Да ли би Србија требала постати члан "Савеза Русије и Белорусије"?

bernardo

Veoma poznat
Poruka
12.776
Да ли би Србија требала постати члан Савеза Русије и Белорусије?
Савез Русије и Белорусије
(рус. Союз России и Белоруссии), познат и под именом Савезна Држава Русије и Белорусије (рус. Союзное государство России и Белоруссии), је конфедерални ентитет који чине Русија и Белорусија.

Стварање

Темељ будуће уније Русије и Белорусије начињен је 2. априла 1996. годие када је створена „Заједница Русије и Белорусије. Заједништво је ојачано годину дана касније 2. априла 1997. године када је име промењено у „Савез Русије и Белорусије“. 25. децембра 1998. године потписано је неколико докумената с циљем да се омогући већа политичка, економска и социјална интеграција две државе.

Иницијална идеја за стварање Савеза потекла је од председника Белорусије, Александра Лукашенка, у покушају да се савладају политичке и економске разлике између две нације. Сличан предлог дао је и председник Казахстана, Нурсултан Назарбајев, још 1994. године с циљем стварања конфедералне евроазијске уније, међутим предлог је одбијен.

Стварање Савезне Државе Русије и Белорусије потписано је 8. децембра 1999. године. Намера је била да се створи федерација, са заједничким председником, парламентом, заставом, грбом, химном, уставом, војском, држављанством, валутом итд.

Развој

Чини се да су обе чланице изгубиле ентузијазам који је доминирао на почетку стварања Савеза. Земље су 2001. поново успоставиле царине на граничним прелазима, што је практично означило прекид њихове царинске уније до 2010. године, када су међусобне царине укинуте. Александар Лукашенко је обећао увођење заједничке валуте 1. јануара 2004. године, али до тога никада није дошло. Од тад се увођење најављује за сваки 1. јануар идуће године, али валута до данас није уведена. Заједнички устав најављиван за 2006. годину још увек није написан, јер се чланице не слажу око модела како треба будићи Савез да изгледа. Лукашенко је почетком 2007. године прозвао руско руководство да жели припоји Белорусију Русији, чему се Белорусија противи, већ жели изградњу заједничке државе по угледу на Совјетски Савез.

Потенцијална проширења

Лидери Казахстана планирају да прикључе земљу Руско-Белоруској царинској унији до 2010. године, а након неког времена да је прикључе Савезу.

Бивши председник СР Југославије, Слободан Милошевић, је током бомбардовања 1999. године изразио жељу да Југославија постане члан Савеза као земља посматрач. Након раздвајања Србије и Црне Горе, ово питање је поново актуелизовано у Србији, када је, почетком 2007. године, заменик председника Српске радикалне странке, Томислав Николић у јавним наступима изразио наду да ће Србија учврстити везе са Савезом и евентуално му се придружити.

Током 2001. године председник Молдавије, Владимир Вороњин је одмах након избора најављивао да ће радити на придружењу земље Савезу, али је цео процес убрзо гурнут у страну. Молдавија званично тежи да се прикључи како Европској унији тако и Савезу Русије и Белорусије. Тренутна став молдавских власти је непознат.

Опозиција у Киргизији је јуна 2007. године иницирала референдум о прикључењу Савезу.

Званичници Украјине тврде да немају тренутних планова да прикључе државу Савезу, већ су окренути Евроатлантским интеграцијама. Руске и Белоруске власти су, упркос томе, тврдиле да је само питање времена када ће се и Украјина придружити Савезу. На председничким изборима 2004. године у Украјини 39,32% Украјинаца подржало је Виктора Јануковича, који важи за проруског лидера. И сам његов главни противкандидат, Виктор Јушченко, више пута је најављивао могућност прикључења Украјине Савезу, као и многи говорници у украјинском парламенту.
 
