Malo sam istrazivao po drugim autorima, pa evo nekih zapazanja...
Дуганџић сматра да је апостолу Павлу неосновано приписивана антиномија Закона и благодати и да са Законом треба радикално прекинути. Апостол је само говорио о сваком човеку и његовој немоћи да буде праведан пред Богом једино кроз дела. Види: I. Dugandžić., Biblijska teologija Novoga Zavjeta, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2004, 105.
Осуђујући природне страсти, Закон их ничим не замењује и оставља их у ранијој снази. Закон не може да укроти жељу за нечим неморалним. Грех се не укида Законом већ га подстиче онога трена када човек постане свестан онога што жели као забрањено. Јер Закон показује само шта не треба да се чини док за оно што треба не говори ништа. В. Соловјов, Духовне основе живота, Логос, Београд 2008, 15.
Владика Игнатије умесно тврди да испуњавање моралних или Божијих закона не чини конкретна бића вечним. И. Мидић, „Црква као нови начин постојања човека и творевине (изнад морала и институције)“, Луча XXI-XXII (2004-2005), Никшић 2006, 548
Флоровски категорично истиче синтезу Старог и Новог Завета, и између њих не види радикалан прекид већ јединство Божанског Домостроја. Закон и Јеванђеље чине једну целину. Свако ко у Христу не признаје Месију издаје Стари Завет јер су се сва пророштва Старог Завета испунила у Христу. Г. Флоровски, „Стари Завет и Оци Цркве“, Црква је живот, Београд 2005, 127-128. Слично томе, Петровић одлично примећује да Стари Завет не може бити безначајан тиме што је прошао, јер онда ни Господ не би оприсутнио Мојсија и Илију у догађају Преображења на Тавору. У питању је благодатни континуитет који се креће од Старог преко Новог Завета до Будућег века. Христос не укида старозаветни континуитет у домостроју спасења света. П. Петровић, „Богослужбена утемељења светоотачких виђења нестворене божанске светлости“, Отачник I, 2 - 3, Београд 2007, 68-69. У складу са тим, Дуганџић говори да нема есхатолошког савеза који би искључивао Израел, као и да нема новозаветне Цркве без старозаветног Израела као народа чија су се обећања испунила у Христу. I. Dugandzic, исто, 122
„Закон може бити донет и прихваћен од стране људи, па макар се ови трудили да у њему изразе идеју Божанске правде. То је оно што правници зову „позитивним правом“. Он и јесте област несавршености у праву. Закон је увек законо-давство, законо-установљење, устав. И тај моменат установљења и доношења јесте стваралачки акт људске природе која непрестано греши. Нема непогрешивог позитивног права и непогрешивог закона. Позитивно право је склоно да Божију заповест замени заповестима људским. Реч Божија уклања се установљеним предањем и казуистичким тумачењима. На то указује сам Христос.“ Б. Вишеславцев, Етика преображеног ероса, 14.
Б. Лубардић тумачећи Јеванђељску причу о крвоточивој жени и констатујући да је Јеврејски Закон такве особе сматрао нечистим, као и све оно чега се дотакну, истиче да упркос забрани жена ипак приступа Христу, прескаче моралну заповест и на неки начин „прља“ Христа. Али, морал Закона није прескочен већ превладан стога је Господ не одбацује већ је прихвата као такву – као нечисту. Надасве, Он је похваљује због надморалне храбрости њене вере. Б. Лубардић, „Апофатика и катафатика – теолошко тумачење и философско објашњење“, Богословље XLIX, 1-2, Београд 2004, 66.
Берђајев одлично примећује да у моралу хришћанског света постоји страшан терет који потискује благодатну љубав. Хришћанство се заразило моралом прилагођавања користима овог света синдромом страха којим се пориче божанско порекло човека. Таква морална свест оправдава послушност злу јер у подношењу зла види врлину – а ту нема пожртвованости. Традиционални морал хришћанског света је буржоаски јер покорношћу моралу из страха а не из љубави купује себи материјалне (комфорне) позиције у свету. Н. Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд 2001, 201-203
По Светом Максиму Исповеднику постоје три закона: природни, који упућује на разумно уређење живота међу људима; писани, који устројава правду и једнакост силом права и страхом од казне; благодатни, који нас учи да волимо друге на божански начин. Другим речима, кроз природу, кроз закон и кроз Светог Духа. Ј. Брија, Речник православне теологије, 183-184.