Da li covek moze postati Bog?

anajade

Elita
Poruka
15.352
Razlog zasto ljudi ne mogu postati Bog ima veze s prirodom Boga. Bog je Bog po prirodi. On nije postao Bog ni u jednom odredjenom trenutku. On je uvek bio Bog i uvek ce biti Bog. Ljudska bica su, s druge strane, konacna ili ogranicena stvorenja. Bilo je vremena kada ljudska bica nisu postojala, ali nikada nije bilo vremena kada Bog nije postojao. To je razlika izmedju stvorenja i stvoritelja.
 
Na putu oboženja, čovek se mora ega osloboditi. I ta je ideja prva
prepreka, jer deluje zastrašujuće čoveku koji misli da je on ego.
Stiče utisak da on sam mora biti uništen.
Osloboditi se ega, ne znači uništiti ego. Ne moraš uništiti lance
da bi postao slobodan. Dovoljno je da ih razvežeš i ostaviš po
strani. Postojiš ti, postoje i lanci, ali si oslobođen.
 
Naravno da moze:

22. И рече Господ Бог: Ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи!

Fali nam jos da probamo tu drugu vocku pa da postanemo kao ON
 
Odkud ti ova ideja,bog se ne postaje nego ili jesi ili nisi !!!
...predlzem da kad se proucavaju ovako ozbiljne teme da se ipak koriste vise razlicitih i pre svega kredibilnih prevoda !!!
Ne postaje tako što nešto mora da doda, dogradi, već tako što
otkrije, spozna ko ili šta zapravo jeste. Izvor informacija za to
su Jevanđelja, ali ti nemaš kad to da proučavaš, jer moraš za
jevrejima da trčiš.
 
Razlog zasto ljudi ne mogu postati Bog ima veze s prirodom Boga. Bog je Bog po prirodi. On nije postao Bog ni u jednom odredjenom trenutku. On je uvek bio Bog i uvek ce biti Bog. Ljudska bica su, s druge strane, konacna ili ogranicena stvorenja. Bilo je vremena kada ljudska bica nisu postojala, ali nikada nije bilo vremena kada Bog nije postojao. To je razlika izmedju stvorenja i stvoritelja.
Kada nabrpjis ksrakteristike Boga onda dobijes odgovor.
 
"Ако питате савремене хришћане шта је вечни живот и спасење, многи ће рећи: то је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, где су уништени свако зло и страдање, где нема трулежности и несклада, где ништа не помрачује људску душу, то је место где пребивају Анђели и Свети и где силази Божанство Својом неизрецивом светлошћу. На први поглед тај одговор може да се учини правилним, али у стварности овде је пропуштено нешто веома важно, то јест, да Бог човеку не даје само Своје, иако је и то непостижно људском уму и превазилази све напоре и подвиге, већ даје много више – Себе Самога и чини човека “богом по благодати”.

Пред тим делом сва људска дела се показују као бесконачно мала. Господ је обећао да ће вратити за дела милосрђа стоструко, али Он даје хришћанину оно, чему нема поређења и слика, оно што превазилази сва схватање и мере: даје Себе Самога. О каквим човековим заслугама се овде може говорити? Како је могуће зарадити Бога? Како је могуће задобити Бога као награду? Ако би спојили сва добра дела свих људи заједно, то ће бити мање дело од вечног спасења једне душе. Спасење је – тајна мистичне љубави Бога према људској души; све остало потребно је да би се тај зов љубави био чуо и био прихваћен.

Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже град Божији, тобож своје законито наследство, али не траже Самога Бога, као извор вечног живота. Њима је несхватљива светоотачка реч “обожење”, њима је несхватљиво шта значи постати богом по благодати. Не схватајући то, они то и не желе. Они желе враћање изгубљеног Раја, где цветају у миришу небески цветови, где нема старости и смрти, где нема страдања. Али тајна Оваплоћења Сина Божијег и силазак Духа Светога, Тајна Искупљења и Спасења – није само враћање човека, палог у Адаму у првостворено, безгрешно стање, већ и пут душе према Богу, кроз примање Његове божанске светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улазак у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљавања – показује се за наше савременике као скривена испод вела магле.