Бивши председник СР Југославије, Слободан Милошевић, је током бомбардовања 1999. године изразио жељу да Југославија постане члан Савеза као земља посматрач. Након раздвајања Србије и Црне Горе, ово питање је поново актуелизовано у Србији, када је, почетком 2007. године, заменик председника Српске радикалне странке, Томислав Николић у јавним наступима изразио наду да ће Србија учврстити везе са Савезом и евентуално му се придружити.
 
Svako ko je ikada krenuo put Belorusije čuo je gomilu predsrasuda i “lažnih činjenica” o tome kako se zaputio u zemlju diktatora i nedemokrata. Svako je barem jednom čuo za Aleksandra Lukašenka koji prema tim pričama “krši ljudska prava, hapsi opoziciju, a demokratiju ne pušta ni da priviri u Belorusiju”. Ipak, koliko su sve te čaršijske priče tačne? Kakav je zapravo život u Belorusiji? Zašto je Amerika “obećana zemlja”, a ne na primer Belorusija?

Belorusija je svoj suverenitet proglasila još davne 1990. godine, a nezavisnost već naredne godine. Aleksandar Lukašenko na svoju državničku funkciju stupa 1994. godine i na njoj je do dan danas, a zašto ako je diktator? Zbog čega narod nije sa vlasti “skinuo” beloruskog diktatora kako ga mnogi nazivaju, nego ga već 26 godina pušta da Belorusiju vodi u budućnost?

Zato što stvari nisu uvek takve kakvim ih mnogi prozapadno orjentisani analitičari i političari predstavljaju, već je istina upravo u izbornoj volji i odabiru naroda da Lukašenko i dalje gradi bolje sutra Belorusije. Naime, svako ko se uputi u Belorusiju treba da bude spreman da sve predsrasude odbaci i uvidi da je to zemlja koja je jedna od retkih u kojoj je školovanje besplatno, u kojoj polovina radno sposobnog stanovništva radi u industrijskoj grani, koja ima razvijenu mašinsku industriju i izvozi koji premašuje nekoliko desetina milijardi dolara.

Belorusija je jedna od retkih zemalja koja je istovremeno članica nekoliko potpuno različitih međunarodnih organizacija. Od Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ili ruskog vojnog saveza, potom Evroazijskog ekonomskog saveza ili ruske EU, do Partnerstva za mir pod okriljem NATO-a i Istočnog partnerstva pod okriljem EU. Belorusija je i član Pokreta nesvrstani, a Aleksandar Lukašenko je posmatrač Šangajske organizacije za saradnju, u Saveznoj je državi Rusije i Belorusije, a ne treba izostaviti da je država koju vodi i članica MMF-a i Svetske banke.
 
Podatak koji govori u prilog koliki je ustvari standard života u Belorusiji jeste i to što je gotovo polovina radnog stanovništva zaposlena je u krupnim industrijskim gigantima, od proizvodnje traktora, velikih teretnih vozila, do rada u hemijskim fabrikama i mlečnoj industriji. Belorusija ima ogromno izvozno tržište za svoje proizvode, a glavni energenti (nafta i gas) dostupni su po nižim cenama u odnosu na cenu koju plaćaju članice EU. Razvijena je industrija traktora i drugih poljoprivrednih i građevinskih mašina, zatim hemijska, tekstilna i drvoprerađivačka industrija. Ekonomski bilans Belorusije u 2018. iznosio je 60 milijardi dolara, a samo šest odsto građana u Belorusiji ima primanja niža od granice siromaštva.

Svetski mediji su Belorusiju prikazali u potpuno pogrešnom svetlu.

Do raspada bivšeg Sovjetskog Saveza 1991. godine Belorusija je bila jedna od industrijski najrazvijenijih članica, a sa svojim razvićem je nastavila i u novom milenijumu.

