Za Jugo se nije cekalo ali jeste za kafu, deterdzent, ulje...
Jbt. imali smo bonove 40 godina nakon WWII, a i restrikcije struje na po 6 sati.
Узрок томе је то што се на Западу кренуло са нео-либералним концептом, те је амерички председник Роналд Реган посебним законом практично изједначио инвестиционе банке са комерцијалним банкама.
Тако да је Југославија морала да враћа дугове одједном. Ништа нам није било репрограмирано.
Чак шта више, робе из иностранства југословенски увозници морали су да плаћају унапред.
Због тога 1981 године направљен је програм економског опоравка и стабилизације. Бонови за бензин (због рационалнијег трошења роба из увоза било је поменутих несташица кафе и
лиценцних детерџента због страних компонената али углавном су се несташице јављале јер је народ, већ по обичају, стварао кућне залихе - неки су кренули и у препородају на црном тржишту итд.), и рестрикције струје ради извоза исте, биле су део тог програма. Међутим, све је то био "дизниленд" за данашње "мере штедње" када се скидају плате у јавном сектору, као и пензије; 1981 никоме није смањена плата и пензија - то је тада било незамисливо. Непотребно је да додам да нико није изгубио посао услед програма економског опоравка и стабилизације, а мала привреда је у том периоду снажно подстицана.
Горе набројано је трајало до 1983 када Југославија враћа највећи део дугова и већ наредне године о несташицама нико више није ни размишљао.
Међутим, непријатељи Југославије разних боја су тај период и тај начин стезања каиша искориштавали као шлагворт у причама како је социјалистичко самуоправљање промашај и слично. Наравно, такви никада не спомену да је већ 1983 сасвим нормализивана економска ситуација те да је опет ишла нормална продаја бензина без бонова, да су продавнице опет биле пуне кафе и лиценцираних ("страних") детерџента, није више било рестрикција струје и тако даље.
.
