Protiv sam ritualnog pucanja.
Pristalica sam slobodnog posedovanja i nošenja oružja.
Prisustvovao sam događaju na svadbi kada je veoma prisebno i odgovorno mladoženjin stric pošto mladoženja nije odslužio vojni rok, pucao u jabuku okačenu iznad mladine kapije.
Svi izašli da dočekaju svatove, a stric iz prve pogodi jabuku.
Ostane jedna polovina jabuke da visi pa ga svi pozivaju da opali i drugu patronu iz dvocevke.
Rokne on drugi put, kad ono ništa.
Pošto je čovek vojno lice i zna da je igla sigurno udarila, pretpostavi da je kapisla falš.
Kad ono međutim.
Kad je spustio pušku da je otvori i izbaci patronu, ona opali u asfalt.
Sreća pa je bila sitna sačma i rasute kuglice iz rikošeta nisu imale energiju da nekog ozbiljno povrede.
Tridesetak gostiju u automobile pa u bolnicu.
Svadba zgranuta, mlada plače, krvave košulje svuda, stric nestaje, mladoženja očajan.
Niko još ne zna koliko je ozbiljno povređenih.
Čitava svadba pod znakom pitanja.
Srećom prisebnost je pobedila i nakon nekog vremena tišine i iščekivanja, kada su ranjenici počeli da se vraćaju iz bolnice sa flasterima i preoblače krvavu garderobu, adrenalisana masa počne veselje ispočetka.
Veselije veselje nisam doživeo u svojoj višedecenijskoj karijeri muzičara .
Zato mislim da pucati treba samo kada ima razloga i potrebe za prolivanjem krvi.
Ritualno jok.