Svako ko je ikada krenuo put Belorusije čuo je gomilu predsrasuda i “lažnih činjenica” o tome kako se zaputio u zemlju diktatora i nedemokrata. Svako je barem jednom čuo za Aleksandra Lukašenka koji prema tim pričama “krši ljudska prava, hapsi opoziciju, a demokratiju ne pušta ni da priviri u Belorusiju”. Ipak, koliko su sve te čaršijske priče tačne? Kakav je zapravo život u Belorusiji? Zašto je Amerika “obećana zemlja”, a ne na primer Belorusija?
 
Belorusija je svoj suverenitet proglasila još davne 1990. godine, a nezavisnost već naredne godine. Aleksandar Lukašenko na svoju državničku funkciju stupa 1994. godine i na njoj je do dan danas, a zašto ako je diktator? Zbog čega narod nije sa vlasti “skinuo” beloruskog diktatora kako ga mnogi nazivaju, nego ga već 26 godina pušta da Belorusiju vodi u budućnost?


Zato što stvari nisu uvek takve kakvim ih mnogi prozapadno orjentisani analitičari i političari predstavljaju, već je istina upravo u izbornoj volji i odabiru naroda da Lukašenko i dalje gradi bolje sutra Belorusije. Naime, svako ko se uputi u Belorusiju treba da bude spreman da sve predsrasude odbaci i uvidi da je to zemlja koja je jedna od retkih u kojoj je školovanje besplatno, u kojoj polovina radno sposobnog stanovništva radi u industrijskoj grani, koja ima razvijenu mašinsku industriju i izvozi koji premašuje nekoliko desetina milijardi dolara.

Belorusija je jedna od retkih zemalja koja je istovremeno članica nekoliko potpuno različitih međunarodnih organizacija. Od Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ili ruskog vojnog saveza, potom Evroazijskog ekonomskog saveza ili ruske EU, do Partnerstva za mir pod okriljem NATO-a i Istočnog partnerstva pod okriljem EU. Belorusija je i član Pokreta nesvrstani, a Aleksandar Lukašenko je posmatrač Šangajske organizacije za saradnju, u Saveznoj je državi Rusije i Belorusije, a ne treba izostaviti da je država koju vodi i članica MMF-a i Svetske banke.

Podatak koji govori u prilog koliki je ustvari standard života u Belorusiji jeste i to što je gotovo polovina radnog stanovništva zaposlena je u krupnim industrijskim gigantima, od proizvodnje traktora, velikih teretnih vozila, do rada u hemijskim fabrikama i mlečnoj industriji. Belorusija ima ogromno izvozno tržište za svoje proizvode, a glavni energenti (nafta i gas) dostupni su po nižim cenama u odnosu na cenu koju plaćaju članice EU. Razvijena je industrija traktora i drugih poljoprivrednih i građevinskih mašina, zatim hemijska, tekstilna i drvoprerađivačka industrija. Ekonomski bilans Belorusije u 2018. iznosio je 60 milijardi dolara, a samo šest odsto građana u Belorusiji ima primanja niža od granice siromaštva.
 
Za 2020. godinu Svetska banka prognozira pad beloruske privrede za najmanje dva odsto, što je neuporedivo manje od većine evropskih zemalja koje se nalaze u korona krizi. Prema prvim procenama za prvi kvartal ove godine, SAD će biti na oko minus 4,8 odsto rasta, a EU na minus 3,5 odsto.

Ono što je veoma važno za sliku o Belorusiji, jeste odluka predsednika da uvede državne mere za povećanje nataliteta, te je tako odobren program za podsticanje nataliteta u zemlji prema kom za prvo dete porodice dobijaju 10 hiljada dolara, a porodicama sa više dece biće pokriveni svi životni troškovi i dodeljeni stanovi. Takođe, škola je besplatna, a nezaposlenosti gotovo da nema, a tome svedoči i podatak i da već godinama unazad stopa nezaposlenosti ne prelazi 1 odsto.

