К превази политичког фундаментализма
28. нов 2025 10:36
Обновљено: 28. нов 2025 10:36
Слободан Антонић
Успостављена је атмосфера у којој нема такмаца већ само непријатеља, и где су договор, компромис или уступак једнаки издаји. Таква политика, наравно, води у грађански рат – вербални или стварни, до истребљења противника, или до узајамног исцрпљивања на смрт
Протести су, после 15. марта, ушли у
фазу ентропије и до данас није баш бог зна шта од њих преостало. Јасмина Лукач је још у августу написала текст под називом "
Пропаст револуције" и томе нема шта да се дода, сем ово.
Прекид блокаде универзитета и опадање масовности уличних протеста омогућили су стабилизацију режима. Уследио је покушај разгоревања побуне преко новосадског митинга 1. новембра и преко штрајка глађу. Но, без неког нарочитог успеха.
Последња већа кризна ситуација за власт, барем у овој тури одмеравања снага, биће
скупштински избори. Уколико
обе стране прогласе победу имаћемо неку варијанту 5. октобра, с још несагледивим консеквенцама.
Али, последице онога што нам се десило за ових годину дана већ сада су јасне. Добрих нема много – и о њима сам
већ писао – док лоших, напротив, нема мало.
Главна негативна последица је радикална примитивизација наше јавности. Прогресисти би рекли: пад у предмодерно стање.
Ево неких симптома.
Први је мономанија. Реч је о редукцији политике на једног човека, било да се он хвали или да се оспорава. "Када сам видела вест о победи Зорана Мамданија", пише једна ауторка на
Пешчанику, "осетила сам срећу и узбуђење
као да је Александар Вучић ухапшен". Реч је о интелектуално разорној политичкој метафизици, с врховним демоном у средишту живота. Више ништа није важно, битан је само он, као чисти негативитет, према ком је оријентисано целокупно наше мишљење.
Таква манихејска школа дубинског ресантимана рађа неспособност да се сопствени негативни став о нечијој политици задржи у оквиру рационалног и аргументованог дискурса. Политичка мржња увек је показатељ примитивног ("предмодерног") схватања политике, у којој доминира манихејски наратив: "силе светлости наспрам сила таме".
Резултат је редукционизам
дуалистичког мишљења: "ми и они", tertium non datur. Одатле толика хистерија против "неутралних", као и поједностављене, црно-беле, слике стварности.
Реч је о систематској симплификацији и одбијању сваког нијансирања, као и о гнушању од диференцираног приступа. То чини да у нашој јавности имамо деградацију не само медија, већ и јавног живота уопште, у културу арогантног незнања – својеврсну "дебилизацију" политике и културе.
Наравно да је власт прва почела, и то још 2012. (о чему сам писао
овде). Али, прошле године су њени опоненти довршили посао, тако што су сву сложеност нашег политичког живота свели на формулу:
или си ћаци или ниси, а ако нешто закераш значи да си ипак ћаци.
Успостављена је атмосфера у којој нема такмаца већ само непријатеља, и где су договор, компромис или уступак једнаки издаји. Таква политика, наравно, води у грађански рат – вербални или стварни, до истребљења противника, или до узајамног исцрпљивања на смрт.
Оно што се, нажалост, не увиђа јесте да овакав
фундаменталистички став, заправо, гуши сваку озбиљну критичку рефлексију, а тиме, парадоксално, отежава могућност промене. Јер, да би се успешно делало, мора најпре да се разуме. А ако је
једини дозвољени начин мишљења "драги студенти против мрског Вучића" – на шта се сводио највећи део написа у нашим грађанским медијима током протеклих годину дана – онда тешко да ћемо шта разумети, па ћемо тешко шта и променити.
Још један симптом
примитивизације је превага дискурса апсолутних епитета.
У нашим "озбиљним" медијима све је мање покушаја независне, хладнокрвне и одмерене анализе, или пак неутралног стилског регистра. Добили смо "
новинарство са ставом", где се форсира једнозначност и апсолутна искључивост у мишљењу.
Ево неких насумичних примера: "Србија и није држава, већ некаква бизарна територија под командом Кремља и домаће послуге сачињене од
разбојника, пљачкаша и насилника". "Наравно да нису сви исти, али ови на власти
јесу сви исти, које год место у Србији да су запосели". "Режим је несумњиво изгубио
сваку врсту легитимитета", "присуствујемо
слому једног режима", "ми сада
немамо политички живот у Србији и морамо да га обновимо"...
https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/164256-k-prevazi-politickog-fundamentalizma/
