Pre neko vece se slatko ismejah,dok sam sa dragim mi muzem, gledala film Fever Pitch sa Drew Barrymore u glavnoj ulozi.Ona glumi devojku koja se zaljubljuje u tipa cija je strast navijanje za Boston Red Sox-e,poznati bejzbol klub.To kod njega traje od detinjstva,jer ga je ujak-fan vodio na sve utakmice,ali se tokom godina razvilo u neku vrstu zaludjenosti,jer on zivi za utakmice,informacije o ekipi,druzi se iskljucivo sa navijacima,koje je upoznao na tekmama i u jednoj recenici-zivot mu je podredjen BRS-a.
To u njihovoj vezi postaje,u jednom trenutku,primarni problem, a jedna od njenih drugarica je pita: "Da li si se ikad zamislila da li je normalno to sto je on do 30. bio sam? Do tada svako normalan treba da ima makar jednu vezu, makar ona bila propala,promasena."
Shodno tome,ja vas pitam da li je istina da bi svako do 30. trebalo da ima bar jednu pogresnu ili pravu osobu, da bi ga smatrali "normalnim/om" ili je to jos jedna od glupih predrasuda,jer ljubav ne gleda ni na sat,ni na godine.Jednostavno se dogodi ili ne.
I zasto,ponekad,ljudi u vezama/brakovima, s visine gledaju na single likove?
Svako ima pravo da zivi kako hoce,zar ne?
moja najbolja drugarica je zagazila u tridesete i iza sebe ima kres i par ljubakanja...nista ozbiljnije...teoriju je razradila ali je to sve za dz...u drugim sferama zivota funkcionise ali u emotivnom je na nivou 16-ogodisnje devojcice....i to muskarci osete i klone je se iako nije ni ruzna ni glupa ni dosadna...
...bojim se da joj je vreme proslo i da ce ostati nevoljena...
....
