ХРАБРЕ РАВНОГОРКЕ—ОЛГА СОКОЛОВИЋ (ЛИ-ЛИ)
Пише: Александар Динчић
У документима ова жена је позната као Јелена Обрадовић, Ли-Ли, Ружица, али њено право име је било Олга Соколовић. Мало људи зна ко је заправо била ова жена, шта је радила, за кога је радила и како је завршила свој живот.Чак ни комунисти после рата нису могли да одмрсе која је права функција била ове жене.
У објављеној студији Милослава Самарџића „Генерал Дража Михаиловић...“, том 2, на страни број 603 под псеудонимима стоји и ово:
РУЖИЦА ДИМИТРИЈЕВИЋ, Соколовић Олга из Ниша, обавештајка.
Ова нишка равногорка која је прва почела да ради као илегалац на Централној железничкој станици у Нишу у својству записничара била је само једна у низу нераскидивих ланаца Михаиловићеве илегале која је постојала у Нишу, а о њеним доприносима на том пољу историја ће рећи своју завршну реч.
С тим у вези, у мојој књизи о четницима у нишком логору појавиће се као посебан наслов живот, пут и одлазак у вечност ове храбре Нишке равногорке. Сада га дајем.
КАКО СУ РАВНОГОРКЕ ГИНУЛЕ НА БУБЊУ
Олга Соколовић, рођена Николић, рођена је 12. августа 1894 године у Нишу од оца Петра и мајке Обрене. Основну школу и гимназију је завршила у родном граду, а затим се запослила у Црвеном Крсту у Београду.
По избијању априлског рата према сведочанству још једног нишког илегалца, Александра Макотара, Олга је била распоређена као записничар на железничкој станици Црвени Крст и имала задатак прикупљања информација о кретању возних композиција. Ту су се они и упознали и ту је Олга већ била уведена да ради као обавештајац што је прихватила јер јој је брат већ био у немачком заробљеништву (Народни Музеј града Ниша, нерегистрована грађа, записник са саслушања Александра Макотара, шефа Железничке станице Црвени Крст).
По окупацији, Олга прелази на Централној железничкој станици у Нишу као записничар.
У време устаничких борби у Западној Србији, Олга је већ почела увелико да ради за Михаиловићеве четнике, давала им драгоцене податке, а често је под конспиративним именом „Јелена Обрадовић“ одлазила у Западну Србију.
У немачком полицијском извештају о њој који је сачињен у Нишу 23. 5. 1943. стоји:
„Јелена Обрадовић, записничар са Нишке станице је од почетка била велики обавештајац Михаиловићевих банди, давала им је податке о нашим трупама, а често је путовала и у Краљево где је тада радио покојни Поповић Милован, овдашњи шеф железничке станице, а имала је и веза са лекарима у градској болници.“
(НМН, документа Специјалне Полиције и Гестапоа, број документа 129/1).
Према сведочанству Макотара, Олга је постала члан обавештајног центра 1а у Нишу још јуна 1942. године када се Михаиловићева железничка илегала већ консолидовала.
Гестапо хапси по први пут Олгу у септембру 1942. године заједно са шефом железничке станице у Нишу Милованом Поповићем. Логорисана је 23. 9. 1942. у Нишком логору. Немачки извештај каже:
„23. септембра 1942. прихватном логору Ниш предати на саслушање Јелена Обрадовић и Милован Поповић. Они су радили као обавештајни орган Михаиловића у Нишу, а имали су веза и са Штабом 110 у Лесковцу (мисли се на Горски Штаб 110 али он није био у Лесковцу—моја примедба).
Ради се о групи опасних Михаиловићевих људи и треба све испитати.
Потпис
Капетан Брант, Ниш.
(НМН, документа Специјалне Полиције и Гестапоа, број документа 234/2)
Сви подаци са Нишке станице о кретању возних композиција су прослеђивани преко Обавештајног Штаба 1а кога су Гестповци открили јер капетан Брант јавља да је као припадник овог штаба стрељан Милован Поповић, а Јелена Обрадовић пуштена јер се није могло доказати да је и она била члан истог штаба (док.бр. 240/3).
Милована Поповића су Немци стрељали у Јајинцима новембра 1942. године, али је Олга Соколовић наставила да ради у илегалној организацији, али овога пута у Штабу 1б јер је Штаб 1 а већ био уништен.
Ново хапшење Олге Соколовић је уследило после акције немачке полиције на одреде мајора Ђурића код Бојника у августу 1943. године.
О Логорисању је јављено преко телеграма 123-4 од 15.8.43:
„Дана 12. 8. у Нишу извршено хапшење Михаиловићевих људи за које је доказано да су били чланови обавештајног Штаба 1б и то:
-Јелена Обрадовић, рођена Николић, са станом у улици Стефана Првовенчаног бр.1
-Николе Дражевића, са станом у улици Сарајевској бр.2
-Милете Илића, са станом у улици Цара Душана бр.3
Сви су упућени на иследни поступак у Нишком прихватном логору.
