Da li je moguće dokazati kvalitet umetničkog dela?

Доказати значи потврдити истинитост неког суда. Суд у овом случају гласи да је неко дело уметнички вредно. Да ли је могуће доказати да је тај суд истинит?

Ако претендујеш на начин доказивања на које је ово друштво, загрезло у материјализам, навикло, или принцип индукције (закључивање из појединачног о општем) а онда позивање на то опште, то се не може применити на уметност. Сасвим друга област ту влада која се не може мерити, анализирати и доказивати на прост начин подвођења под неко изведено правило.
Сврха уметности јесте да човека отргне од службе индивидуалној вољи и доводе га у стање ткз."чистог субјекта сазнања" када уживалац уметничког дела престаје бити човек, индивидуа, и стапа се са својом унутрашњом суштином изван појаве.

Уметничка дела не ствара индивидуа, нити индивидуа ужива у њима. Онај ко ужива у уметности јесте наша унутрашња суштина, метафизичко биће, основа свега, воља по себи.

Uistinu Arhiloh je samo usplamteli čovek što voli i mrzi, samo vizija genija koji više nije Arhiloh, već genije sveta.
Mi kao saznavaoci nismo jedno i istovetno sa bićem koje, kao jedini tvorac i gledalac komedije umetnosti, priređuje sebi večito uživanje.

Niče iz Rođenja tragedije.

Како онда оценити да ли је нешто уметничко дело? Субјективни начин је једини начин. Осврт на то да ли оно олакшава индивидуи напуштање служења индивидуалној вољи и стапање са трансценденцијом или не. Свако то може непосредно оценити, при чему је то стапање, тај доживљај, оно што је битно.

Када на пример композитор ствара музичку композицију трансцендентна воља је модел по коме он "ваја" своју "скулптуру", при чему на крају имамо посла са одразом, са скулптуром, не са самим живим моделом. Сада, слушајући музику, остаје нам да пронађемо у нама тај живи модел по коме је вајао композитор. Музика при томе је само средство за то, посредник, као и свако друго уметничко дело.

Могуће је доказати вредност уметничког дела по томе са којом лакоћом оно успева да нас отргне од служења индивидуалној вољи, и да ли успева у томе. Постоје дела која су управо изникла из служења индивидуалној вољи или простим нагонима и то је оно што их чини чини кичем и шундом.

Као пример могу добро послужити песме Милића Вукашиновића, које извиру из просте похоте, у односу на песме Дантеа, које извиру из трансцендентног, из спознања идеја. Обадвојица певају о односу мушкарца и жене, при чему први једино што познаје јесу његови сопствени телесни нагони и слављење његове похоте, из које и извире то назови "дело", а други слави метафизичку идеју женског уопште. Разлика је велика.

Taman da joj mater
u to popusti joj karakter
za šlic rukom pravo
pameti, zdravo

Kad karakteri stradaju
gaće same spadaju
a to nekad što smo
se gledali, gledali

Ali eto groma
neće bez kondoma
ja bi go da uđem
ona gleda, a ne da

Pretrkeljam džepove
i sve tajne štekove
ona gleda, a kondoma
nema, pa nema

Milić Vukašinović

"Tako se mila i čestita kaže
gospoja moja kada pozdrav daje,
da svaki jezik zanemi i staje,
oči je gledat da se ne odvaže.

Premnoge hvale prate je dok ide,
a poniznošću sva je odevena;
s nebesa kanda sidje lijepost njena,
da višnje čudo i zemnici vide.

Zadivljen svak je od lepote ove,
s pogleda slast mu u srcu se rodi;
I ko da s lica njezina se kreće
dah jedan nežni što ga ljubav vodi,
i što: »Uzdiši« dušu stalno zove."
Dante Vita Nova

Ова два примера су крајности које могу показати велику разлику између уметности и кича. Нису сва дела овако јасно сврстана на једну или другу страну, али стране постоје, једна је служба индивидуалној вољи, друга је естетска контемплација. Само ова друга страна јесте уметност.

 

[123loncar]

Sam si napočetku kazivanja stvar usmerio ka subjektivizmu ?
Dakle , isključio si mogućnost ikakvog ( da tako kažem ) naučnog
pristupa problemu dokazivanja ( za ili protiv ) dela . Po meni ,
tuse pojavljuju i pojmovni problemi ; naime umetnički radovi
se nazivaju delima ; a pod delima uglavnom svrstavamo svetove /
galaksije / sunčeve sisteme / žive planete / biološki život .......
Dakle , ako za živi svet kažemo da je delo tvorčevo , onda mislimo
na sve ono što je u vezi snjim ; tad konstatujemo da je to delo lepo
i dobro . Dakle ,u opštem smislu , sve ono što je ocenjeno kao delo ,
ono je lepo i dobro svima i svakome --- stoga je život zaista delo ;
a ono što si ti u primeru imenovao kao delo , to bi mogao biti samo
jedan od mnogih umetničkih radova .
A ako je tako , onda umetnički rad ne može biti lepši i bolji od svog
tvorca , stoga je on samo dopadljiv i koristan .
A ta njegova dopadljivost i korisnost od čoveka do čoveka je različita ,
baš zbog toga što su ljudi različiti ( neponovljiva i neobnovljiva , sama
sebi svojstvena dela ) -- dakle , zavisi od ličnog stava analitičara .

Samim tim , nije moguće dokazati opšti kvalitet jednog umetničkog
rada , jer taj rad je čista kreacija unutrašnjeg bića umetnika - i
zavisi od njegovih umeća komuniciranja sa sopstvenim spoljašnjim
delatnim moćima i njihovim umećima . Tu još ima jedna iluzija ,
kojom se služe veliki majstori umetničkih radova . Naime , umetnik
mora da ostavi prostora posmatraču za latentnom dogradnjom
njegovog rada ; oću da kažem , umetnički predmet mora da probudi
u posmatraču latentnu želju za ikakvim dokreiranjem kako bi se ovaj
vezao večno za njega . To vezivanje posmtrača za rad , čini ga
dopadljivijim i vrednijim u odnosu na druge radove .
Inače , pojam delo, podrazumeva i dugotrajnost u smislu večitosti
; što za umetničke radove makakvi bili ili makako ih okarekterisali
ne možemo da kažemo .
Kad je civilizacija nastojala da definiše pojam lepog i dobrog , pa
i u njega da svrsta ljudske delatnosti , naročito umetnost ; zahvaljujući francuzima ,iz tog pojma isključena je tvorevina kosmos i
životi u njemu ( matrijalni , energetski , biološki i sve nijanse u kojima
se on može javiti ) . Po onoj , čovek je merilo svega , došlo se do
pojma lepe umetnosti i njihova dela -- tako da umetnost postaje
večna ( od smrtnog , besmrtno -- manje više religijska doktrina ) .
Da je tkva estetika uvela za visoko kvalitetne umetničke delatnosti
pojmove dopadljivo i korisno ( i njihove suprotnosti : ružno i nekorisno
--- kič ) ; danas bi možda bilo moguće utvrđivati bar opšti kvalitet
umetničkih radova u bilo kojoj umetničkoj sveri i oblasti . Ovako imamo samo dve krajnosti ( umetnost i kič ) koje diktira dominantna
društvena svest ( primer : jedni tvrde daje pinkomanija razbojništvo ;
drugi da je nužan društveni kič ; treći da je to deo naše kulture ;
a julovsko demokratski lideri , da je to naša elitna kultura ) .
Tako je to nekako !