Није истина, слагао си.
Брзина и успех реформи друга Анте Марковића, заједно са изједначеним облицима својине, његовим конвертабилним динаром и уз либерализацију 90% увоза, запањили су не само грађане СФРЈ, већ и многе у свету па тако и САД што се може проверити у објављеном стенограму разговора између Вељка Кадијевића и Ворена Цимермана - тадашњег америчког амабсадора у СФРЈ, има на нету, а ако то није довољно, прочитај Цимерманову књигу "Порекло катастрофе". Међутим, необорива препрека даљем напретку била је пре свега национал-шовинистичка хистерија која се, упоредо са успешним економским реформама савезне владе, подстицала у Милошевићевој Србији, републици која је због своје економске моћи и као највећа у СФРЈ, била пресудна за подршку напорима савезне владе односно за спас заједничке Југославије, у којој је сваки Србин, Хрват, Албанац, Бошњак, Македонац и да не набрајам, био свој на своме ма где се налазио.
А за оно што је друг Анте радио, наравно да је била потребна помоћ САД, највећег светског кредитора и политичког фактора. Због тога је почетком октобра 1989те и посетио САД.
Нашим америчким партнерима објаснио је да је циљ његове савезне владе изједначавање свих облика својине у Југославији и вишепартизам, што је тадашњи председник САД Буш Сениор подржао.
Друг Анте Марковић је рефорорме као и механизам за њихово спровођење објавио у свом експозеу у Савезној скупштини, децембра 1989, значи после посете САД. Само месец дана после његовог ескпозеа, реформа је почела да даје свима видљиве резултате. Од децембра 1989 до марта 1990, отворено је 292 000 приватних предузећа.
То је било оно што су Американци и тражили, ни више ни мање од тога, а да би подржали Југославију. Што се тиче америчких кредита у ту сврху, ваља само напоменути да је отварање филијале америчке Citibank већ било уговорено, и иста је требала бити на београдској Славији, а бавила би се највише кредитирањем домаћих предузећа. Значи не да Citibank "пазари" неку домаћу банку, већ да отвори савим нову филијалу.
Затим је апеловао на политичаре да се окану национализма. С тим у вези, на крају свог историјског експозеа, друг Анте Марковић је изјавио:
„Danas su, čitavi regioni – čija je povijest bogata međusobnim ratovima i razaranjima, u zajednici bogatih i civiliziranih naroda koji se ne odriču svoje povijesti i svojih posebnosti, ali žive zajedno, zajednički okrenuti budućnosti, prednostima ekonomskog povezivanja i kulturnog prožimanja.
"Zar mi to isto nismo učinili 1941. godine u zajedničkoj borbi za goli život, za punu nacionalnu ravnopravnost? Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cenu koju smo već platili?! Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi.
Usmjerimo se zato na izgradnju društva u kom će građanin imati sva prava primjerena suvremenom demokratskom društvu zajednici ravnopravnih naroda u kojoj nijedan od njih neće tražiti primat zbog historijskih, ekonomskih, ili kulturnih ili bilo kojih drugIh razloga, kako bi svaki građanin u bilo kom dijelu zemlje imao osjećaj punopravnog građanina, jednako poštovan u svom ljudskom i nacionalnom identitetu".
На жалост, у највећој и тада економски најјачој југословенској републици, Србији, ове речи друга Марковића примљене су са омаловажавањем, јер је у Србији већ победила Милошевићева контра-револуција тј. политика национал-шовинистичке хистерије и безумља, а на шта су се "примили" и српски генерали у Савезном секретаријату за Народну одбрану, и уместо да ухапсе Милошевића, као и његовог пријатеља и сарадника Фрању Туђмана, они су пристали да уђу у Милошевићево национал-шовинистичко коло.
