gost 434892
Veoma poznat
- Poruka
- 12.912
Већ ми се дуг период мотају овакве мисли по глави... Да ли ће икада иједна девојка моћи да заволи мене, таквог какав јесам у ствари.
Нисам нарочито занимљив. Не радим ништа занимљиво. Дане проводим у кући, не излазећи, више не волим да причам са друговима, ћутљив сам, некада и уживам у самоћи. Имам свакодневне рутине које су понекад чак и опсесивне. Једем врло чудно, тачан број намирница у тачан грам. Жваћем храну 150 пута.
Лепо изгледам, згодан сам, лепо грађен, лепе црте лица, али нисам неко ко себе види као особу која је довољно "нормална" да би је нека жена стварно заволела.
Нисам увек био такав, али не желим о ружним стварима које су утицале на мене јер не причам сада о њима. Сада сам такав какав сам а све остало је глума. Ретко се насмејем. Није сад тема депресија већ да ли мене неко као таквог уопште може да заволи? У мојим годинама не сигурно...
Са мајком сам целог живота имао скоро па никакав однос, а данас када ја имам 19 а она 41 га немамо уопште. Цео живот ми само замера и звоца највеће ситнице. Бојим се да ће тако и жене, и да нисам довољно добар да иједна мене стварно заволи.
Нисам довољно добар. Моје намере су врло често племените, али нисам довољно занимљив, шармантан, оптимистичан, причљив, нисам неки шаљивџија... Затворен сам, ћутљив и повучен. Имам страхове и по људима чудне навике и рутине.
И искрено стрепим да нико осим моје бабе и ђеда никада неће волети мене таквог какав јесам, нити ће ме прихватити. Сви требамо да се мењамо на боље, али јако ми је тешко да будем оно што нисам. Глумим, али то није то
Увек сам потајно желео да будем друштвено погодан, шармантан, позитивац, али то је увек била глума и никада се заправо нисам осећао срећним.
А ни вољеним. Осик бабе и ђеда који ме безусловно воле...
Нисам нарочито занимљив. Не радим ништа занимљиво. Дане проводим у кући, не излазећи, више не волим да причам са друговима, ћутљив сам, некада и уживам у самоћи. Имам свакодневне рутине које су понекад чак и опсесивне. Једем врло чудно, тачан број намирница у тачан грам. Жваћем храну 150 пута.
Лепо изгледам, згодан сам, лепо грађен, лепе црте лица, али нисам неко ко себе види као особу која је довољно "нормална" да би је нека жена стварно заволела.
Нисам увек био такав, али не желим о ружним стварима које су утицале на мене јер не причам сада о њима. Сада сам такав какав сам а све остало је глума. Ретко се насмејем. Није сад тема депресија већ да ли мене неко као таквог уопште може да заволи? У мојим годинама не сигурно...
Са мајком сам целог живота имао скоро па никакав однос, а данас када ја имам 19 а она 41 га немамо уопште. Цео живот ми само замера и звоца највеће ситнице. Бојим се да ће тако и жене, и да нисам довољно добар да иједна мене стварно заволи.
Нисам довољно добар. Моје намере су врло често племените, али нисам довољно занимљив, шармантан, оптимистичан, причљив, нисам неки шаљивџија... Затворен сам, ћутљив и повучен. Имам страхове и по људима чудне навике и рутине.
И искрено стрепим да нико осим моје бабе и ђеда никада неће волети мене таквог какав јесам, нити ће ме прихватити. Сви требамо да се мењамо на боље, али јако ми је тешко да будем оно што нисам. Глумим, али то није то
Увек сам потајно желео да будем друштвено погодан, шармантан, позитивац, али то је увек била глума и никада се заправо нисам осећао срећним.
А ни вољеним. Осик бабе и ђеда који ме безусловно воле...