На Крсту нас Господ замењује Собом; Дух Свети припрема људску душу за нови живот. Спасење – је велики дар Божији, а савремени човек је склон да на њега гледа као на нешто сагласно и обавезно човековом достојанству.
Коначан и у исто време бесконачни циљ човека је – обожење; оно се остварује само кроз благодат – силу и деловање Божанства. Благодат је дана Цркви. Цркве је поље вечне, божанске светлости, која узајамно делује са људском душом, која је послушна благодати и која је невидљиво просвећује (у неким случајевима то просветљење и преображење душе одражава се и на материјалном плану и може да се види чак и визуелно).
"
https://svetosavlje.org/da-li-je-moguce-spasiti-se-samo-dobrim-delima/
 
"Ако питате савремене хришћане шта је вечни живот и спасење, многи ће рећи: то је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, где су уништени свако зло и страдање, где нема трулежности и несклада, где ништа не помрачује људску душу, то је место где пребивају Анђели и Свети и где силази Божанство Својом неизрецивом светлошћу. На први поглед тај одговор може да се учини правилним, али у стварности овде је пропуштено нешто веома важно, то јест, да Бог човеку не даје само Своје, иако је и то непостижно људском уму и превазилази све напоре и подвиге, већ даје много више – Себе Самога и чини човека “богом по благодати”.

Пред тим делом сва људска дела се показују као бесконачно мала. Господ је обећао да ће вратити за дела милосрђа стоструко, али Он даје хришћанину оно, чему нема поређења и слика, оно што превазилази сва схватање и мере: даје Себе Самога. О каквим човековим заслугама се овде може говорити? Како је могуће зарадити Бога? Како је могуће задобити Бога као награду? Ако би спојили сва добра дела свих људи заједно, то ће бити мање дело од вечног спасења једне душе. Спасење је – тајна мистичне љубави Бога према људској души; све остало потребно је да би се тај зов љубави био чуо и био прихваћен.

Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже град Божији, тобож своје законито наследство, али не траже Самога Бога, као извор вечног живота. Њима је несхватљива светоотачка реч “обожење”, њима је несхватљиво шта значи постати богом по благодати. Не схватајући то, они то и не желе. Они желе враћање изгубљеног Раја, где цветају у миришу небески цветови, где нема старости и смрти, где нема страдања. Али тајна Оваплоћења Сина Божијег и силазак Духа Светога, Тајна Искупљења и Спасења – није само враћање човека, палог у Адаму у првостворено, безгрешно стање, већ и пут душе према Богу, кроз примање Његове божанске светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улазак у божански живот, пут вечног и бесконачног богоуподобљавања – показује се за наше савременике као скривена испод вела магле.

На Крсту нас Господ замењује Собом; Дух Свети припрема људску душу за нови живот. Спасење – је велики дар Божији, а савремени човек је склон да на њега гледа као на нешто сагласно и обавезно човековом достојанству.
Коначан и у исто време бесконачни циљ човека је – обожење; оно се остварује само кроз благодат – силу и деловање Божанства. Благодат је дана Цркви. Цркве је поље вечне, божанске светлости, која узајамно делује са људском душом, која је послушна благодати и која је невидљиво просвећује (у неким случајевима то просветљење и преображење душе одражава се и на материјалном плану и може да се види чак и визуелно).
"
https://svetosavlje.org/da-li-je-moguce-spasiti-se-samo-dobrim-delima/
Tako je to kad verujete u *svete oce* a ne u boga.
Nije crkvi data blagodat, ona samo tvrdi da je tako a jasno se kaze da je samo bog sudija
 

Back
Top