Poređenja radi, u Americi je nezaposlenost između 15 i 20 odsto, što je znatno više nego što je bilo u vreme velike recesije 2008. i 2009. godine, a nezaposlenih u brojkama je skoro 30 miliona. Više od 22 miliona Amerikanaca je zatražilo beneficije od države usled siromaštva, a nedavno je objavljeno da se mnogi iz prestonice Amerike i Njujorka sele u “jeftinije gradove” jer je kriza neizdrživa. Liči li sad Belorusija na diktaturu ili “obećanu zemlju”?

Građanima Belorusije je na raspolaganju kupovina svih svetski poznatih brendova, gorivo je jeftinije nego u mnogim evropskim zemljama, a izdavanja za komunalije su duplo manja nego u mnogim balkanskim zemljama. Gvozdena disciplina vlada, ali na dobrobit građana, a ne kao oličenje diktature. Naime, građani su veoma disciplinovani, nema smeća po ulicama, a od pre pet godina niko ne sme da pije alkohol van ugostiteljskih objekata. Ovakva slika ne može se videti na krajnjem zapadu, a prema dostupnim podacima policija SAD je samo 2015. godine ubila 102 nenaoružana Afroamerikanca, a u 97 odsto slučajeva policajci koji su učestvovali u pucnjavi nisu optuženi za bilo kakav zločin, a 2019. godine zabeležen je najveći broj masovnih ubistava i to čak 211 slučajeva.
 
Prema dostupnim podacima, broj ubijenih ljudi u SAD-u na 100.000 stanovnika je 5,35, dok je u Belorusiji taj broj 3.58. Već pet godina unazad na ulicama Amerike stalno su aktivni protesti protiv vlasti i represivnog režima koji krši ljudska prava i ne mari za ljudske živote. Gde je tu demokratija i vladavina prava? Kako više “američki san” nije toliko lep za sanjanje?

U Belorusiji svaki kvart ima crkvu novijeg datuma, poštuju se verske slobode, sve nacije su podjednako zastupljene, građanima su na raspolaganju autobusi, trolejbusi i metro po niskim cenama karte, zdravstveni sistem je dostupan svim građanima, a u Americi od siromaštva i paprenih cena zdravstvenih usluga, građani ni ne pomišljaju da bilo gde krenu, a kamoli da se leče. Prema podacima iz januara preko 30 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje, dok je u Belorusiji besplatno za sve građane.

Još jedan dodatni pokazatelj koliko je velika razlika između Belorusije i Sjedinjenih Američkih Država jeste raspodela bogatstva, takozvani džini (GINI) koeficijent, koji predstavlja odnos raspodele bogatstva među stanovništvom. Prema poslednje objavljenim podacima Svetske banke, Belorusija je u 2018. godini imala džini keoficijent od 25,2 odsto što je svrstava među zemlje u kojima vlada velika jednakost među stanovništvom i u kojima postoji jaka srednja klasa i mali broj ekstremno bogatih ljudi.

Takva situacija nije u Americi, te tamo prema podacima iz 2016. godine džini koeficijent iznosi čak 41,4 odsto. Pa šta je to onda što Belorusiju svrstava među diktatorske zemlje, a ne u one prozapadne sa demokratskim vrednostima? Ništa, osim laži o režimu u ovoj zemlji.
 
Nemojte Alo citirati, leba vam ražanog.

Moj Valjevac jedan odveo celu porodicu u Minsk, i izdržao je celih godinu dana dok nije pobegao nazad. Inače je proruski raspoložen čovek, ima lovu, ima sve, ali džaba.
Добро, добро, ја поштујем свако мишљење поготово лична искуства.

Мада је покојни Лазански много хвалио Белорусију. Али није сад тема само Белорусија.
 
Nemojte Alo citirati, leba vam ražanog.

