- Poruka
- 9.306
Таман се стишала жестока полемика у којој је потегнута крупна тема о хуманизму политичара и пало много тешких речи, а планула је нова која је додатно уздрмала ионако начету коалицију конзервативаца и социјалдемократа. Виновник прве узбуне био је потпредседник Бундестага - председник у претходном сазиву - социјалдемократа Волфганг Тирзе, у овој другој ватру је „потпалио” бивши канцелар Герхард Шредер.
Прва је окончана Тирзеовим „дубоким извињењем” некадашњем канцелару Хелмуту Колу, у другој се таква завршница не може очекивати.
Тирзе је поводом неочекиване оставке вицеканцелара и министра за рад Франца Минтеферинга покренуо озбиљну и увек деликатну тему морала у политици и хуманизма политичара. Подржао је одлуку Минтеферинга да се између политике и супруге определи за своју жену а, као супротан случај, споменуо Хелмута Кола.
Оставити жену у мраку у Лудвигсхафену (Колов завичај, прим. аутора), као што је то учинио Хелмут Кол, није његов идеал, констатовао је Тирзе.
Да би се разумело зашто су конзервативци ово доживели као недопустиву изјаву која се „граничи са пакошћу” (Ангела Меркел), ваља подсетити на трагичну судбину Колове супруге Ханелоре: она је, болујући од необичне болести - алергија на светлост - принуђена да због тога живи у тоталном мраку, извршила 2001. самоубиство.
Лавина која је потом кренула натерала је потпредседника Бундестага на узмицање. Његово објашњење да је спорна изјава у једном листу „истргнута из контекста” и непотпуна и да његова намера није била да увреди бившег канцелара Кола - нису били довољни. Уследило је његово писмо сличног садржаја Колу. Ни то није било довољно. Послао је на исту адресу друго, уз „дубоко извињење”. Кратким саопштењем „вечитог канцелара” - владао је пуних шеснаест година - да „прима извињење”, стављена је тачка на ову аферу која је имала своју предисторију.
Медији су се, наиме, присетили да су Кол и Тирзе одавно у „притајеном непријатељству”. Све је почело када је Тирзе 2001, тада на функцији председника Бундестага, захтевао да Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), на чијем челу је Кол био више од четврт века, врати 41 милион марака због мутне афере са њеним финансирањем.
Кол је био бесан. Кад је, нешто касније, док је ручао у ресторану Бундестага, Тирзе прошао поред његовог стола, рекао је посланицима који су седели с њим да је то „најгори председник парламента после нацистичког главешине Хермана Геринга”. За суседним столом нашли су се новинари „Шпигла” и скандалозно Колово поређење је обелодањено. Колов наследник Шредер захтевао је јавно извињење, а надлежно тело парламента изрекло је казну „посланику Хелмуту Колу”.
За аферу која је тек планула међу вечитим противницима, а тренутно партнерима у „великој коалицији”, заслужан је - Шредер. Бивши канцелар је жестоко критиковао Ангелу Меркел, не спомињући је директно, због „потпуно погрешне политике према Русији”. Оптужио је канцеларку да подиже „вербални зид” према Москви и да се у спољној политици препушта емоцијама. Приписао је то њеном „искуству из Немачке Демократске Републике”, и констатовао, као „слободан човек”, да то „није мудро”. Може се, закључио је, филозофирати о гасу (руском), али је потреба за њим - реалност.
Из конзервативног табора загрмели су из свих топова подсећајући Шредера да као бивши канцелар не би смео да себи допусти такве „испаде”, поготову кад се „зна ко га плаћа”. Стрела је усмерена на чињеницу да се Шредер нашао на челу конзорцијума за изградњу гасовода који ће повезивати директно Русију и Немачку иза којег стоји моћни руски „Гаспром”.
Politika.
Šta mislite o ovoj dilemi?8-)
Прва је окончана Тирзеовим „дубоким извињењем” некадашњем канцелару Хелмуту Колу, у другој се таква завршница не може очекивати.
Тирзе је поводом неочекиване оставке вицеканцелара и министра за рад Франца Минтеферинга покренуо озбиљну и увек деликатну тему морала у политици и хуманизма политичара. Подржао је одлуку Минтеферинга да се између политике и супруге определи за своју жену а, као супротан случај, споменуо Хелмута Кола.
Оставити жену у мраку у Лудвигсхафену (Колов завичај, прим. аутора), као што је то учинио Хелмут Кол, није његов идеал, констатовао је Тирзе.
Да би се разумело зашто су конзервативци ово доживели као недопустиву изјаву која се „граничи са пакошћу” (Ангела Меркел), ваља подсетити на трагичну судбину Колове супруге Ханелоре: она је, болујући од необичне болести - алергија на светлост - принуђена да због тога живи у тоталном мраку, извршила 2001. самоубиство.
Лавина која је потом кренула натерала је потпредседника Бундестага на узмицање. Његово објашњење да је спорна изјава у једном листу „истргнута из контекста” и непотпуна и да његова намера није била да увреди бившег канцелара Кола - нису били довољни. Уследило је његово писмо сличног садржаја Колу. Ни то није било довољно. Послао је на исту адресу друго, уз „дубоко извињење”. Кратким саопштењем „вечитог канцелара” - владао је пуних шеснаест година - да „прима извињење”, стављена је тачка на ову аферу која је имала своју предисторију.
Медији су се, наиме, присетили да су Кол и Тирзе одавно у „притајеном непријатељству”. Све је почело када је Тирзе 2001, тада на функцији председника Бундестага, захтевао да Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), на чијем челу је Кол био више од четврт века, врати 41 милион марака због мутне афере са њеним финансирањем.
Кол је био бесан. Кад је, нешто касније, док је ручао у ресторану Бундестага, Тирзе прошао поред његовог стола, рекао је посланицима који су седели с њим да је то „најгори председник парламента после нацистичког главешине Хермана Геринга”. За суседним столом нашли су се новинари „Шпигла” и скандалозно Колово поређење је обелодањено. Колов наследник Шредер захтевао је јавно извињење, а надлежно тело парламента изрекло је казну „посланику Хелмуту Колу”.
За аферу која је тек планула међу вечитим противницима, а тренутно партнерима у „великој коалицији”, заслужан је - Шредер. Бивши канцелар је жестоко критиковао Ангелу Меркел, не спомињући је директно, због „потпуно погрешне политике према Русији”. Оптужио је канцеларку да подиже „вербални зид” према Москви и да се у спољној политици препушта емоцијама. Приписао је то њеном „искуству из Немачке Демократске Републике”, и констатовао, као „слободан човек”, да то „није мудро”. Може се, закључио је, филозофирати о гасу (руском), али је потреба за њим - реалност.
Из конзервативног табора загрмели су из свих топова подсећајући Шредера да као бивши канцелар не би смео да себи допусти такве „испаде”, поготову кад се „зна ко га плаћа”. Стрела је усмерена на чињеницу да се Шредер нашао на челу конзорцијума за изградњу гасовода који ће повезивати директно Русију и Немачку иза којег стоји моћни руски „Гаспром”.
Politika.
Šta mislite o ovoj dilemi?8-)