МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Da-li-je-Drazin-grob-u-Rusiji.lt.html
Da li je Dražin grob u Rusiji
Spektakularna tvrdnja da je Draža Mihailović umro 1960. negde u Sovjetskom Savezu već tri godine nailazi na totalni muk u Srbiji
Jurnjava za grobom Dragoljuba Draže Mihailovića po onolikim beogradskim lokacijama o kojima se šuška, govori i piše već decenijama, više je nego jalov posao.
Uprkos tome što je u poznatom procesu bio osuđen na smrt, Draža nije streljan 17. ili 18. jula 1946. godine, nego je prebačen u SSSR, gde je i umro u leto 1960. godine.
Ovaj uvod dostojan tabloidne jurnjave za neverovatnim, napisao sam na osnovu sledećeg citata:
„Godine 1946. bio sam mlad oficir OZN-e, i sećam se da se Draža žalio i tražio pomilovanje. Obećao je da će, ako mu se preinači presuda, pomagati i sarađivati sa vlastima u sređivanju stanja u zemlji. Tada sam od svojih starijih kolega čuo da je SSSR tražio od naših vlasti da im se Draža ustupi. Ovo iz razloga jer je bio proruski čovek, obaveštajac. Od obaveštajnih službi SSSR-a i Engleske postavljen je za komandanta savezničke gerile u Jugoslaviji, koja je trebalo da se brani oko dva meseca, da se odloži plan „Barbarosa” – napad na SSSR, i napad na Grčku, gde je trebalo da Nemci pomognu Italijanima. Šta će biti sa tvrdnjama ’demokrata‘ u Srbiji, da je Draža Mihailović streljan i lutanjem za njegovim grobom, ako se dobije obaveštenje da je Draža umro prirodnom smrću juna 1960. godine u Rusiji.”
Miodrag Mija Nikolić je ovo napisao u autobiografskoj knjizi „Odrastanja i ideali’’, objavljenoj 2006. u Nišu (autorsko izdanje). Njegov spektakularni iskaz mediji u Srbiji ignorišu već tri godine, iz nejasnih razloga, pogotovo kod ovolike gladi za svakojakim senzacijama.
Do danas je jedino dokumentovano da je Mihailović bio osuđen na smrt, kao i neki drugi, koji su uprkos tome poživeli, pa zašto to ne bi važilo i za njega.
Svojevremeno je kolega Bogosav Marjanović baš na stranicama „Politike” objavio delove svog razgovora sa Slobodanom Učom Krstićem, nekada visokim funkcionerom OZN-e Srbije, koji je sa streljanja izvukao Dragog Jovanovića, šefa predratne i ratne policije u Beogradu. Jovanović je potom „sedeo još tri godine u zatvoru i pisao sve što je znao i što je nas interesovalo i bio od velike koristi”, tvrdio je Krstić. On je naveo da je streljanju Draže Mihailovića prisustvovao i Miloš Minić, kome se kolega Marjanović se obratio s pitanjem da li je to tačno. Od minića je dobio sledeći odgovor:
„Verujte da sam sve vreme posle razgovora sa vama razmišljao da li sam zaista prisustvovao tom događaju i gotovo sam sada siguran da nisam. Jer, da sam tamo bio verovatno bih se setio”.
Da li je ovim Minićevim iskazom, formulisanim u diplomatskom maniru, saopštena činjenica da Draža nije streljan?
Bio je osuđen na smrt i Božidar Bećarević, genije antikomunističkog policijskog rada, ali je on dugo posle presude i navodno izvršene smrtne kazne, bio na usluzi OZN-i, odnosno UDB-i. Čak je saslušavao neke od najznačajnijih zatočenika koji će završiti na Golom otoku u vreme sukoba Moskve i Beograda, povodom Rezolucije Informbiroa iz 1948. godine.
Branko Mihailović, Dražin sin, u razgovoru s kolegom Goranom Lazovićem je rekao 1992. godine:
„Pričali su mi da je tata živeo u jednoj kući pored Barajeva, da je držan u izolaciji i da je navodno umro 1953. Drugi su ga opet sretali na Terazijama, čudili se s kakvom mirnoćom razgleda izloge i jede trešnje. Čuo sam i priču po kojoj je moj otac svakodnevno igrao karte sa Rankovićem...”.
Organi OZN-e su uhvatili Mihailovića i 13. marta 1946. prebacili ga u Beograd, o čemu je Aleksandar Ranković odmah obavestio depešom Tita koji je tada putovao u posetu Poljskoj. Tito je naredio da se vest koja ga je zaetkla na proputovanju kroz Mađarsku čuva u strogoj tajnosti dok se ne vrati s puta.
Tanjug je 24. marta 1946. saopštio da je Mihailović uhapšen i da se „vodi istraga”.
Ranković je svedočio da su „Tito i Kardelj bili za to da se Draži omogući odlazak u inostranstvo, ali mi drugi nismo”, pri čemu je mislio na ondašnje rukovodioce iz Srbije.
Miodrag Mija Nikolić je, inače, od 1945. do 1960. radio u OZN-i i UDB-i.
Niz činjenica saopštenih u svojoj knjizi, on je saznao dok je bio angažovan na poslovima političke obaveštajne službe, kao i tokom školovanja na višoj školi FNRJ za unutrašnje poslove sredinom pedesetih godina prošloga veka. Do mnogih saznanja je došao i samostalnim, višegodišnjim istraživanjima.
U svoj rašomonijadi oko životnog kraja Draže Mihailovića,možda je ključni iskaz Miodraga Nikolića da je Draži ostala glava na ramenu zato što je bio „proruski čovek, obaveštajac”, o čemu sam pre pet-šest godina nešto pisao na stranicama „Politike”.Ta velika tema prerasta okvire ovog teksta i ostaje za neku drugu priliku.
