@Skafander
Одговорићу вештачкој интелигенцији само једном.
Убудуће ако хоћеш да разговараш са мном, у овој или некој другој теми, мораћеш да пишеш своје поруке лично.
И шта са тим?
Све што постоји направљено је од елементарних честица, тако да се апстраховањем могу изједначити било које две ствари.
Борци за права животиња могу отићи корак даље у томе и на основу резултата захтевати да се њиховим миљеницима доделе једнака права са људима. А ако би им на то рекао да се животињама не могу дати једнака права са људима с обзиром да немају једнаке способности са људима, могли би да ти одговоре да ни људи међу собом немају једнаке способности па опет имају једнака права.
Заправо јесте, додуше у пренесеном смислу.
Неко је, захваљујући жртвама предака, рођен са одређеним потенцијалима; неко је, услед изостанка жртава предака, рођен без њих.
Неко је, захваљујући одгоју, остварио урођене потенцијале; неко је, услед изостанка одгоја, остао неостварен.
Тачно, али то је потпуно небитно за онај кључни период између доласка и одласка што га зовемо животом.
У њему смо различитих способности, а пошто нису све способности једнако важне — различитих смо и важности.
Правда је стање у коме је добијено уједно и заслужено.
Када јако способан појединац који доприноси заједници много и слабо способан појединац који не доприноси заједници много добију исто (новца, добара, земље, славе, почасти или чега год) — то је неправда.
Evo bez AI.
Ta definicija pravde koju daješ zvuči logično na prvi pogled, ali je previše uprošćena i vodi u ozbiljan problem.
Prvo, ljudi ne kreću iz istih uslova. Neko je rođen zdrav, jak, u stabilnoj porodici, sa mogućnostima. Neko drugi nije. Ako kažeš "svako dobija po zasluzi", a start nije isti, onda to više nije čista pravda, nego nagrađivanje već postojećih razlika.
Drugo,
čovekova vrednost nije isto što i njegova produktivnost. Ako neko manje doprinosi jer je slabiji, bolestan ili ima lošije okolnosti,
to ne znači da vredi manje kao čovek i da treba da ima manje osnovnih uslova za život.
Treće, čak i u prirodi koju pominješ, zajednice opstaju jer ne odbacuju slabije tek tako. Postoji briga o mladima, starima i ranjenima, jer zajednica nije samo zbir "najjačih", nego celina.
Zato je poenta da pravda nije da svi imaju luksuz bez obzira na doprinos, ali jeste da svi imaju
dostojanstven minimum bez obzira na razlike.
Razlike u nagradi mogu da postoje, ali ne smeju da stvaraju ponor gde jedni imaju sve, a drugi nemaju osnovno.
Jer u tom trenutku to više nije "zasluga", nego sistem koji opravdava nejednakost.
I na kraju, postavlja se prosto pitanje: šta će ti više nego što ti realno treba?
Ne možeš da jedeš duplo više od drugih a da ti to stvarno koristi. Ne možeš da spavaš na dva kreveta u isto vreme. Ne možeš da živiš deset života odjednom. Postoji prirodna granica potrebe, sve preko toga je gomilanje bez svrhe.
Zato nagrada za veći doprinos ne mora da bude beskonačno materijalno "više", nego: dobro zdravlje, poštovanje zajednice, unutrašnje zadovoljstvo što si doprineo i pomogao.
To su stvarne vrednosti koje ne stvaraju nejednakost, nego jačaju zajednicu.
A ako kažeš da neko treba da dobije manje osnovnih uslova zato što je manje sposoban, kako to nije diskriminacija? Čovek ne bira uvek svoje sposobnosti, okolnosti, zdravlje. Da li to znači da treba da ima manje pravo na život?
Razlike mogu da postoje, ali ne u onome što je osnovno i potrebno za dostojanstven život.
Zato je moje pitanje jednostavno: da li pravimo društvo gde svako ima dovoljno, ili društvo gde neko ima višak koji mu realno ne treba, dok drugi nemaju ni minimum?
Skromnost i mera nisu slabost, to je razumevanje prirode i života.