Moj Valjevac jedan odveo celu porodicu u Minsk, i izdržao je celih godinu dana dok nije pobegao nazad. Inače je proruski raspoložen čovek, ima lovu, ima sve, ali džaba.
A jbmliga zavisi s koje strane gledaš. Moja prijateljica pre desetak godina dobila zelenu kartu za USA i vratila se posle par godina, nije više mogla da izdrži, na prvom mestu ekonomski i egzistencijalno. Radila u marketu i još jedan posao i nije mogla da se pokrije sa troškovima tj. jedva
 
Да ли би Србија требала постати члан Савеза Русије и Белорусије?
Савез Русије и Белорусије
(рус. Союз России и Белоруссии), познат и под именом Савезна Држава Русије и Белорусије (рус. Союзное государство России и Белоруссии), је конфедерални ентитет који чине Русија и Белорусија.

Стварање

Темељ будуће уније Русије и Белорусије начињен је 2. априла 1996. годие када је створена „Заједница Русије и Белорусије. Заједништво је ојачано годину дана касније 2. априла 1997. године када је име промењено у „Савез Русије и Белорусије“. 25. децембра 1998. године потписано је неколико докумената с циљем да се омогући већа политичка, економска и социјална интеграција две државе.

Иницијална идеја за стварање Савеза потекла је од председника Белорусије, Александра Лукашенка, у покушају да се савладају политичке и економске разлике између две нације. Сличан предлог дао је и председник Казахстана, Нурсултан Назарбајев, још 1994. године с циљем стварања конфедералне евроазијске уније, међутим предлог је одбијен.

Стварање Савезне Државе Русије и Белорусије потписано је 8. децембра 1999. године. Намера је била да се створи федерација, са заједничким председником, парламентом, заставом, грбом, химном, уставом, војском, држављанством, валутом итд.

Развој

Чини се да су обе чланице изгубиле ентузијазам који је доминирао на почетку стварања Савеза. Земље су 2001. поново успоставиле царине на граничним прелазима, што је практично означило прекид њихове царинске уније до 2010. године, када су међусобне царине укинуте. Александар Лукашенко је обећао увођење заједничке валуте 1. јануара 2004. године, али до тога никада није дошло. Од тад се увођење најављује за сваки 1. јануар идуће године, али валута до данас није уведена. Заједнички устав најављиван за 2006. годину још увек није написан, јер се чланице не слажу око модела како треба будићи Савез да изгледа. Лукашенко је почетком 2007. године прозвао руско руководство да жели припоји Белорусију Русији, чему се Белорусија противи, већ жели изградњу заједничке државе по угледу на Совјетски Савез.

Потенцијална проширења

Лидери Казахстана планирају да прикључе земљу Руско-Белоруској царинској унији до 2010. године, а након неког времена да је прикључе Савезу.

Бивши председник СР Југославије, Слободан Милошевић, је током бомбардовања 1999. године изразио жељу да Југославија постане члан Савеза као земља посматрач. Након раздвајања Србије и Црне Горе, ово питање је поново актуелизовано у Србији, када је, почетком 2007. године, заменик председника Српске радикалне странке, Томислав Николић у јавним наступима изразио наду да ће Србија учврстити везе са Савезом и евентуално му се придружити.

Током 2001. године председник Молдавије, Владимир Вороњин је одмах након избора најављивао да ће радити на придружењу земље Савезу, али је цео процес убрзо гурнут у страну. Молдавија званично тежи да се прикључи како Европској унији тако и Савезу Русије и Белорусије. Тренутна став молдавских власти је непознат.

Опозиција у Киргизији је јуна 2007. године иницирала референдум о прикључењу Савезу.

Званичници Украјине тврде да немају тренутних планова да прикључе државу Савезу, већ су окренути Евроатлантским интеграцијама. Руске и Белоруске власти су, упркос томе, тврдиле да је само питање времена када ће се и Украјина придружити Савезу. На председничким изборима 2004. године у Украјини 39,32% Украјинаца подржало је Виктора Јануковича, који важи за проруског лидера. И сам његов главни противкандидат, Виктор Јушченко, више пута је најављивао могућност прикључења Украјине Савезу, као и многи говорници у украјинском парламенту.

