Ja ipak stojim iza toga da prvog trenutka kad zatvorim knjigu tolkinovu ili den brauna, istog trenutka ce da prestane moje razmisljanje o njoj. Pamtim da sam pre par godina, citajuci proces u skoli, narednih tri meseca razmisljao o tome. I to samo zato sto je napisana tako da sa sobom nosi bezbroj poruka, i tesko da se ikada moze do kraja razumeti (jedino je kafka sposoban da kaze sta je sve zeleo da kaze)
Kad je u pitanju tolstoj (i ti slicni smaraci, kako se neko izrazio), vecina im nikad nije ni dala sansu (cast izuzecima) a da je uzeo da govori o njima. odmah da se opravdam: poceo sam dva puta da citam gospodara prstenova, oba puta bezuspesno, ali sam gledao filmove.
Ipak, tolstoju se zamera: pod jedan, sto pise dela na 700+ strana, ali to je slucaj i sa mnogim delima epske fantastike; a pod dva, to sto se radi kao lektira i onda je instant njesra ...
A sund bih definisao kao delo iskljucivo zabavnog karaktera, koje ne navodi na razmisljanje i koje se pise da bi zadovoljilo potrebe odredjene publike. Ne, ne mora da bude ljubic/krimic i ne mora da se prodaje na trafici, i moze da se obradjuje u skoli (zasto da ne???)
Tipican primer su mihajloviceve tikve
Znaš šta - postoje ljudi koji barok i rokoko smatraju kičem, sve dok ne saznaju da su to barok i rokoko.
Vrlo je lako relativizovati pojmove ne-prave i prave umetnosti, naročito kada se kao glavni arbiter nametne lični "ukus" (senzibilitet, afinitet itd).
Tvom senzibilitetu (afinitetu, "ukusu") ne odgovara epska fantastika, i to je to.
S druge strane, postoji jedan krajnje nekritički, globalni stav o "pravim" vrednostima - delima Tolstoja, npr - čak i kod onih koji nisu pročitali nijedno Tolstojevo delo. Mnogi pisci su uzdignuti do nivoa kulta, pa nije primereno, odnosno - ko smo mi pa da se usudimo da nam se ne sviđa delo genija? To je jedan od aspekata našeg lošeg obrazovnog sistema: uči napamet, ponavljaj kao papagaj ono što je napisao neki urednik/recenzent/kritičar u uvodu lektire, i dobićeš peticu.
Kad sam ja studirala, postojao je udžbenik iz predmeta "Sociologija kulture i umetnosti". Tamo je za kič rečeno da je on nastao kao rezultat potrebe da se raja makar malko približi buržoaziji. Buržoazija je imala originalne umetničke slike, raja reprodukcije; bogati su jeli iz skupog porcelana, raja iz replika; bogate dame nosile su dijamante, siromašne bižuteriju ... i zapravo je kič IMITACIJA nekog originala, štancovana u ogromnom broju kako bi se podmirile potrebe rulje. A rulja je, po rečima mnogih autora definicije kiča i šunda, bila isfrustrirana klasnim razlikama i željna da dobije svoje parčence ... ili barem privid glamura.
Ali, takva definicija je anahrona. Danas se štošta štancuje u mnogo primeraka. Pre svega knjige, te definiciju koja podrazumeva masovnost kao odliku kiča/šunda, ne možemo primeniti na književnost. Masovnost više ne igra nikakvu ulogu u kategorizaciji umetnost - ne-umetnost, kad je reč o književnosti.
Nisam sklona da o velikim klasicima razmišljam kao o neprikosnovenim umetnicima, niti da minimalizujem značaj novijih autora.
Napokon, uopšte nije bitno da li ćemo bob nazvati bobom a popa popom (osim ako ne misliš da se baviš teorijom književnosti); bitno je da li nam se nešto dopada ili ne. Bitno je, takođe, ukoliko si mlad i voliš da čitaš, da čitaš što više, bez probirljivosti (taj luksuz ostavi za starije godine). Vremenom ćeš ustanoviti da se tvoj ukus menja, i da će se menjati, i da ni sa jednom knjigom nisi izgubio dragoceno vreme, već stekao određeno iskustvo.
Ja, recimo, nikako ne volim Koelja. Ponekad, kad vidim koliko njegovih misli citiraju, dođe mi da napišem traktat o kiču nad kičem - upotrebi tuđih a krajnje banalnih i glupih poduka i pouka, koja vremenom postaje skoro automatska samo zato što je autor zgodan da se citira.
)
