Zanima me vase misljenje o ljudima koji imaju sablone i koji zivot kroje kao da zive na pozorisnim daksama. Ne pokazuju prava osecanja, nego se trude da ostvare svoje interese. Sve dok smo naivni, ostacemo u zabludi da je sve to istina, i da je ono sto nam se nudi od njih, zapravo kljuc koji ce produbljivati nase odnose. Ali kuda to vodi? Nase spasenje predstavlja trenutak koji ce dokazati suprotno. Oprastacemo i pravdacemo slucajnosti sve dotle, dok i sama verovatnoca ne bude bila protiv nasih iluzija o osobi za koju smo do tada mislili da nam je prijatelj. Pocinje sve da se rusi, i dolazi razocarenje.
Bilo bi savrseno kada bi se ovakva ekstremna prica desila samo jednom. Ali ova prica ima mnogo nijansi, koje nas prevare, jer se uvek nadamo da ljudi ipak nisu zavidni ni ljubomorni...
Koliko treba ocekivati i kako zaista dokazati da njihovo lice nije ustvari jedna najobicnija maska?
Bilo bi savrseno kada bi se ovakva ekstremna prica desila samo jednom. Ali ova prica ima mnogo nijansi, koje nas prevare, jer se uvek nadamo da ljudi ipak nisu zavidni ni ljubomorni...
Koliko treba ocekivati i kako zaista dokazati da njihovo lice nije ustvari jedna najobicnija maska?