Не да ли, већ када.

to bi bio hazarderski čin...bolje je nit s jednima nit s drugima..

то може да значи само и једино да НИСМО са браћом, већ са непријатељима.
нема циле миле, ил си тамо ил си вамо....
 
Да ли би Србија требала постати члан Савеза Русије и Белорусије?
Ne.
Lepe želje su jedno, realnost je nešto sasvim drugo.
Pogledaj naš izvoz, pogledaj strane investicije i pogledaj pomoć koju dobijamo od EU.
Pa uporedi to sa Rusijom i videćeš zašto Vučić priča da naš put vodi ka članstvu u EU.
Naravno da niko od nas ovde na forumu neće dočekati članstvo Srbije u EU, ali neka, nek ih Vučić
ubeđuje kako je to naš uzvišeni i jedini cilj.
Ali ako Zapad baš krene otvoreno u otimačinu KiM, vojni savez sa Rusijom ne bi bio uopšte loš.
Hebeš neutralnost u tom slučaju.
 
kako nazivaš ovaj francusko nemački plan što ga je AV usmeno prihvatio ako ne otimačina KiM?
To je (zasada) još uvek predlog.
Prihvaćeno nije ništa, osim da se krene u pregovore o implementaciji.
A u startu su odbijeni član 2. i član 4.
Nema nikakvih pregovora sa republikom kosovo, može samo sa AP KiM ili između Beograda i Prištine.
 
To je (zasada) još uvek predlog.
Prihvaćeno nije ništa, osim da se krene u pregovore o implementaciji.
A u startu su odbijeni član 2. i član 4.
Nema nikakvih pregovora sa republikom kosovo, može samo sa AP KiM ili između Beograda i Prištine.
odbijeni su ranije, a onda je došao na red reviidiran sporazum koji nije promenio te članove i radom na implementaciji prihvaćeno je sve usmeno jer u Aneksu je obaveza da se sprovodi i implementira ceo sporazum...ne možeš da radiš na implementaciji nečega što si odbio......
 
Nemojte Alo citirati, leba vam ražanog.

Moj Valjevac jedan odveo celu porodicu u Minsk, i izdržao je celih godinu dana dok nije pobegao nazad. Inače je proruski raspoložen čovek, ima lovu, ima sve, ali džaba.
čim mu se nije svidela belorusija znači da je nacist
 
odbijeni su ranije, a onda je došao na red reviidiran sporazum koji nije promenio te članove i radom na implementaciji prihvaćeno je sve usmeno jer u Aneksu je obaveza da se sprovodi i implementira ceo sporazum...ne možeš da radiš na implementaciji nečega što si odbio......
Ama, nikakakav sporazum neće biti potpisan između Kosova i Srbije, može neki sporazum Prištine i Beograda.
Nikad Srbija neće priznati tu lažnu državu, to je oteto i tako će ostati dokle god se KiM ne vrati Srbiji.
Pa ne dreči ona Analiže Brabonjak za džabe i traži da se Srbija uceni još više.
Da je to sve gotovo kao što vi tvrdite, ne bi bilo potrebe za novim pritiscima i pretnjama.

A što se tiče članstva u međunarodnim organizacijama, tu se Srbija ni ne pita uopšte, odlučuje većina, nema
Srbija pravo na veto, nije to SB.
 
A jbmliga zavisi s koje strane gledaš. Moja prijateljica pre desetak godina dobila zelenu kartu za USA i vratila se posle par godina, nije više mogla da izdrži, na prvom mestu ekonomski i egzistencijalno. Radila u marketu i još jedan posao i nije mogla da se pokrije sa troškovima tj. jedva
U Americi mnogo zavisi od toga kakav posao ubodeš. Kao i svugde drugde, uostalom....

Za ljude iz traženih i dobro plaćenih oblasti, IT, medicina, inženjering, top menadžment, nema problema. Za ostale sve zavisi.
 

Back
Top