KPCTAHK
Poznat
- Poruka
- 9.802
Da li je ovovremena patološka mržnja i luđačka histerija čoporativnog Zapada već opisana u Carnus-ovoj "Kugi" i Samaragovom "Eseju o slepilu" ?
-------------------------------------------------------------
Šta biva kada patološka mržnja i luđačka histerija čopora pomrači um?
------------------------------------------------------------
~ autorska tema ~
Ovovremena patološka mržnja i luđačka histerija čoporativnog Zapada je nešto već viđeno u Carnusovoj »Kugi« i Samaragovom „Esej o slepilu“. To su ista lica i naličja jednog zla, ljudskog, svakolikog, (moralnog, intelektualnog, kulturnog, prirodnog ...) pada kada duša od zla u nama strada i kada se od izroda upogani i majka priroda. Nije to apokalipsa, nije strašni sud, tako može da razmišlja samo onaj ko je žestoko lud, ali jeste prirodna opomena, produkt zlih ljudi i teških vremena, da se mora živetu u skladu sa prirodom, inače nam na ovom predivnom planetu mesta nema. Da li će i ovovremenu patološku mržnju i luđačku histeriju čoporativnog Zapada da pobedi moral, pamet i kultura života, ili će toj patološkoj mržnji i histeriji krvoločnog čopoara pripomići razvrat, ludilo i nekultura da nas crni đavo, sve đutrure, bre, odnese u pako pravo, a to će da bude najveća i poslednja ljudska sramota, ostaje nam da se vidi, a normalan čovek svog tog bezumlja mora bi da se stidi... Da, to nije nikakva tajna, mene ovovremena patološka mržnja i luđačka histerija čoporativnog Zapada podseća na on već viđeno u Carnusovoj »Kugi« i Samaragov „Esej o slepilu“, te je to razlog da ovom prilikom pokušam da vam prepričam, da ne čitate ništa to već znam, Samaragov „Esej o slepilu“ kako bi svi počeli normalno razmišljati ...
------------------------------------------------------------------
José Saramago, portugalski pisac, nobelovac, stvorio je viziju apokalipse svojim Esejem o slepilu. Esej o slepilu je tačan popis neimenovane metropole u kojoj izbija misteriozna epidemija „belog slepila“, koja trenutno zaražava svakoga ko joj pređe put. Čovek, koji čeka zeleno svetlo u automobilu pred semaforima, odjednom u panici otkriva da više ništa ne vidi. Prolaznik koji ga prati kući, supruga koja ga taksijem vodi sutradan kod oftalmologa, taksista, lekar i pacijenti koji su se u to vreme našli u čekaonici svi trenutno oslepe. Kako se bolest brzo širi, vlasti uspaničeni i kukavičlukom zadojeni stavljaju bolesnike u napuštenu mentalnu bolnicu, a oko nje postavljaju naoružane vojnike koji pucaju na svakog ko se pokuša osloboditi. Lekar oftalmolog i njegova supruga, koja nije slepa, ali žele da ostanu sa suprugom, takođe su u karanteni. Sve više i više pacijenata dolazi u karantin. Žive u skučenim prostorima, njihov odgoj, karakteri, moralne kvalitete dolaze do izražaja. Oni su opljačkani svake privatnosti, spavaju na podu, nema higijene. Kad postanu gladni, pošto nema dovoljno hrane, pretvaraju se u borbene životinje, u dehumanizaciju sebe. Počinju životinjska silovanja i svirepa zverska ubijanja. Lekarova supruga kaže svom suprugu slepcu:
"Kada bi mogao videti ono što ja vidim poželeo bi da budeš slep.«
»Kraljevstvo slepih ljudi koje će se uskoro pretvoriti u kraljevstvo slepih životinja« - kaže pisac.
Krše se ne samo društvene, već i moralne norme: u borbi za opstanak šaka nasilnih slepih ljudi se naoruža, odseče pacijentima pristup sanducima sa hranom ostavljenim u dvorištu i zahtevaju novac i dragocenosti, a kasnije i seksualne usluge žena.
Roman me je oduševio originalnošću ideje, jezika i stila. Potresla me poruka. Roman je - kao i svako stvarno umetničko delo - moguće čitati na različitim nivoima, pre svega je simboličan. Slepolo kao metafora. Da li smo slepi ili "slepi"?
Kratak odlomak:
"Ne mislim da smo slepi, mislim da smo slepi, Slepi ljudi koji vide, Slepi ljudi koji uprkos viđenju ne mogu videti. /… /
Mentalno slepilo nas vodi u propast. Koliko dugo ćemo gledati kako se zlo događa u našem bliskom i dalekom okruženju, a da ga zaista ne želimo videti? Da li će svet biti osuđen totalno uništenje pre nego što previdimo ispunjenje tog proročanstva Josea Saramage?
»Esej o slepilu ”je priča o moralnom padu čovečanstva. Prispodoba o žrtvama zaraznog slepila mogla bi se uporediti sa Carnusovom "Kugom" - ali Saramagov prikaz krize moralnih vrednosti modernog sveta potpuno je sveobuhvatan i originalan. Povratak čoveka na nivo slepih nagona, poput gladi, neobuzdane seksualne želje, gladnosti prema moći, podseća nas na to koliko krhka struktura ljudske prirode može biti uništena gubitkom samo jednog čula. U čoveku koji odbija da vidi ono šta posmatra odmah se budi životinja koja više ne poznaje slobodu drugog…
Da li je to umetnički opis i ovovremene patološka mržnje i luđačka histerija krvoločnog čoporativnog Zapada
ostavljam vašoj savesti da tome donese konačan sud …
Krstan Đ. Kovjenić
-------------------------------------------------------------
Šta biva kada patološka mržnja i luđačka histerija čopora pomrači um?