Da li je Dražin grob u Rusiji
Spektakularna tvrdnja da je Draža Mihailović umro 1960. negde u Sovjetskom Savezu već tri godine nailazi na totalni muk u Srbiji
Jurnjava za grobom Dragoljuba Draže Mihailovića po onolikim beogradskim lokacijama o kojima se šuška, govori i piše već decenijama, više je nego jalov posao.
Uprkos tome što je u poznatom procesu bio osuđen na smrt, Draža nije streljan 17. ili 18. jula 1946. godine, nego je prebačen u SSSR, gde je i umro u leto 1960. godine.
Ovaj uvod dostojan tabloidne jurnjave za neverovatnim, napisao sam na osnovu sledećeg citata:
„Godine 1946. bio sam mlad oficir OZN-e, i sećam se da se Draža žalio i tražio pomilovanje. Obećao je da će, ako mu se preinači presuda, pomagati i sarađivati sa vlastima u sređivanju stanja u zemlji. Tada sam od svojih starijih kolega čuo da je SSSR tražio od naših vlasti da im se Draža ustupi. Ovo iz razloga jer je bio proruski čovek, obaveštajac. Od obaveštajnih službi SSSR-a i Engleske postavljen je za komandanta savezničke gerile u Jugoslaviji, koja je trebalo da se brani oko dva meseca, da se odloži plan „Barbarosa” – napad na SSSR, i napad na Grčku, gde je trebalo da Nemci pomognu Italijanima. Šta će biti sa tvrdnjama ’demokrata‘ u Srbiji, da je Draža Mihailović streljan i lutanjem za njegovim grobom, ako se dobije obaveštenje da je Draža umro prirodnom smrću juna 1960. godine u Rusiji.”
Miodrag Mija Nikolić je ovo napisao u autobiografskoj knjizi „Odrastanja i ideali’’, objavljenoj 2006. u Nišu (autorsko izdanje). Njegov spektakularni iskaz mediji u Srbiji ignorišu već tri godine, iz nejasnih razloga, pogotovo kod ovolike gladi za svakojakim senzacijama.
Do danas je jedino dokumentovano da je Mihailović bio osuđen na smrt, kao i neki drugi, koji su uprkos tome poživeli, pa zašto to ne bi važilo i za njega.
Svojevremeno je kolega Bogosav Marjanović baš na stranicama „Politike” objavio delove svog razgovora sa Slobodanom Učom Krstićem, nekada visokim funkcionerom OZN-e Srbije, koji je sa streljanja izvukao Dragog Jovanovića, šefa predratne i ratne policije u Beogradu. Jovanović je potom „sedeo još tri godine u zatvoru i pisao sve što je znao i što je nas interesovalo i bio od velike koristi”, tvrdio je Krstić. On je naveo da je streljanju Draže Mihailovića prisustvovao i Miloš Minić, kome se kolega Marjanović se obratio s pitanjem da li je to tačno. Od minića je dobio sledeći odgovor:
„Verujte da sam sve vreme posle razgovora sa vama razmišljao da li sam zaista prisustvovao tom događaju i gotovo sam sada siguran da nisam. Jer, da sam tamo bio verovatno bih se setio”.
Da li je ovim Minićevim iskazom, formulisanim u diplomatskom maniru, saopštena činjenica da Draža nije streljan?
Bio je osuđen na smrt i Božidar Bećarević, genije antikomunističkog policijskog rada, ali je on dugo posle presude i navodno izvršene smrtne kazne, bio na usluzi OZN-i, odnosno UDB-i. Čak je saslušavao neke od najznačajnijih zatočenika koji će završiti na Golom otoku u vreme sukoba Moskve i Beograda, povodom Rezolucije Informbiroa iz 1948. godine.
Branko Mihailović, Dražin sin, u razgovoru s kolegom Goranom Lazovićem je rekao 1992. godine:
„Pričali su mi da je tata živeo u jednoj kući pored Barajeva, da je držan u izolaciji i da je navodno umro 1953. Drugi su ga opet sretali na Terazijama, čudili se s kakvom mirnoćom razgleda izloge i jede trešnje. Čuo sam i priču po kojoj je moj otac svakodnevno igrao karte sa Rankovićem...”.
Organi OZN-e su uhvatili Mihailovića i 13. marta 1946. prebacili ga u Beograd, o čemu je Aleksandar Ranković odmah obavestio depešom Tita koji je tada putovao u posetu Poljskoj. Tito je naredio da se vest koja ga je zaetkla na proputovanju kroz Mađarsku čuva u strogoj tajnosti dok se ne vrati s puta.
Tanjug je 24. marta 1946. saopštio da je Mihailović uhapšen i da se „vodi istraga”.
Ranković je svedočio da su „Tito i Kardelj bili za to da se Draži omogući odlazak u inostranstvo, ali mi drugi nismo”, pri čemu je mislio na ondašnje rukovodioce iz Srbije.
Miodrag Mija Nikolić je, inače, od 1945. do 1960. radio u OZN-i i UDB-i.
Niz činjenica saopštenih u svojoj knjizi, on je saznao dok je bio angažovan na poslovima političke obaveštajne službe, kao i tokom školovanja na višoj školi FNRJ za unutrašnje poslove sredinom pedesetih godina prošloga veka. Do mnogih saznanja je došao i samostalnim, višegodišnjim istraživanjima.
U svoj rašomonijadi oko životnog kraja Draže Mihailovića,možda je ključni iskaz Miodraga Nikolića da je Draži ostala glava na ramenu zato što je bio „proruski čovek, obaveštajac”, o čemu sam pre pet-šest godina nešto pisao na stranicama „Politike”.Ta velika tema prerasta okvire ovog teksta i ostaje za neku drugu priliku.
