih sam to najmanje očekivala. To jeste divno! Ljubav stvara iluzije i privid, tako da uvek tako nešto očekujemo ili od svojih bližnjih ili od svojih izabranika. Dok je realnost, nažalost često puta drugačija.
Da razumem.
I nije bajka zivot i sve sto on nosi.
Ali moguce je,ne po svaku cenu.
Ja nekako mislim da ljubav "nema" ocekivanja,samo se desavaju stvari neplanski ni od sebe ni od drugih.
Eto,kao kada ti je neko od tih dragih ljudi pomogao a da nisi to ni ocekivala.
 

Back
Top