------------------------------------------------------------
~ autorska tema ~
Ovovremena patološka mržnja i luđačka histerija čoporativnog Zapada je nešto već viđeno u Carnusovoj »Kugi« i Samaragovom „Esej o slepilu“. To su ista lica i naličja jednog zla, ljudskog, svakolikog, (moralnog, intelektualnog, kulturnog, prirodnog ...) pada kada duša od zla u nama strada i kada se od izroda upogani i majka priroda. Nije to apokalipsa, nije strašni sud, tako može da razmišlja samo onaj ko je žestoko lud, ali jeste prirodna opomena, produkt zlih ljudi i teških vremena, da se mora živetu u skladu sa prirodom, inače nam na ovom predivnom planetu mesta nema. Da li će i ovovremenu patološku mržnju i luđačku histeriju čoporativnog Zapada da pobedi moral, pamet i kultura života, ili će toj patološkoj mržnji i histeriji krvoločnog čopoara pripomići razvrat, ludilo i nekultura da nas crni đavo, sve đutrure, bre, odnese u pako pravo, a to će da bude najveća i poslednja ljudska sramota, ostaje nam da se vidi, a normalan čovek svog tog bezumlja mora bi da se stidi... Da, to nije nikakva tajna, mene ovovremena patološka mržnja i luđačka histerija čoporativnog Zapada podseća na on već viđeno u Carnusovoj »Kugi« i Samaragov „Esej o slepilu“, te je to razlog da ovom prilikom pokušam da vam prepričam, da ne čitate ništa to već znam, Samaragov „Esej o slepilu“ kako bi svi počeli normalno razmišljati ...
------------------------------------------------------------------
José Saramago, portugalski pisac, nobelovac, stvorio je viziju apokalipse svojim Esejem o slepilu. Esej o slepilu je tačan popis neimenovane metropole u kojoj izbija misteriozna epidemija „belog slepila“, koja trenutno zaražava svakoga ko joj pređe put. Čovek, koji čeka zeleno svetlo u automobilu pred semaforima, odjednom u panici otkriva da više ništa ne vidi. Prolaznik koji ga prati kući, supruga koja ga taksijem vodi sutradan kod oftalmologa, taksista, lekar i pacijenti koji su se u to vreme našli u čekaonici svi trenutno oslepe. Kako se bolest brzo širi, vlasti uspaničeni i kukavičlukom zadojeni stavljaju bolesnike u napuštenu mentalnu bolnicu, a oko nje postavljaju naoružane vojnike koji pucaju na svakog ko se pokuša osloboditi. Lekar oftalmolog i njegova supruga, koja nije slepa, ali žele da ostanu sa suprugom, takođe su u karanteni. Sve više i više pacijenata dolazi u karantin. Žive u skučenim prostorima, njihov odgoj, karakteri, moralne kvalitete dolaze do izražaja. Oni su opljačkani svake privatnosti, spavaju na podu, nema higijene. Kad postanu gladni, pošto nema dovoljno hrane, pretvaraju se u borbene životinje, u dehumanizaciju sebe. Počinju životinjska silovanja i svirepa zverska ubijanja. Lekarova supruga kaže svom suprugu slepcu:
"Kada bi mogao videti ono što ja vidim poželeo bi da budeš slep.«
»Kraljevstvo slepih ljudi koje će se uskoro pretvoriti u kraljevstvo slepih životinja« - kaže pisac.
Krše se ne samo društvene, već i moralne norme: u borbi za opstanak šaka nasilnih slepih ljudi se naoruža, odseče pacijentima pristup sanducima sa hranom ostavljenim u dvorištu i zahtevaju novac i dragocenosti, a kasnije i seksualne usluge žena.
Roman me je oduševio originalnošću ideje, jezika i stila. Potresla me poruka. Roman je - kao i svako stvarno umetničko delo - moguće čitati na različitim nivoima, pre svega je simboličan. Slepolo kao metafora. Da li smo slepi ili "slepi"?
Kratak odlomak:
"Ne mislim da smo slepi, mislim da smo slepi, Slepi ljudi koji vide, Slepi ljudi koji uprkos viđenju ne mogu videti. /… /
Mentalno slepilo nas vodi u propast. Koliko dugo ćemo gledati kako se zlo događa u našem bliskom i dalekom okruženju, a da ga zaista ne želimo videti? Da li će svet biti osuđen totalno uništenje pre nego što previdimo ispunjenje tog proročanstva Josea Saramage?
»Esej o slepilu ”je priča o moralnom padu čovečanstva. Prispodoba o žrtvama zaraznog slepila mogla bi se uporediti sa Carnusovom "Kugom" - ali Saramagov prikaz krize moralnih vrednosti modernog sveta potpuno je sveobuhvatan i originalan. Povratak čoveka na nivo slepih nagona, poput gladi, neobuzdane seksualne želje, gladnosti prema moći, podseća nas na to koliko krhka struktura ljudske prirode može biti uništena gubitkom samo jednog čula. U čoveku koji odbija da vidi ono šta posmatra odmah se budi životinja koja više ne poznaje slobodu drugog…
Da li je to umetnički opis i ovovremene patološka mržnje i luđačka histerija krvoločnog čoporativnog Zapada
ostavljam vašoj savesti da tome donese konačan sud …
Krstan Đ. Kovjenić
Poslednja izmena:
