Skafander
Iskusan
- Poruka
- 6.382
Da li je pogrešno ispravljati pogrešnog u pogrešnom društvu?
Pitanje nije jednostavno, jer u sebi nosi tri nivoa: individuu, grešku i društvo koje je samo po sebi pogrešno. Kada u pogrešnom društvu neko napravi grešku, paradoks je da njegova greška možda uopšte ne odstupa daleko od normi tog istog društva. A onaj ko ga ispravi — čak i ako je u pravu — zapravo ga izdvaja iz sistema u kojem je do juče sasvim normalno funkcionisao. Time ga suočava sa istinom koju možda nije spreman da nosi.
Ako ga ispraviš, taj čovek biva kažnjen dvostruko: prvo suočenjem sa greškom, drugo izbacivanjem iz sredine koja je jedino okruženje koje poznaje. Pogrešno društvo ne nagrađuje ispravku – ono kažnjava odstupanje. I zato taj čovek, čak i kad shvati istinu, možda više neće poželeti da se vrati u društvo iz kog potiče, jer će ga ono odbaciti kao „drugačijeg“, „previše ispravnog“, „opasno svesnog“. A društva koja su pogrešna ne podnose svesne pojedince – oni ruše iluziju zajedničke normalnosti.
Ali se onda postavlja dublje pitanje: da li je moralno posmatrati i ćutati, znajući da je društvo trulo, a pojedinac greši samo zato što je proizvod tog sistema? Ili je moralno suočiti ga sa istinom, čak i kada znaš da će mu time biti teže? Da li mu pomažeš ili mu komplikuješ život? Da li spasavaš čoveka ili mu oduzimaš mesto u svetu u kom je bar imao privid pripadanja?
Nije problem u tome da li je on pogrešan. Problem je što je okruženje pogrešno. Kada ga ispraviš, ti ga zapravo izvlačiš iz matrice, ali ako on nema gde da pređe — ostaje između dva sveta. A između dva sveta je najteže mesto. U pogrešnom društvu, ispravka nije samo moralni čin, već i socijalna osuda.
Dakle, pitanje se svodi na ovo:
Da li je veće dobro pomoći pojedincu da vidi istinu, čak ako time rizikuješ da ga izgubi društvo koje mu je jedini dom? Ili ga ostaviti u grešci, znajući da ga greška štiti od pogrešnog društva koje ne trpi istinu?
Možemo reći i ovako:
Ponekad nije pogrešno ispraviti pogrešnog. Pogrešno je što živimo u društvu u kojem istina nekoga čini odbačenim.
Dodatak – Moj lični primer.
Uzmimo moj slučaj. Ja otvoreno govorim protiv egoizma, jer znam da je to koren većine društvenih problema. Govorim protiv patriotizma, jer vidim koliko je to prazna etiketa identifikacije koja pravi podele umesto zajedništva. Govorim protiv poroka, jer uništavaju ljude. Govorim protiv lenjosti, jer truli karakter i pretvara čoveka u praznu ljušturu. Govorim protiv zagađenja, jer uništavamo planetu kao da je smeće. Govorim protiv religija, jer stvaraju iluzije, manipulacije i sukobe.
Ali društvo — ono pogrešno, iskrivljeno i odavno naviknuto da živi na autopilotu – podržava sve to. Egoizam je „snalažljivost“. Patriotizam je „svetinja“. Poroci su „uživanje“. Lenjost je „snalaženje na lakši način“. Zagađenje je „neminovnost“. Religija je „uteha“.
I šta se desi? Onaj ko govori suprotno — biva izopšten. Obeležen kao čudak, komplikator, bezbožnik, izdajnik, moralista, filozof bez publike. Društvo te odbaci jer im kvariš iluziju u kojoj su se udobno smestili.
I onda dolazimo do paradoksa:
Takvim ljudima realno ni ne trebaju ti ljudi, jer su pogrešni do srži.
Ali im ne treba ni samoća, jer čovek je biće koje treba makar minimum zdrave sredine da bi napredovalo. Ako se ne preseli u zajednicu koja je zdravija, harmoničnija i racionalnija — ostaje u raskoraku između svoje ispravnosti i njihovog haosa.
I zato se postavlja finalno pitanje:
Da li je ispravnije biti pogrešan zajedno sa pogrešnim društvom, ili ostati ispravan po cenu toga da ostaneš sam — sve dok ne nađeš bolju sredinu?