Потпис,капетан Брант, Ниш.(док.бр. 340)
О боравку ове групе сведочио је и тадашњи затвореник Константин Николић, земљорадник из Мозгова после рата:
„Било је то средином августа када су у логор довели групу железничара а међу њима сви смо видели Олгу Соколовић која је доведена под лажним именом Јелене Обрадовић. Довели су још кочничара Ракића, маневристу Тршића, затим железничара Ратка Ковачевића и још неке недићеве официре. Прича се да су били у вези са Дражиним људима. Тукли су их страшно. Олгу су чак неки гајдерфрајтери покушали да силују, али ју је одбранио један немачки наредник. Олгу су стрељали касније.
(НМН, књига изјава логораша, бр. 20. изјава Николе Почуче, земљорадника из Зајечара)
Олга Соколовић је преживљавала у логору своје последње дане. Била је таоц, на листи број један само ако Фелдкомандантура 809 изда наређење да се због акција ЈВ изврши одмазда.
Прошао је септембар и Олга је и даље била у логору.
Међутим, у Нишу се почетком новембра 1943. године појавио плакат о одмазди. Због погибије немачких војника приликом напада четника на бродове на Дунаву устанички покрет ДМ је изгубио 150 људи који су за одмазду стрељани 29.10.1943. писало је на излепљеним плакатима, али није писано где је одмазда извшена.
Овај покољ је био на Бубњу код Ниша, али није једнини јер је већ 2. новембра извшен нови али овога пута су чак 223 присталица ДМ погубљене. Бубањ се претварао у велико и масовно гробље Михаиловићевих присталица и припадника. Немци нису издали плакат за овај покољ.
О прозивци за ово стрељање где је прозвана и Олга, сведочио је партизански логораш Миле Филиповић после рата:
„Добро се сећам да је био крај октобра 1943. Гестаповци су викали у цик зоре, били су неки и пијани. Разбудили су све собе и почели да читају име за именом. Све су прозвали са спрата, међу њима се сећам среског начелника Радуловића код Прокупља, затим капетана Башића из Крушевца, Олгу Соколовић записничарку са нишке станице, Божу званог Гобелц из Подине и још многе друге. Сташно су лупали вратима и викали „бандити, бандити, стрељати!“, затим „српске свиње“ и слично. Држали су неке картоне зелене боје и прозивали. Како би кога прозвали, стражар који је био на вратима би га ударио. Олга је изашла мирна. Лежала је на поду, имала је неку младалачку одећу, била је насмејана и поздравила се са свима. Један поп који је са нама био у соби ју је помиловао по коси, али су ускоро прочитали и његово име. Довезли су до улаза три камиона и напунили их. Сви су одведени на Бубњу и побијени, а одела су вратили. После су наши људи то парили доле, али су се одмазде настављале и стизала су нова.“
(НМН, књига изјава логораша, бр. 12. изјава Милета Филиповића из Крајковца)
Још један логораш је био сведок Олгиног логорашког живота:
„Са нама у 15-естици је била и Олга Соколовић, железнички радник. Ухапшена је јер је имала неких веза са Дражиним људима. Била је то лепа жена, удата, а муж јој је био чувени нишки фирмописац. У нашој соби је била још једна жена. То је била мајка Дражиног поручника Тричковића кога су Немци већ стрељали. Обично је Олга највише са њом говорила. Често би се и молиле а био је са нама и један млади поп из околине Београда па су се сви скупа молили. Ја сам био убеђен да ће их стрељати јер су их често прозивали и мучили горе по самицама да признају нешто. Није прошло много, а сви су из наше собе одведени и стрељани на Бубњу. Са њима су стрељана и браћа Цугић, капетани. Сви су из Београда.
(НМН, књига изјава логораша, бр. 22. изјава Милете Радића из Прокупља, окривљеног за делатност по линији КПЈ)
Тачно у 6. часова и 15 минута како је записано у књигама умрлих казнена експедиција је извршила одмазду над 150 присталица ДМ на Бубњу.
Било је то 29.10.1943. године. У овој групи стрељана је и Олга Соколовић, један од најбољих Михаиловићевих обавештајаца из Ниша. Уписана је под редним бројем 607 тек 1953. године после одлуке Нишког среског суда а на молбу њена сестре, подносиоца захтева Веселине.
Тако је Олга Соколовић, алијас Јелена Обрадовић (Ружица Димитријевић) звана још и ЛИЛИ положила свој живот за Краља и Отаџбину, за слободу коју није дочекала.
Нека је вечна слава и хвала овој нишкој равногорки!
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=9287
sve su bile "propagandne" , nesto kao teatarske cetnikinje, i sve su nekako bile povezane sa radom u GESTAPO glumackoj agenciji
evo spremio sam ovo za njega kad stigne
