Гамбино
Elita
- Poruka
- 19.238
Чудо у Бечу
Ратко ДМИТРОВИЋ | 23. децембар 2016. 21:30 |
Просечном Европљанину преостаје још само нада да ће стари континент од ислама заштитити иста сила која је то учинила и 1683. године.
ХОЋЕ ли Свевишњи серијом чуда, у овом времену, раног 21. века, сачувати Европу од ислама као што се, верују и неки историчари, догодило крајем лета 1683. године, за време Друге опсаде Беча? Тада је све било на страни Турске; бројност војске, опремљеност, залихе, савремено наоружање, пре свега артиљерија... На другој страни, Беч није у потпуности био спреман за одбрану, коалиционе војске нису се окупиле на време, залихе су биле мршаве а градом је владала куга, косећи редом и ширећи језиви страх. И онда се догодило нешто необјашњиво; жариште куге је усахло преко ноћи, само од себе, страшна болест се повукла, нестала из града. Браниоци нису имали довољно бораца да се пре доласка Турака укопају на стратешки изузетно важно узвишење, Калемберг, али то, ето новог чуда, нису урадили ни Турци, мада их у томе нико није спречавао. Поред овога остаће вечита тајна због чега искусни ратник и тактичар, велики везир Кара Мустафа, који је командовао турском војском, неколико пута није искористио изузетно повољну ситуацију да крене с директним ударом и освоји Беч. Кара Мустафа губи битку, повлачи се до Београда, с идејом да ту презими, али га на Калемегдану дочекује свилен гајтан султана Мехмеда Четвртог.
Скоро три и по века касније, Беч је пун муслимана, највише Турака, као и значајни делови Европе. Ислам је мирно, без битака, топова, разапетог чадорја и крвавих похода, ушетао на простор који се некада од ислама бранио као што се брани живот.
И онда и данас, ислам има исти циљ, да завлада светом; без остатка и без резерве. Ислам, почев од сопственог круга, не признаје народе и нације, држава као форма мало му значи, основна идеја ислама је да последње људско биће на свету верује у Алаха. Са становишта ислама ово је легитимно, као и ненасилни методи да се тако нешто оствари, али је легитимна, сложићемо се, и одбрана оних који верују на други начин, моле се другим боговима, славе друге свеце.
Данашња Европа је потпуно изгубљена и као идеја и као целина; нема систем вредности, не зна шта хоће, рањива је као никада. Пракса показује да ислам који данас познајемо не разговара са другачијима, не прави компромисе. У Европи је све више џамија, исламских центара, делова градова у којима живе само муслимани. У неким земљама, Немачкој, на пример, у судским процесима код развода бракова муслимана примењује се шеријатско право.
По ономе што гледамо, Европа нема снаге да се одбрани од ислама. Просечном Европљанину, изгледа, остаје нада да ће спас стићи са истог места као и 1683. године, у Бечу.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:641451-Cudo-u-Becu
Ратко ДМИТРОВИЋ | 23. децембар 2016. 21:30 |
Просечном Европљанину преостаје још само нада да ће стари континент од ислама заштитити иста сила која је то учинила и 1683. године.
ХОЋЕ ли Свевишњи серијом чуда, у овом времену, раног 21. века, сачувати Европу од ислама као што се, верују и неки историчари, догодило крајем лета 1683. године, за време Друге опсаде Беча? Тада је све било на страни Турске; бројност војске, опремљеност, залихе, савремено наоружање, пре свега артиљерија... На другој страни, Беч није у потпуности био спреман за одбрану, коалиционе војске нису се окупиле на време, залихе су биле мршаве а градом је владала куга, косећи редом и ширећи језиви страх. И онда се догодило нешто необјашњиво; жариште куге је усахло преко ноћи, само од себе, страшна болест се повукла, нестала из града. Браниоци нису имали довољно бораца да се пре доласка Турака укопају на стратешки изузетно важно узвишење, Калемберг, али то, ето новог чуда, нису урадили ни Турци, мада их у томе нико није спречавао. Поред овога остаће вечита тајна због чега искусни ратник и тактичар, велики везир Кара Мустафа, који је командовао турском војском, неколико пута није искористио изузетно повољну ситуацију да крене с директним ударом и освоји Беч. Кара Мустафа губи битку, повлачи се до Београда, с идејом да ту презими, али га на Калемегдану дочекује свилен гајтан султана Мехмеда Четвртог.
Скоро три и по века касније, Беч је пун муслимана, највише Турака, као и значајни делови Европе. Ислам је мирно, без битака, топова, разапетог чадорја и крвавих похода, ушетао на простор који се некада од ислама бранио као што се брани живот.
И онда и данас, ислам има исти циљ, да завлада светом; без остатка и без резерве. Ислам, почев од сопственог круга, не признаје народе и нације, држава као форма мало му значи, основна идеја ислама је да последње људско биће на свету верује у Алаха. Са становишта ислама ово је легитимно, као и ненасилни методи да се тако нешто оствари, али је легитимна, сложићемо се, и одбрана оних који верују на други начин, моле се другим боговима, славе друге свеце.
Данашња Европа је потпуно изгубљена и као идеја и као целина; нема систем вредности, не зна шта хоће, рањива је као никада. Пракса показује да ислам који данас познајемо не разговара са другачијима, не прави компромисе. У Европи је све више џамија, исламских центара, делова градова у којима живе само муслимани. У неким земљама, Немачкој, на пример, у судским процесима код развода бракова муслимана примењује се шеријатско право.
По ономе што гледамо, Европа нема снаге да се одбрани од ислама. Просечном Европљанину, изгледа, остаје нада да ће спас стићи са истог места као и 1683. године, у Бечу.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:641451-Cudo-u-Becu
