вај сулуди чин својих коалиционих партнера старац Фочо безуспешно покушава да осујети, сматрајући га за нешто што ће самим дахијама донети пропаст. Већина надгласава старца те крећу у реализацију усвојене Фочићеве декларације о денацификацији. У сечи српских кнезова и додатном мучењу и понижавању Срба постижу огромне успехе. Како колумниста Вишњић истиче, понајвише зато што српски кнезови ''нису ради кавзи''. А они нису хтели кавгу зато што су сматрали да се са силницима мора сарађивати и преговарати, јер им се чинило да Србима једино може помоћи ''мудра'' и ''реална'' политика. Зато се с пуно поверења у душмане, одазивају њиховом позиву на преговоре, за шта се испоставља да истима добровољно носе сопствену главу на пањ. Али иако веома ефикасна, дахијска сеча кнезова је ипак запела код Карађорђа, кога нису затекли ни спаваћива ни протурски оријентисана. Верујући у себе и народ више него у обећања осведочених зулумћара, Ђорђу не пада на памет да се добровољно преда дахијском трибуналу, већ будан дочекује његове изасланике. Ту их са групом чобана зауставља у одмаклом процесу денацификације, тако што уместо они њега, обезглављује он њих. А потом се нижу догађаји који дахијама потврђују као истинито све што им је саветовао цар Мурат, а потврдио Старац Фочо: да се зулумом остварују краткорочни циљеви, који тежином својих последица самом зулумћару могу донети пропаст. Филип Вишњић то потврђује самим завршетком своје колумне:
А кад Ђорђе исијече Турке
исијече Турке зулумћаре
онда Ђорђе у градове уђе.
Што би Турак по градов'ма бјелим
што би Турак за сјече, ис'јече;
за предаје што би то предаде;
за крштења што би то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завладо
и Србију крстом прекрстио
и својијем крилом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Биограда,
'вако Ђорђе Дрини говорио:
''Дрино водо, племенита међо
Измеђ Босне и измеђ Србије!
Наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи,
и честиту Босну полазити!
Значи, ослањајући се искључиво на сопствене снаге, Ђорђе је у готово немогућим условима успешно реформисао тадашње српско друштво. Али не на формалан начин, када се пуким кадровским променама једни зулумћари обично замењују другим, већ тако што је Србима вратио слободу и достојанство, а Србију поставио на своје исконске темеље. Тиме је свој народ учинио државотворним и решеним да ослободи свој целокупан етнички простор.
Иако слеп, аналитичар Вишњић је тадашње друштвено-политичке прилике сагледао истинито, јасно и целовито. Може се рећи, неупоредиво боље од садашњих колумниста, који данашње прилике сагледавају некако превише разводњено и софистицирано ( што они воле да сматрају за ''објективно'' ). Или су у најбољем случају благо критични према онима који по методама и разорним учинцима веома подсећају на предводнике некадашњих турко-интеграционаих процеса. Зато је колумна Филипа Вишњића и имала великог одјека у широким народним масама, све негде до почетка прошлог века, када су је почеле заглушивати савремене и на науци засноване анализе друштвених догађања. А у наше време се његова колумна чак потискује као ''ретроградна'' и ''митоманска'', те можемо очекивати да ће ускоро бити проглашена и за ''говор мржње''.
А да је Филип Вишњић данас жив, како би изгледао његов приказ ''европске Србије''? Да ли би у овом свету до краја замућених и изрелативизованих вредности уопште успео да се разабере, чак и када би имао очињи вид? Да ли би данас могао да напише колумну која би тако снажно одјекнула и продрмала јавност, као што је то без вида учинио пре двеста година? Јер толико се све променило у најгорем смислу те речи, да се визуелно и вербално мало шта сачувало из прошлих времена. Сам језик, пре свега, није више јасан као онај гусларски, а да се не помиње појмовна збрка услед нагомиланих речи сумњивог значења, попут ''интеграција'', ''транзиција'', ''демократизација'', „приватизација“ и слично. С обзиром на све то и много штошта друго, тешко би му пошло за руком да сажето прикаже окупацију, поготово што је и савремени Срби, чак и многи патриотски настројени, неодступно сматрају за напредну ''евро-атлантску интеграцију''.
Слудело би га и то што је сама Србија званично слободна земља, што је и власт званично српска, али и даље постоји сиротиња раја која глобе давати не може ни трпети транзиционог зулума. Као да њоме владају странци и као да у власти ни једног јединог Србина нема. А ако би се и разабрао око начина функционисања вишепартијског система, међу партијама на власти и онима у опозицији вероватно не би видео неку значајнију разлику. Можда би му и једни и други партијски лидери евентуално личили на некадашње кнезове који ''нису ради кавзи'' са српским душманима ( с тим што би се и Илија Бирчанин и Алекса Ненадовић вероватно преврнули у гробу ако би их Вишњић упоредио рецимо са Тадићем и Николићем ). Попове вероватно не би ни приметио, јер се одавно не усуђују да буду ''српски учитељи'', док је сам црквени врх увелико загазио у екуменизам, те би их могао прибројати као још једну невладину организацију која ради против Србије. Можда би једино изгреде такозваних ''хулигана'' услед незадовољства поступцима властодржаца и њихових ментора, третирао као аутентичан вид отпора и савремени облик хајдуковања.
Било би му сигурно јасно да се онај некадашњи Стамбол данас зове Вашингтон, односно Брисел (упркос даноноћној пропаганди CNN-а, РТС-а и Б-92 да их прикажу као нешто друго). А слушајући рецимо Зукорлића брзо би разумео да ни савремени Стамбол, иако сенка некадашњег, ипак не престаје да се занима за ''обнову Отоманског царства'', кроз ''регионализацију Србије'', ''аутономију Санџака'' и ''независност Косова''. И када би разумео колико су нови и стари Стамбол подударни у циљевима када је Србија у питању, питао би се да ли међу данашњим Србима постоји неки Црни Ђорђе кога ''европски стандарди'' нису толико опили и успавали, те би макар кад дођу по његову главу покренуо народ у борбу ''за крст часни и слободу златну''. А од Србије направио не ''просперитетну европску'' или било какву светску, него земљу по Божијим и истинским људским стандардима.
Но, када би разборити аналитичар претпрошлог столећа све ово и сагледао како треба, те у некој виртуелној или штампаној колумни постигао исту величину и снагу као у ''Почетку буне на дахије'', сумњам да би с места покренуо било кога. Политичари на власти, у опозицији, великаши из тајкунске мреже пословања, режимски и полурежимски интелектуалци и други представници елитне мањине, којој су ''демократске промене'' донеле веће или мање привилегије, не виде разлог да се мења било шта и најрадије би да све остане како јесте. Док је понижена и осиромашена већина толико убијена да не верује у могућност било каквог истинског преврата, осим да евентуално изађе на изборе и против европејаца на власти гласа за европејце у опозицији.
Можемо се тешити ипак да се ни ондашњи Срби нису смели дићи у побуну упркос свему што су трпели, док се није појавио Црни Ђорђе да их окуражи и поведе. Али је и поред тога велико питање да ли је у наше млако и пало доба уопште могућ човек његовог калибра, довољно енергичан, срчан и окретан да зулумћаре заустави у процесима транзиције и европеизације. А неког будућег сведока догађаја надахне за колумну са истим садржајем, набојем и завршетком као код Филипа Вишњића.
