Da li, po vašem mišljenju, čovek koji ima ambicije da piše nešto svoje može i da nauči da piše dobro, iako je u početku loš? Ili je to ipak samo stvar talenta, i neki ljudi jednostavno nisu stvoreni da bi bili pisci? Šta mislite?
Pa pazi, danas je pisac - šta? Imaš toliko različitih metoda koje podrazumevaju pisanje da je komično uopšte o tome i raspravljati. Možeš da štancaš knjige na isti šablon vodeći se tropama koje su ti lake za pisanje.
Da ti NAPREDUJEŠ kao pisac počevši od neke nule je veliko pitanje. Ona vrsta ''umetnosti'' koja podrazumeva idilično pisanje u današnje vreme ne postoji jer se pisanju pristupa sa jedne jednostavne, robotske tačke gde je copywriting donekle i omogućen i čak poželjan, a osim toga tu je i ghostwriting.
Književnost potpuno srozana na nivo prolaznog i nebitnog karaktera.
Povećao se broj ljudi koji čitaju knjige ili makar slušaju audiobooks, ali ništa to ne vredi kada se sve svrstava u blagi entertainment više nego li intelektualnu ekspresiju koja se podrazumeva umetnošću.
I pisanje je danas ništa više do - biznis. Za mnoge ljude. Grozno je. Odvratno čak.
Gledam kakve probleme imaju ''pisci'', a često je to nemogućnost pisanja jer im ponestaje ideja ili ne znaju o čemu da pišu. Saveti ''piši piši piši piši piši piši piši'' su svuda unaokolo, piši pa ćeš posle da oduzimaš i sabiraš još contenta.
To je taj proces nekoga ko želi da ''se proslavi kao pisac'' ili da ima neko objavljeno delo.
Evo, recimo, ja pišem fantastično dobre CYOA knjige koje delim prijateljima i ljudima koji ih vole. Završim 10K reči za dan-dva, sa sve opasnostima. I ja ako želim mogu da te priče produžim u nedogled. Ti stalno možeš da nešto dodaješ i da radiš, nebitno je ŠTA radiš, bitno je da u tome UŽIVAŠ i da smisliš nešto tako da svako ko je deo toga može da to i oseti i da se sa tim i poistoveti. Ali, nije sve za svakoga. Neki ljudi više vole jedan deo knjige, drugi više vole drugi deo knjige. Retko, retko, retko ko gleda celinu, poruku i smisao knjige. Previše ih održava trenutno ''dešavanje'' i drže se ''trenutnih dešavanja u knjizi'' kako bi mogli da dožive ushićenje, možda sreću, možda bol.
Gledam devojka kada krene da čita i počne da plače, ja je pitam šta bi, a ona kaže ''Umro je vuk, bio je star ali mnooooooooooooooooogo dobaaaaaaaaaaaaaaaaar''. I ja šta da kažem, smeškam se
Dva dana zbog vuka ne može da se oporavi posle, ali to je zbog toga što je priča naglasila odnos čoveka i njegovog vernog vuka i onda puca na onaj osećaj koji ima svako ko ima ljubimce. Ja, recimo, to NIKADA ne bih radio tokom pisanja jer to smatram eksploatacijom čitalaca. Smatram jeftinim, prostim. Nepotrebne smrti voljenih likova, takođe. Život je već toliko bolan kada nekoga koga volimo izgubimo, pa nam čak i taj eskejpism u svet literature ne pomaže kada se suočimo sa mnogim gubicima omiljenih likova. Ali to je sada popularno jer trenutno vlada dno dna u svetu književnosti, kao što vlada dno dna u svetu filma i dno dna u svetu generalnog entertainmenta.
Pitanje je kako pronaći nešto solidno u moru već viđenih stvari? Teško, jako teško. A još teže je pisati tako da to privuče ljude. Samo zbog toga što ne pišeš nešto što je mainstream ili popularno, budeš ocenjen ili ocrnjen kao avantgardni pisac, ali ne onaj pop šik avantgard već the dark abyss avantgard.
A i ovde u RS ti da nađeš da ti neko izda knjigu je mukotrpan posao.
